HARUKI MURAKAMI: Prelepa legenda džeza

Haruki Murakami

08. 06. 2021. u 19:11

Ptica se vratila. Kakav čaroban zvuk! Da, Ptica se vratila uz snažan lepet krila. U svakom kutku ove planete - od Novosibirska do Timbuktua - ljudi će gledati u nebo i, opazivši senku veličanstvene Ptice radosno će uskliknuti. A svet će ponovo ispuniti nova svetlost sunca.

ХАРУКИ МУРАКАМИ: Прелепа легенда џеза

Foto Arhiva

Godina je 1963. Već je prošlo mnogo godina otkako su ljudi poslednji put čuli ime: Čarli Parker "Berd" - Ptica. Gde li je sada i šta radi Ptica? Pitaju se ljubitelji džeza širom sveta šapatom. Ne može biti da više nije živ. Pa nismo čuli da je umro. Ali, reći će neko, ja nisam čuo ni da je živ.

Poslednje što smo čuli bilo je da ga je grofica Nika, njegova mecena, uzela u svoj dom, i da je tu živeo boreći se sa svojom bolešću. Ptica je bio osvedočeni zavisnik i svi džez fanovi su to znali. Heroin - taj smrtonosni snežnobeli prah. Glasine kažu da je povrh toga bolovao od jake upale pluća i patio od raznih bolesti, da je imao znake dijabetesa i da je na sve to imao i psihičke poremećaje. Čak i da je imao sreće i da je poživeo, sada bi verovatno bio invalid i nikad više ne bi uzeo svoj instrument u ruke. Ptica je tako nestao iz javnosti i postao prelepa legenda džez scene. Negde oko 1955.

Ali prošlo je od tada osam godina i u leto 1963. godine Čarli Parker je ponovo uzeo svoj alt saksofon i u jednom studiju na periferiji Njujorka snimio jedan album. Naslov tog albuma je Charlie Parker Plays Bossa Nova!

Da li možete da poverujete u to?

Bolje je da poverujete. Jer to se stvarno dogodilo.

Ovo je početak jednog teksta koji sam napisao za vreme studija. Moj prvi objavljeni tekst u životu i prvi tekst za koji sam dobio neznatan, ali ipak neki honorar.

Naravno da ne postoji ploča Charlie Parker Plays Bossa Nova. Čarli Parker je umro 12. marta 1955, a bosa nova se probila na američko tržište tek 1962, sa nastupima Stana Geca i drugih. Ali, šta bi bilo da je Ptica poživeo i u šezdesetim, da se zainteresovao za bosa novu i da ju je svirao? Sa tom idejom sam napisao ovu kritiku za izmišljenu ploču.

Ali urednik univerzitetskog književnog časopisa, koji je prihvatio moj tekst, mislio je da ta ploča stvarno postoji, a tekst je objavio u časopisu kao muzičku kritiku onako kako sam ga napisao, ne sumnjajući ni trenutka. Urednikov mlađi brat je bio moj prijatelj: "Imam jednog ortaka koji piše vrlo zanimljive tekstove, možda bi mogao da ih upotrebiš." I tako ga je prodao tom časopisu (časopis je ugašen posle četvrtog broja, a moj tekst je objavljen u trećem).

Osnovu mog teksta činila je priča o tome kako je u magacinu izdavačke kuće sasvim slučajno pronađen fantastičan magnetofonski snimak koji je Čarli Parker ostavio za sobom i kako je on prvi put ugledao svetlo dana. Malo mi je neprijatno što ću ovo sam reći, ali mislim da je to bio snažan i u nekom smislu nadahnut tekst, koji je bio uverljiv do detalja. Toliko ubedljiv da sam se na kraju i ja sam zapitao da li taj snimak postoji.

Moj članak je naišao na brojne reakcije kad je objavljen u tom časopisu. Čitaoci obično ne reaguju na članke u njemu jer to je jedan skroman časopis. Međutim, očigledno u svetu nije bilo malo fanova koji su Čarlija Parkera uzdizali do božanstva, jer su u uredništvo stizala protestna pisma na moju "glupu šalu" ili "bezdušno svetogrđe". Imao sam muke da procenim da li to ljudima u svetu nedostaje smisao za humor ili je moj smisao za humor iščašen. Među njima je, kažu, bilo i onih koji su poverovali mom članku i potegli put do muzičkih magazina u potrazi za pločom.

Glavni urednik mi jeste održao bukvicu što sam ga nasamario (mada ja ne bih rekao da sam ga zaista nasamario, samo sam skratio objašnjavanje pojedinosti), ali činilo se da se u sebi raduje što je članak izazvao značajnu reakciju kod čitalaca, pa makar da je ona bila pretežno negativna. Dokaz tome je što mi je rekao da bi želeo da pogleda ako nešto napišem ubuduće, bilo da je to kritika ili originalni rad (časopis se, međutim, ugasio i pre nego što sam imao prilike da mu išta pokažem).
Moj pomenuti članak išao je dalje ovako:

... Čarli Parker i Antonio Karlos Žobim, ko bi igde na svetu mogao da zamisli takav neočekivani spoj? Za gitarom Džimi Rejni, klavir Žobim, bas Džimi Garison, bubnjevi Roj Hejnz. Nije li to čarobna ritam sekcija? Dovoljno je samo da vidite imena pa da vam srce zaigra. I naravno, alt saksofon Čarli Parker "Ptica".
Evo naslova numera.

A strana

(1) Corcovado
(2) Once I Loved (O Amor em Paz)
(3) Just Friends
(4) Bye Bye Blues (Chega de Saudade)

B strana

(1) Out of Nowhere
(2) How Insensitive (Insensatez)
(3) Once Again (Outra Vez)
(4) Dindi

Osim dve, Just Friends i Out of Nowhere, sve druge su dobro poznate kompozicije Karlosa Žobima. Ove dve koje nisu Žobimove jesu džez standardi poznati od ranije po fantastičnom izvođenju samog Parkera, ali ovde su naravno dobile bosa nova ritam i izvođenje u sasvim novom stilu (samo u njima za klavirom se umesto Žobima pojavljuje svestrani pijanista veteran Hank Džouns).

Dakle, ljubitelji džeza, šta prvo pomislite kada čujete naslov albuma Charlie Parker Plays Bossa Nova? Sigurno vam se najpre otme uzvik iznenađenja, a onda vam grudi ispune radoznalost i iščekivanje. Ali odmah potom, možda ćete iz opreza polako podići glavu - kao da se zloslutni oblak pojavljuje nad proplankom koji je do malopre tako divno obasjavalo sunce.

Čekajte, hoćete da kažete da to Ptica, onaj Čarli Parker izvodi bosa novu? Da li je sam Ptica zaista želeo da svira bosa novu? Da li se predao komercijalizmu i posegao za onim što "ima prođu" u tom trenutku, na nagovor izdavačke kuće? I, ako pretpostavimo da je on stvarno poželeo da svira tu muziku, da li bi izvođački stil jednog alt saksofoniste do srži prožetog bi-bap muzikom uspeo da se usaglasi sa južnoameričkom kul bosa novom?

Pa čak i ako ostavimo po strani muzički stil, na kraju krajeva da li uopšte može da vlada instrumentom onako slobodno kao nekada posle osam godina praznog hoda? Da li je do danas očuvao onaj visoki nivo virtuoznosti i kreativnosti?

Iskren da budem, ni ja nisam mogao da se oduprem takvoj strepnji. Imao sam jaku želju da što pre čujem tu muziku, ali istovremeno sam imao i bojazan, strahujući da ću se razočarati kad je budem čuo. Ali sad kad sam bez daha odslušao ovaj snimak nekoliko puta, sa sigurnošću mogu da tvrdim. Mogu čak i da se popnem na vrh najviše zgrade i da viknem koliko me glas nosi tako da me ceo grad čuje: ukoliko ste ljubitelj džeza, ili pak ukoliko ste neko ko voli muziku uopšte, kako god znate morate poslušati ovu očaravajuću muziku koja je plod uzavrelog srca i pribranog uma...

(Odlomak iz priče Charlie Parker Plays Bossa Nova, iz knjige "Prvo lice jednine", izdavač "Geopoetika", prevod Divna Glumac)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

Kulinarski spektakl ukusa i inovacija u Beogradu