MILOVAN DANOJLIĆ: Beograd hoće da liči na veliki svet time što sebe kolonizuje

MISLIM da svaki životni put koji traje 84 godine zaslužuje neku pažnju, nagradu pa i orden.

Foto B. Đ.

Nije lako pregurati skoro osam i po decenija na Balkanu. Meni je Višnji bio naklonjen i nekako sam se provukao i kroz ove krajeve i kroz svet. Živim uglavnom na Zapadu, ali osećam i dišem sa svojom zemljom, sa njenim jezikom i sa njenom sudbinom.

U ove reči je akademik Milovan Danojlić, za "Novosti", sabrao utiske posle naučnog skupa koji je simbolički pao na njegov 84. rođendan i koji je u čast njegove poezije, proze i esejistike održan prošle subote u Andrićevom institutu u Andrićgradu:

- Kad čovek objavi pedesetak knjiga, a ne volim da čitam svoja dela nekadašnja, onda vas ovakvi mladi ljudi koji se bave analizama teksta često iznenade i uglavnom prijatno, pa se pomalo i sam začudim šta sam sve svojevremeno pisao. Nisam nikakav mislilac, ali postoji neka doslednost u tome što sam pre svega osećao a onda i mislio.
O danima kada je počinjao kao pisac i stvaralačkom putu na koji je stupio 1957, oglasivši se prvom knjigom "Urođenički psalmi", Danojlić kaže:

- Išao sam kao guska u magli, bio sam i neobrazovan i mlad, išao sam po intuiciji nekoj, samo malo dara što mi je Bog dao... I onda se s vremenom to ipak sređivalo, čistilo, iz knjige u knjigu, iz pesme u pesmu i na kraju zaokružilo. Ovaj simpozijum, gde je učestvovalo dvadesetak ljudi, potvrđuje kontinuitet, koji ja sam možda nisam u stanju da vidim.
Istaknuto je na skupu kako su Danojlićevi stihovi i proza najlepši primer da kritička svest i rodoljublje nisu suprotstavljeni.

- To sam uvek i osećao i mislio. Pre svega postoji kritičnost odanog člana zajednice i postoji zlonamerna kritičnost. Ovi ljudi koji iznose primedbe sa zlim namerama, nisu uspešni u delovanju i često, nažalost, govore i oni istinu. A nisu delatni u toj kritici jer prilaze sa pogrešne strane. Kritičnost prema sebi i svojoj zemlji je jedan od preduslova slobode do koje ja veoma držim. E sad, postoji i ova prema nasilju koje bahati zapadnjaci ponekad primenjuju prema nama i tu, priznajem, nemam uvek dobru meru, jer se branim. A o našim manama i gresima mogli bismo govoriti danima, a da se pritom ljubav prema našem tlu, prošlosti i sadašnjosti nimalo ne umanjuje - kaže Danojlić i dodaje:

- Onaj ko čak i ismeva svoju zemlju, koji je oštro napada, koji je preterano kritičan ako to čini dobrim srpskim jezikom, on je patriota samim tim što srećno upotrebljava narodni jezik i što na tom polju proširuje snagu našeg života, kulture i produbljuje smisao našeg postojanja - objašnjava naš sagovornik.

- Recimo komedije moga pokojnog prijatelja Aleksandra Popovića koje prikazuju našu malograđanštinu, taj jad i tu glupost, veoma su patriotske po mom osećanju, ukorenjene u naš život u našu prošlost i u tom smislu na liniji rodoljublja. Ova jalova kritičnost jednog dela naše takozvane elite, gde nema ljubavi, čini mi se da je neproduktivna, nekorisna i da ostaje da visi u praznom. Svoju zemlju po prirodi stvari volimo, volimo svoj jezik i svoj narod a imamo otvorene oči za sve ono što nam smeta i što na kraju krajeva može da bude i na svoj način i šarmantno.

