Nova civilizacija

PRE desetak godina napisao sam knjigu pod naslovom Varvari.

PISAC Alesandro Bariko, Foto Profimedija

U tim vremenima dešavalo se mnogim normalnim osobama, a skoro svima koje su nekad studirale, da se nađu pred zbunjujućom činjenicom: neki najuzvišeniji gestovi, lepi i puni smisla, koje su ljudi upražnjavali vekovima, počinjali su da gube ono najdragocenije, naizgled klizeći u nepažljivost i površnost. Bilo da se radilo o jelu, učenju, zabavljanju, putovanju ili seksu, malo je menjalo na stvari: činilo se da su ljudi zaboravili da rade sve te stvari na lep način, sa dužnom pažnjom i mudrom naklonošću, koje su naučili od svojih očeva. Reklo bi se da su više voleli da ih otaljavaju na brzinu i površno.

Naročitu zbunjenost izazivalo je svakodnevno posmatranje dece: zapažalo se da su žrtve neobjašnjivog genetskog hoda unatrag, zbog kojeg kao da su, umesto da poboljšavaju vrstu, sasvim očito sprovodila zagonetnu involuciju. Nesposobna da se koncentrišu, izgubljena u sterilnom mnoštvu zadataka, večito prilepljena za neki kompjuter, tumarala su po površini stvari bez očitog cilja, ukoliko to nije bila mogućnost ublažavanja kazne. U njihovom nečitljivom putovanju svetom naslućivala se najava izvesne krize i verovalo se da se zapaža neminovnost kulturne apokalipse.

Beše to neprijatan period. Činilo se na trenutak da se delovanje inteligencije u potpunosti razrešava u sposobnosti da se najavi propast ovoga ili onoga. Vreme se provodilo u odbrani stvari koje se ruše. Razborit svet mogao je da se nađe kako potpisuje, bez ikakvog osećanja stida, proglase kojima se brane stare mlekare ili konjunktiv. Osećali su se bolje svaki put kada bi uspeli da nešto odbrane i da izbegnu da ga odnese vetar vremena. Od obaveze prema budućnosti većina se osećala opravdano oslobođena: neodložno je bilo spasavati prošlost.

Moram da dodam da se verovalo da za sve to rušenje civilizacije postoji nekakvo objašnjenje: stvar nije bila najjasnija, ali su sigurno tu morale da spadaju digitalna revolucija (svi ti kompjuteri) i globalizacija (svi ti trgovci). U inkubatoru te dve neodoljive sile očito beše sazrela tipologija ljudi čije se ambicije nisu razumele, čiji se jezik nije poznavao, sa čijim se ukusima nismo slagali i čiji su se postupci osuđivali: varvari, da upotrebimo termin koji nam je u drugim slučajevima u našoj istoriji gospodara planete služio da rezimiramo neugodnu različitost sveta koji nismo uspevali ni da shvatimo, ni da ukrotimo.

Instinkt je bio da ih treba zaustaviti. Raširena predrasuda da su uništitelji, i tačka.

Tja, tako sam mislio.

A u stvari sam potom napisao tu knjigu, da bih samom sebi i drugima objasnio činjenicu da s velikom verovatnoćom ono čemu smo tada prisustvovali nije bila invazija varvara koji brišu našu prefinjenu civilizaciju, nego promena koja se tiče svih i koja će vrlo brzo stvoriti novu civilizaciju, na neki način bolju od one u kojoj smo odrasli. Bio sam ubeđen da nije reč o pogubnoj invaziji, nego o lukavoj promeni. O kolektivnom preobraćanju na nove tehnike preživljavanja. O genijalnom strateškom zaokretu poput humanizma, prosvetiteljstva, romantizma. Bio sam ubeđen da proživljavamo sličnu, izuzetnu promenu paradigme. Preokrenuli smo svoje principe za sto osamdeset stepeni, kao što smo radili u onim istorijskim prilikama koje su potom postale znamenite. Nije trebalo da se plašimo, sve će proći dobro. Koliko god moglo izgledati iznenađujuće, brzo ćemo naći dobre razloge za spokojno odricanje od starih mlekara, od ograničenja i konjunktiva.

Foto promo

Nije to bio naivni optimizam, kao što sam više puta pokušao da objasnim: za mene je to bio čist i jednostavan realizam. Kada svet veruje da nazire kulturno propadanje kod šesnaestogodišnjaka koji ne upotrebljava konjunktiv, a ne registruje da je taj dečko trideset puta odgledao film koji je u istoj životnoj dobi gledao njegov otac, nisam ja optimista, nego su oni pometeni. Kada radar intelektualaca uhvati notornu glupost u knjizi koja je bestseler i iz toga izvodi zaključak o kulturnoj katastrofi, nastojim da se držim činjenica i onda se setim da su oni koji su uzdigli pomenutu knjigu deo javnosti koja pre jedva šezdeset godina ne samo da nije kupovala knjige nego je bila i nepismena: iskorak je očit. U takvom ambijentu nije lako utvrditi ko priča bajke: da li ja, sa svojim gnjavatorskim realizmom, ili oni sa poetskom sklonošću prema katastrofičnoj fantastici.

Dok smo mi gubili vreme na rasprave, drugi su ljudi, uglavnom razmešteni po Kaliforniji i uglavnom pripadnici elite koja je prilično neupadljiva, veoma pragmatična i obdarena izvesnim instinktom za biznis, menjali svet, i to su radili TEHNIČKI, ne objašnjavajući koji projekat za čovečanstvo imaju na umu, i možda i ne znajući koje će posledice sve to imati po naš mozak i naša osećanja. O mlekarama i konjunktivu nisu uopšte razmišljali: a od odbrane prošlosti osećali su se legitimno oslobođeni. Neodložno je bilo izmisliti budućnost.

Kasnije mi se desilo da shvatim, sa neobjašnjivim zakašnjenjem, da paradigma propadanja predstavlja, za najveći broj ljudi, prijatnu scenografiju, lepo igralište. Ne govorim o tragedijama, niti o katastrofama - koje su, naprotiv, omiljeno stanište izvesnih manjina sastavljenih od neobično pametnog sveta. Govorim o nečemu nijansiranijem: ma koliko delovalo apsurdno, mi smo ponajviše životinje koje polažu jaja tamo gde mogu računati na NEKO FINO I LAGANO PROPADANjE. Otuda se smatra da je plan koji naginje umerenoj nesreći naročito blizak najraširenijem tipu inteligencije: onoj koja je u stanju da pati, koja je postojana u hodu, više strpljiva nego maštovita, suštinski konzervativna. Pošto joj je lakše da percipira svet kad se on kreće umerenom brzinom, ona ga usporava; pošto joj je, uopšte uzev, bliža odbrambena igra, najviše pruža u prisustvu neprijatelja i pretećih katastrofa; pošto uglavnom nema sklonosti za napadačku igru, plaši se budućnosti.

Dakle, ljudi nastoje da izbegnu predugo izlaganje otvorenom polju izuma, navodeći svoje pleme, kad god to mogu, na utakmicu koja je primerenija njihovim sposobnostima, to jest na odbranu pamćenja. Štiteći stvari koje spasavamo, odmaramo se, polažemo jaja i olakšavamo buduća vremena, odlažući što je moguće više sledeći napad gladi koja će nas isterati iz jazbine.

U svakom slučaju, na kraju sam odlučio da napišem tu knjigu; u stvari, napisao sam je, u nastavcima, u jednom dnevnom listu: na način koji mi se činio divno varvarski. Mislio sam da joj dam naslov Promena. Međutim, direktor dnevnog lista - genije u svojoj branši - dugo je posmatrao taj naslov i onda jednostavno rekao: "Ne. Mnogo je bolje Varvari."

Ponekad imam dobar karakter: dao sam joj naslov Varvari.

Dodao sam podnaslov: Esej o promeni.

I tako dalje.

Prvo što mi se desilo bilo je iznenađenje: mnogo sam se mučio da ubedim svet da knjiga nije PROTIV varvara. Imali su toliku želju da im se na ubedljiv i duhovit način kaže da se sve ruši i da su za to krivi ONI TAMO, da su, čim bi videli naslov, upadali u izvesno mentalno stanje zbog kojeg su, ma šta da su čitali, čitali da se sve ruši i da su za to krivi ONI TAMO.

Kunem se.

Lepo sam ponavljao da varvari, kao što je objašnjavala knjiga, ne postoje, da je reč o tome da se mi svi menjamo, i to na spektakularan način: dolazili su da mi zahvale zato što sam obelodanio pokolj koji vrše ONI TAMO. Verovatno je trebalo da za naslov izaberem Živeli varvari, ali nije sigurno da bi ni to bilo dovoljno. Ako neko polaže jaja u jazbini sa stvarima koje treba da odbrani, zaštićen mekim pokrivačem lepog propadanja, nećeš ga lako isterati odatle. Kolektivna inercija naginjala je prema omiljenom oglašavanju neke apokalipse u nadiranju, kojoj je suđeno da uguši lepu dušu sveta: preokrenuti tok tih misli bilo je strahovito teško, ponekad nemoguće.

Od tada je prošlo desetak godina, i sada sam u stanju da navedem jednu stvar koja me je u međuvremenu prilično razvedrila: kolektivno pripovedanje se promenilo, pleme je izašlo iz jazbine, i danas su retki oni koji objašnjavaju ono što se dešava pričom o nekim varvarima koji spaljuju naše tvrđave, podstaknuti četom trgovaca čiji je cilj pljačka. Danas je većina zapadnjaka prihvatila činjenicu da proživljava neku vrstu revolucije - izvesno tehnološke, mentalne možda - zbog koje im je suđeno da promene skoro sve svoje postupke, a verovatno i svoje prioritete, i u krajnjem, samu ideju šta treba da bude iskustvo. Možda se plaše posledica, možda je slabo razumeju, ali sada već veoma malo ljudi sumnja u činjenicu da je reč o nužnoj i nepovratnoj revoluciji i da je ona preduzeta u pokušaju da se isprave greške koje su nas skupo stajale. Tako su je prihvatili kao zadatak, kao izazov. Neretko veruju da će nas ona odvesti u bolji svet. U zaklonu, pod kišobranom priče o propadanju, još stoje mnogi ljudi, ali, kao u nekoj vrsti peščanog sata, nastoje da jedan po jedan klize kroz tesnac svojih strahova i da stignu one druge, na drugoj strani vremena.

    (Odlomak iz knjige The Game, izdavač  "Službeni glasnik", prevod Lazar Macura)

Preporučujemo

Dodatak Kultura

0 0

DOSITEJEVO SVETLO ČELO: O značaju velikog Srpskog prosvetitelja, Korolijinom sonetu i Hopovu

02. 07. 2025. u 05:00

Dodatak Kultura

0 2

ČUVAR TAJNE VATRE: Odlazak posvećenika književnosti Ratka Adamovića

02. 07. 2025. u 05:00

Dodatak Kultura

0 1

IZMEĐU RASTKA I STRAMERA: Dragan Bošković pesnik, teoretičar i istoričar srpske književnosti

25. 06. 2025. u 10:00

Dodatak Kultura

0 1

STATI NA PUT OPŠTOJ NEBRIZI O JEZIKU: Deklaracija o Statusu lektorata i lektorskih službi srpskog jezika

25. 06. 2025. u 10:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije