Kultura

ĆIRILICA MI JASNO POKAZUJE KO SAM: Slikarka Mirjana Mira Maoduš o duhovnim susretima sa pesnicima, lepoti našeg pisma i slavnom pretku tesli

Miljana Kralj

17. 08. 2022. u 05:15

PRE gotovo cele decenije, povodom izložbe "Ćirilica", koju su Ruski dom i Narodni muzej organizovali da obeleže 1.150 godina slovenske pismenosti, naša ugledna istoričarka umetnosti Ljubica Miljković, zapisala je: "Mirjana Mira Maoduš ispoljava najbolje što poseduje bez obzira na teškoće, okolnosti, mesto ili trenutno okruženje u kojem se nalazi. Zato joj odgovara ime Mirjam, koje su joj nadenuli Francuzi, jer ona jeste i Uporna i Prkosna."

ЋИРИЛИЦА МИ ЈАСНО ПОКАЗУЈЕ КО САМ: Сликарка Мирјана Мира Маодуш о духовним сусретима са песницима, лепоти нашег писма и славном претку тесли

Nastavljajući tako uporno i prkosno svoju umetničku misiju, Mirjana Maoduš je sredinom juna, u beogradskoj Galeriji 73, posle Pariza, predstavila novi ciklus "U čast Puškinu", koji će od danas biti izložen u Kulturnom centru u Trebinju.

Muzeju Hercegovine, u tom gradu, pre dve godine darivala je dela posvećena ciklusu pesama "Žitije" Jovana Dučića. O tome šta joj lično ovi pesnici znače, umetnica školovana u Nemačkoj, Italiji i Francuskoj, koja je živela svuda po svetu, sve do daleke Jokohame, u razgovoru, za "Novosti", kaže:

- Od mladosti volim poeziju. Čak sam i plakala, čitajući Jesenjina. Možda me je to nagnalo da od pojedinih reči misli, ponekad celovitih pesama, prvenstveno po likovnim zakonima, gradim svoje kompozicije. Posebno su mi podsticajni stihovi onih pesnika kod kojih nalazim potvrdu sopstvenih stavova, večnost pravih vrednosti i ljubav prema istini, pravdi, svom rodu i čovečanstvu. Među meni omiljenim književnicima značajno mesto imaju Puškin i Dučić, čijim se delima i divim.

Kako ih vaš rad povezuje? Šta vama znači taj njihov susret?

- Puškina i Dučića povezuju poezija i vrhovi koje su dostigli, a iz mog skromnog ugla i moje slike nastale njima u čast. Za mene su najlepši duhovni susreti i privilegija da sebi biramo prijatelje.

Postavka, koja je predviđena da nastavi putovanje ka Italiji i dalje, širom planete, sadrži i dela posvećena Jesenjinu. Da li je posveta velikim pesnicima i vaš lični bunt što neke zemlje, zbog trenutne političke situacije, "proteruju" kulturu kakva je ruska?

- Na moj odnos prema umetnicima ovog sveta ne može niko da utiče. On proističe iz neizmernog poštovanja svega što su ostavili za sobom, u umetnosti i u životu. Ali, svakako jeste i bunt, potreba da se čuje glas razuma, i da se sagleda i drugačija tačka gledišta. Totalitaristički pristup velikanima svetske umetnosti, kulture i humanističke misli otkriva suštinu intelektualaca u svetu, koji ćute pred takvom diktaturom loših i, vrlo često, neobrazovanih političara.

Svojevrstan prkos, u vreme kada je devedesetih naša zemlja bila politički izopštena, bile su i vaše ćirilične slike. Ipak, univerzalnost lepote ovog pisma, preko vaših dela, stigla je u sve krajeve sveta?

- Nisam se ustručavala da na javnim mestima, u Francuskoj i Japanu, protestujem protiv besmislenih odluka svetskih moćnika koji su uveli sankcije našoj državi tokom devedesetih. Ni umetnik, ni umetnost ne smeju da se izopšte iz društva. Suština umetnosti jeste da lično postane opšte dobro koje ne zna za granice. Moje slike su naizgled apstraktne i kao takve razumljive svima. Samo prosvećeni i posvećeni mogu u njima da otkriju dublje slojeve i poruke koje vode ka boljem svetu. Nažalost, malo ko je u idejnom smislu razumeo moje slike među njima ni onu "Đura Jakšić: Jevropi".

Čime je ćirilica, u likovnom smislu, doprinela vašem načinu izražavanja?

- Ćirilica je za mene spoj sa precima i pravoslavljem, pismenošću slovenskih naroda i lepotom njihovog, ali i vinčanskog pisma. Ona jasno pokazuje ko sam, odakle dolazim i kuda idem, svakako u zavisnosti od ljudskih spoznajnih sposobnosti. Neka ćirilična slova postaju arabeske i ornamenti unutar pikturalno bogatih slika satkanih od slova, reči i stihova povezanih u čiste likovne harmonije.

Likovni kritičari primećuju izuzetan kolorit kojim govore vaša dela. Šta bojom želite da prenesete gledaocu?

- Boje same izlaze iz mene u zavisnosti od raspoloženja i emocija. One imaju opšteprihvaćena značenja. Volim one koje mogu da ozare i mene i ljubitelje umetnosti.

Dugo ste radili u Parizu, gde je postojala čitava naša umetnička kolonija. Koliko i kako vas je Francuska oblikovala kao umetnika?

- Svakako da je Francuska uticala na mene, kao i mnoge umetnike. Ali, nesporno je da su duh francuske umetnosti formirali umetnici sa raznih strana sveta. Od srpskih bih istakla Milana Milovanovića, prvog koji je, posle završenih studija u Minhenu, diplomirao (1906) i na čuvenom Bozaru. Razlikujemo se u tome što sam ja posle diplome sa Akademije u Veneciji, stekla i drugu na Bozaru. On je voleo boje i svetlost kao impresionista, a ja volim isto na osoben način i u duhu svog vremena. Od kolorista ne smem da zaboravim ni Nadeždu Petrović i Savu Šumanovića, koji su boravili u Parizu, a delom i životom odrazili svoja doba. Ipak, možda je najznačajnije što sam u Parizu, upoznavši se sa Volterovom filozofijom, prihvatila obavezu da o svemu zauzmem stav i o svemu kažem svoje mišljenje.

Radili ste u ateljeu koji su pre vas bili Modiljani i Sutin. Jeste li u tom prostoru pronalazili tragove njihove "prisutnosti"?

- Čast mi je da sam se i na ovaj način spojila sa korifejima ruske i italijanske, odnosno svetske umetnosti, čije opuse izuzetno cenim. Živela sam i radila u ateljeu u kojem su boravili početkom i tokom prve polovine 20. veka Modiljani i Sutin. Čak se u dvorištu nalaze ostaci kamena od Modiljanijevih karijatida koje danas čuvaju i izlažu Muzej Kambera u Australiji i Moma u Njujorku.

Bavite se slikarstvom, iako ste student Jozefa Bojsa, jednog od rodonačelnika konceptualne umetnosti. Da li ste, ipak, nešto, i šta, od njega prihvatili, što je značajno za vaš sadašnji rad?

- Od početka sam se opredelila za slikarstvo i nisam odustajala od svog cilja da sebe iskažem bojom i likovnim sredstvima. Jozefa Bojsa pamtim kao profesora koji mi je predavao teoriju boja i naučio me da budem svoja i ne stidim se da stvaram po sopstvenim osećanjima. I dan-danas se u mojim slikama mogu videti uticaji nemačkog ekspresionizma, a kasnije sam se priklonila francuskom fovizmu i tokovima savremene umetnosti.

Govorite nemački, italijanski, francuski, engleski i ruski, služite se i španskim, izabrali ste životnog saputnika iz Japana. Kako u sebi mirite ovu pripadnost celom svetu, sa vezom sa sopstvenim poreklom, korenima?

- Sve polazi od korena. Nikada se nisam odvojila od svog naroda i porodice, a trudila sam se da pripadam svima i, u granicama svojih moći, prihvatim sve dobro.

Vaša majka Sofija Tesla, bratanica je našeg genijalnog pronalazača. Postoji li neko posebno porodično predanje koje, vezano za to, pamtite?

- Deda moje majke Sofije Tesla bio je rođeni brat oca Nikole Tesle. Moj ujak Stevo Tesla, student filozofije u Beču, pristupio je kao dobrovoljac srpskoj vojsci. Posle prelaska preko Albanije, ubijen je nadomak mora. Njegovim roditeljima nikada nije bilo dozvoljeno da ga prekopaju i prenesu kući. Ako već tražim nešto zajedničko sa svojim genijalnim pretkom, rekla bih da je to beskompromisnost i posvećenost svojim uverenjima.

Čestitke Uneska

ĆIRILIČNA slova Mirjane Maoduš štamana su 12 godina na čestitkama Uneska (1988-2000), našla su se na koricama japanskog izdanja knjige sa programima "Majkrosofta", kao i na scenografijama u studiju francuskog nacionalnog Drugog programa. Odnedavno su i na koricama "Istorije srpsko-ruskih političkih odnosa od 18. veka do danas", Milana Stojanovića, koju je objavio Arhiv Vojvodine.

Organizacija

ORGANIZATOR oba gostovanja Mirjane Maoduš, aktuelnog i onog od pre dve godine, u Dučićevom Trebinju, jeste Galerija 73. Njena direktorka, Mirela Pudar, otkriva da je ova umetnica, kao veliki rodoljub, odlučila da dela koja je zaveštala Muzeju Hercegovine, uključi u postavku koja će biti predstavljena u Italiji, a potom i drugim delovima sveta i dodaje: "Dučić, taj pravi svetionik srpske poezije, voleo je Italiju, bio zaljubljenik u francusku umetnost i bio vezan za Evropu, u kojoj još nije dovoljno poznat, pa je i ova odluka Mirjane Maoduš da ga vrati u prostore u kojima je nekada živeo kao diplomata, počast ovom velikanu."