Osvrnuo se Danojlić i na (ne)brigu o srpskom jeziku i pismu i poručio da "kako živimo, tako govorimo i mislimo":

- Ako živite nekim veštačkim, neprirodnim, životom, dakle najčešće u politici ali i u drugim oblastima, onda ćete tako i govoriti. Ako živite istinsku ljudsku pustolovinu, onda ćete se tako i izražavati, sa onim što nosite u duši i u glavi. Ova nebriga prema jeziku koja se kod nas oseća je opet u vezi sa tim neistinitim, neprirodnim životom i sa težnjama da se uključimo u nekakav imaginarni Zapad, koji izgleda sasvim drukčije ili ne postoji tamo gde neki misle da postoji. A mi smo tu gde smo.

Sa žalošću podseća da u Beogradu takoreći više nemamo ćirilice...

- Vidim da su izlozi i firme sve na nekom proskitanom engleskom jeziku. Beograd hoće da liči na veliki svet time što sebe kolonizuje. Kuda to vodi, ne znam, to je mučno gledati.

Ima toga pomalo i u Francuskoj u kojoj živim. Engleski jezik je jezik imperije i veoma ga poštujem, ali pravi engleski jezik. Prepevavao sam i Šekspira i Ezru Paunda i Jejtsa i još neke velike pisce anglosaksonskog područja, dakle nisam zatvoreni provincijalac, ali kultura je jedno, a ova osvajačka, medijska agresivna, proskitana engleska leksika koja je preplavila Beograd meni deluje vrlo neprijatno. Kad su Nemci 1940. došli u Pariz, postavili su na najvećim raskrsnicama natpise na nemačkom da bi vojnici mogli da se snađu. Umesto lepih francuskih slova pojavila su se ona gotska slova, neprijatno crna. E,

Beograd je to već rešio, treba okupator samo da dođe, sve su ulice i firme već prekrštene i anglicizirane. Da li oni znaju šta rade, ne znam...

Ističe da smo mala zemlja, ali da moramo negovati svoju kulturu koja traje od 11, 12. veka do danas:

- Mi druge nemamo. Od Zapada se može mnogo učiti, ali ono što nam se nameće i što ide po pomodarskoj liniji, to je sve veoma neprijatno i dovodi u pitanje samo naše postojanje, jer smo ionako poljuljani na mnogim planovima i samo nam fali još ovo dobrovoljno obaranje glave i priklanjanje jačem.

Foto Arhiva

Napisao je Danojlić svojevremeno da su reči demokratija, sloboda medija, ljudska prava danas postale nesrećne, prinuđene da izražavaju ono što ne sadrže...

- Šta znače ljudska prava u situaciji kad čovek nema pravo na rad, kad ne može da privređuje i obezbeđuje egzistenciju. Šta znači ravnopravnost kao direktor fabrike ima platu koju kvalifikovani radnik ne može da zaradi za 50 godina. To je laž svetskoga ustrojstva, a nama se to nameće prosto zato da bi nas ponižavali. Navaljni je veliki problem za Zapad, a Asanž leži godinama tamo negde u zatvoru i to nije problem...

Čovek prestane da uzima to ozbiljno, to su neke njihove žvake preko kojih maltretiraju svet, što ne znači, naravno, da se u našoj zemlji ne treba boriti za ravnopravnost, ljudska prava, za poštovanje drugog. Ovde su homoseksualci postojali oduvek i svi smo se trudili da ih poštujemo, da ih ne vređamo. Sad je odjednom to postala neka obaveza, naredba da ih svi obožavamo... Naš narod je veoma tolerantan, ali ova nametnuta tolerancija političarska sa Zapada je bezobrazluk.

Foto B. Đ.

Malo sam se umorio

RADIM, ali dosta sporije. Imam gotovo završene tri zbirke pesama i dve knjige poetske proze. Sve sam kritičkiji pa se onda to odugovlači, ne žuri mi se, pokušavam da ovo što dodam da bude neki komadić koji dograđuje a ne razgrađuje. Malo sam se umorio, što je logično, a onda je došlo i ovo čudo sa koronom, treba se čuvati - kaže Danojlić.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije