U NJEGOVOM OSMEHU UVEK JE BILO MALO GORČINE: Komemorativni skup posvećen akademiku LJubomiru Simoviću (1935-2025) održan u Srpskoj Akademiji

PIŠUĆI svoju biografiju ja sam, očito, napravio veliku grešku, koju sad ne umem da ispravim: naime, ja sam u svojoj biografiji, praktično, naveo i svoju bibliografiju.

Foto P. Mitić

Međutim, kako se sva moja biografija i sastoji jedino od pisanja i štampanja, čini mi se da je ta greška bila neizbežna. Na ove reči Ljubomira Simovića (1935-2025) podsetila je akademik Zlata Bojović na jučerašnjem komemorativnom skupu u SANU posvećenog velikom srpskom pesniku i dramskom piscu.

- Sa koje god strane da im priđemo - životu i bogatom delu Ljubomra Simovića - da bismo iscrtali ma i najkraću i najsumarniju genealošku liniju njegovog ličnog i njegovog stvaralačkog života, nađemo se na početku dugih nizova naslova piščevih dela od prvih objavljenih pesama do drama, knjiga eseja i romana-hronike "Užice sa vranama", na dugo nabrajanje uredničkih, priređivačkih i pozorišnih, i uopšte književnih poslova, i onih iz šireg okvira kulture - najviše o likovnim umetnostima, i onih iz savremenog života na koji je gledao širom otvorenih očiju - rekla je Zlata Bojović.

Od nekoliko lepih i dragocenih sećanja na Simovića akademik Milosav Tešić izdvojio je onaj od pre dvadesetak godina, kada je zatekao Ljubu kako sa divljenjem priča o izuzetno sočnoj i ukusnoj jabuci kadumani. Posle izvesnog vremena doneo mu je pun ceger ovog i drugog voća:

- Imao sam utisak da se Ljuba, tu, na miholjskom suncu, obreo u stanju voćne opčinjenosti, što od imena tih starih vrsta jabuka i njihove združene mirišljivosti, što od njihove koloritne iznijansiranosti i prirodom usavršenih valera. U stvari, u njemu je proradio pesnik, aktivirala se pred njim, najednom i u punoj očiglednosti, jedna od njegovih omiljenih pesničkih tema - pevanje o hrani i piću. On je, zapravo, potpuno potisnuo iz svesti predstavu o tome da će uskoro moći te neprskane plodove da ljušti ili ne ljušti, da ih reže na četvrtke i kriške i da ih jede. U tom zaboravljanju na jelo, makar i privremenom, i leži Simovićeva pesnička moć da dublje sagledava i promišlja, i to u punoj složenosti, čovekov odnos prema hrani i piću.

Foto SANU

Simović je, po njegovim rečima, bio pesnik dramskog nadahnuća i dramski pisac s pesničkim uzletima, oslobođen od svih ovozemaljskih trzavica:

- Preselio se u svet sopstvenih pesničkih vizija, gde obitava u svojim ovostranim i onostranim poetskim pejzažima i među čisto pesničkim spoznajama od ovoga i onoga sveta. Neka se u ovom pomen-času začuje slogovna zvonjava iz njegove pesme "Brojanica", to "karavilje usred vremena snežnih", neka zažubori svojim durovima i molovima ta svetlo-tamna užička toponimska brojanica, i prozirnih i zasenčenih značenja, čas lepršava, čas orački teška, čas opominjućih, čas pamtilačkih tonova, čas kao da se čuje iz onostranice - dok ponegde sevne perunika munje ili mača: Konder, Zlodol, Varda, Obajgora, Svojdrug, Taor, Subjel, Gostinica, Ruda Bukva, Otanj, Godečevo, Godljevo, Trnava, Zarožje, Gugalj, Glumač, Gorobilje, Loret, Gostilje, Rožanstvo, Ljubanje, Dobroselica, Ljubiš, Mačkat, Ravni, Negbina, Zbojštica, Drežnik.

Zlata Bojović, Foto SANU

Govoreći o druženju sa Simovićem, koje je trajalo više od pet decenija, Dušan Kovačević se prisetio njihovog prvog rukovanja na premijeri njegove prve dramske predstave, 26. februara 1973. godine. Posle ga je sretao u šetnji kraj Dunava, gde je Ljuba smišljao stihove i posle ih samo zapisivao. Voleo je smeh, ali je mogao i da se naljuti, nije držao do neutralnosti. U njegovom osmehu uvek je bilo malo gorčine.

- Sve što je uradio kao pesnik i dramski pisac predstavlja najdragocenije u ukupnoj srpskoj duhovnosti. Posebno mi je drago što sam bio i ostao mu prijatelj - zaključio je Kovačević.

Simović je bio čovek strog u književnom sudu, prvo prema sebi, pa onda prema drugima.

Stalno je kuckao svoje stihove, pesme, knjige, slagao ih u trilogije, istakao je akademik Jovan Delić i rekao:

prijateljstvo Simović, Bećković i Kovačević, Foto N. Skenderija

- Bio je pesnik široke kulture i ozbiljnog obrazovanja; pesnik izvornog dara, izuzetnog osećanja za jezik, za živ usmeni govor, za njegovu lokalnu boju, za folklor i folklorne žanrove, za pitalice, vikalice, zapevke, kletve, pa i poslovice. Imao je urođeno, pa školovano i izoštreno osećanje za humor u svim nijansama; za spektar smeha duginih boja.

Njegov pesnički jezik je toliko živ da dobija dijalošku, dramsku formu. Njegove pesme su katkad dvoglasne, pa čak i višeglasne. One su toliko scenične da prosto vapiju za pozornicom i dramskim izvođenjem; one su svojevrstan dramsko-lirski splet.

Delić je ukazao i na Simovićeve četiri drame ("Hasanaginica", "Čudo u Šarganu", "Putujuće pozorište Šopalović" i "Boj na Kosovu"), čiji je uspeh zadivljujući. Besedu je završio rečima:

Foto P. Mitić

- Svojom lirskom i dramskom poezijom, prije svega, Simović je podigao veliki pesnički stub soli, celom svetu na vidiku: od Srbije, preko Mađarske, Slovačke, Slovenije, Hrvatske, Nemačke, Meksika, Iraka, Rusije, Belgije, Švajcarske, Francuske, Amerike, Japana, Kolumbije, Turske, Kanade, Južne Koreje, Bugarske. Ponovimo, otišao je pesnik planetarnog značaja. Pretvorio se u uporišnu tačku srpske lirike i dramske poezije. 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije