KNJIŽEVNA KRITIKA -SLIKA GENERACIJE: Katarina Mitrović, "Nemaju sve kuće dvorište", "Enklava", Beograd, 2020.

ROMAN Katarine Mitrović "Nemaju sve kuće dvorište" pouzdana je mapa duhovnog sveta svih onih koji su, bar na našim prostorima, rođeni devedesetih godina prošlog veka.

Foto: Privatna arhiva

Bez razlike - njihove ličnosti i raspoloženja karakterišu depresija, ili anksioznost - bezvoljnost, različiti strahovi, nemogućnost njihovog prevazilaženja, osećanje suvišnosti, osećanje nevoljenosti, potpune dezorijentacije - i u duhovnom i u fizičkom smislu, nevoljenje sebe, otuda i nemogućnost da se drugi voli, i patnja zbog nevoljenosti ili pak odsustva bar jednog roditelja, najčešće zbog bolesti, pa smrti, a neslaganje, nerazumevanje s drugim.

Tu je i seksualna dezorijentacija ili pak okrenutost biseksualnosti koja, verovatno, pruža neki vid višemogućnosti, možda osećanje da se bar o nečemu može odlučiti, da se nešto može izabrati, da ti izbori mogu biti raznoliki, da se nad nečim, ili nekim, može vladati.

Tu je i okrenutost porocima kao vid odustajanja od sebe i od svega, oličena u konzumiranju droga i alkohola, a nekada i vid okretanja svetovima u koje se zalazi konzumiranjem navedenog - kao vid utehe, trenutnosti koja je kakav-takav odmak od realnosti.

Foto Promo

Tu je, naravno, i kada nije eksplicitno, nepoverenje u sistem, u bilo koji vid institucije, zato što, u stvari, ne funkcioniše primarna, nezadovoljstvo što se živi baš ovde i baš sada.

Kada se sve to sabere, ako tu generaciju i njihovo stvaralaštvo sagledamo sa psihološkog i sociološkog aspekta, to bi u nama, i ne samo u nama, moglo da izazove ozbiljnu zabrinutost - za pojedinca, za sadašnjost i budućnost čitavog društva - za njegovo zdravlje i kulturu.

No, ako se osvrnemo na fenomen mladosti uopšte, na stvaralačke izraze različitih generacija u mladosti, uočićemo mnogo sličnosti i nekoliko razlika.

Sličnost bi se ogledala u ličnoj dezorijentisanosti, ispitivanju svoga ja, njegovih mogućnosti i ograničenja, seksualnim i drugim eksperimentima, uključujući i eksperimente u stvaralaštvu, potrebu za stvaralaštvom, nezadovoljstvo odnosom sa bližnjima.

Razlike bi se ogledale u sledećem - svet onih koji su nekada bili mladi, dok su bili mladi, karakterističan je po odsustvu potrebe za specifičnim duhovnim komforom, koji uslovljava nečinjenje, kao i po velikoj potrebi za buntom. Ta realizovana potreba je, bar u umetnosti, dala sjajne rezultate. Toga smo svakako svesni kada slušamo staru a dobru muziku, kada gledamo stare filmove - sećamo se pojedinaca koji nisu više među nama, a bez čijih se dela kultura ne može zamisliti i koja čak i vreme u kojem su živeli boji drugačije, čini čak da i činjenice tog vremena unekoliko, u pojedinim segmentima, prihvatamo sa sentimentom.

Roman u stihovima Katarine Mitrović svakako je eksperiment - po pitanjima forme.

Junakinja tog romana, dvadesettrogodišnja Milica, priča nam svoju priču, priču svoje generacije, priču koja je dobrim delom nastala na osnovu psihoterapijskih seansi.

No, Milica dobro zna - njoj nedostaju jasno postavljene granice, od nje se zapravo ništa ne očekuje, tek ona ništa ne očekuje od sebe - ne daje niti dobija. Milica nema svoje duhovno uporište, nema "dvorište". Sve navedeno siguran je put u depresiju.

To nemanje ona smešta u avion - pothranjuje slabu nadu, (pod)svest koja šapuće da će tamo biti bolje, jer, kako cela njena generacija misli, ili bar većina, svuda je bolje nego ovde i svi su bolji nego mi. U toj mimikriji takođe neće biti "dvorišta", uparvo zato što je junakinja na put ponela sebe. No, možda će tamo, uprkos svemu, uspeti da napiše priču.

Preporučujemo

Kultura

0 0

KNjIŽEVNA KRITIKA: Hipnotisani svet

25. 05. 2021. u 13:10

Kultura

0 0

KNjIŽEVNA KRITIKA: Pohvala nesavremenosti

11. 05. 2021. u 17:27

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije