SRBI ZAISTA UMEJU DA SE RADUJU ŽIVOTU: Jurij Suhodoljski, dramski pisac i reditelj, za "Novost"

RUSKI dramski pisac i reditelj Jurij Suhodoljski sprema se da u svom trećem projektu glavnu ulogu poveri Srbima, mada je ovih dana prvi put posetio našu zemlju!

Foto N. Skenderija

I nije reč samo o srpskim glumcima nego i junacima: pre sedam godina radio je seriju "Omađijani" (bavila se pričama o "žutoj kući"), upravo završava romantičnu komediju "Ovde su svi naši" (o ljubavi Stefana i Olge, Srbina i Ruskinje), a planira i snimanje serije u kojoj naš prkosni i hrabri zemljak, zarobljenik u rusko-turskom ratu, spasava Kozake na Krimu.

Otkud toliko interesovanje i ljubav prema srpskom narodu i zemlji?

- Ljubav nije racionalna stvar i ja ne mogu da kažem zbog čega volim Srbe. Jednostavno, desila se, a to kod mene izaziva i poštovanje i divljenje. Čim sam prvi put stupio nogom na ovo tlo, osetio sam se kao kod kuće. Razumem odnose među ljudima, mada ih ne poznajem.

Nije kao kad odem u Francusku ili Italiju gde ti je sve tuđe, ovde mi je sve jasno i blisko. Govorim francuski jezik, mnogo toga sam pročitao i znam o njihovoj kulturi, kinematografiji. Ipak, kao da tamo postoji neka staklena zavesa. Ovde je nema.

Vaš prvi poduhvat bila je serija "Omađijani"?

- Kad sam pisao scenario "Omađijanog", tražio sam najbolnije tačke i drastične priče savremenog sveta. Istorija Srbije, u poslednjih nekoliko decenija, pokazuje da se u njoj konstantno dešavaju nekakvi lomovi i sezmički potresi, kao da je ovde epicentar sveta.

Bombardovanje 1999.godine ostavilo je strašan utisak na ceo ruski narod i trajni osećaj krivice što nismo bili u stanju da vas zaštitimo. Među nama još postoji trauma zbog toga.

Kadrovi iz filma "Ovde su svi naši", Foto N. Skenderija

Foto N. Skenderija

Imali smo nesreću da tada na čelu vaše države bude Jeljcin, a šef diplomatije Kozirjev, nezainteresovani i "anestezirani" za sudbinu SRJ?

- Nije bila samo vaša nesreća, određene svetske sile koristile su trenutnu političku situaciju u Rusiji. Kada bi se sada desilo ono što je bilo 1999. godine, drugačiji bi bio rasplet. Ni tada nismo bili ravnodušni prema vašem stradanju, ali tadašnja ruska vlast bila je ravnodušna prema nacionalnim interesima čak i svoje zemlje. Devedesetih godina imali smo osećaj kao da su sišli s uma... Trenutak NATO bombardovanja bio je, zapravo, trenutak otrežnjenja za Ruse.

Je li to jedan od razloga što za junake često birate Srbe?

- Sve te stvari su se u meni skupile. Kad sam se upustio u materijal o "žutoj kući" hteo sam još jednom da pocrtam kakvo se zlo dešavalo na vašim prostorima. U ovom serijalu postoje dokumentarni delovi, nesporno istorijski tačni. Dobrim delom oslanjaju se na priče ruskih oficira koji su bili na Kosovu, njihova iskustva preslikao sam na svoje likove. Čudi me da "Omađijani" (snimljen 2014. godine) ovde još nije emitovan, a serija je viđena u desetak zemalja. Između ostalih, u Izraelu, Bugarskoj, Koreji, Mongoliji, Japanu, Poljskoj, zemljama Baltika...

Koja su bila prva saznanja o Srbiji?

- Dok se nisam zainteresovao za te događaje, malo sam poznavao Srbiju. Tokom pisanja, počelo je da se širi moje interesovanje za vašu zemlju. Do tada sam znao samo o Andriću, Paviću, Kusturici. Trenutno čitam prozu Crnjanskog, fasciniran sam njegovim delom...

Zanimljiv je i moj prvi susret sa vašim sunarodnicima. Kad sam otvorio kasting za "Omađijane", obavestili su me da su došli srpski glumci i da traže reditelja. Sreo sam Đorđa Markovića i Daniela Kovačevića: u rukama drže tekstove, a u njima svaka rečenica "raspisana" i analizirana. Ozbiljno su se spremili, s izuzetno odgovornim odnosom prema zadatku. I, počeo sam da radim s odličnim glumcima koji su ispekli zanat u sjajnoj glumačkoj školi, pa i privatno družim. Pitao sam se kakva je to zemlja odakle dolaze takvi ljudi. Kad je pala poslednja klapa njih dvojica su zapevala, a ja shvatio da oni znaju više ruskih pesama nego sami Rusi! Sve više sam se zanimao za srpsku istoriju i pravoslavnu kulturu. Krenuo sam da istražujem i iskreno su me potresla neka saznanja.

Otvorio mi se novi svet kada sam upoznao srpske srednjovekovne freske, neke od najznačajnijih tekovina vizantijske kulture.

Foto N. Skenderija

Verujete da je Srbija bila u središtu vizantijske civilizacije kada se ona našla na zalasku?

- Da, i ne samo u ideološkom nego i umetničkom smislu. Na ovom tlu desio se konačni raskol između Istoka i Zapada krajem 14. i početkom 15. veka. Vizantija se najduže sačuvala u dolini reke Resave. Potresla me ta istorijska činjenica. Dok se Osmansko carstvo približavalo sa svih strana, u dolini Resave Srbi pokušavaju da sačuvaju svoj identitet i nešto saopšte svetu... U tom momentu na teritoriji Srbije postavljala su se neka suštinska, egzistencijalna pitanja: šta je to čovek i zašto postoji na ovom svetu.

Gotovo je neverovatno koliko ste kroz celokupno svoje trajanje izloženi raznoraznim potresima. Nalazite se na najneuralgičnijem "seizmografskom" podneblju, a opstajete uprkos svemu.

Da li je naš najveći usud što smo kao Istok na Zapadu i Zapad na Istoku, uvek na vetrometini?

- Fascinira me činjenica kako ste u svim tim okolnostima i pritiscima tokom istorije, kao narod i kultura, uspeli da se sačuvate. Srbi generišu neke vrednosti na svetskom nivou: svoji ste i samostalni, a pritom, nema vas mnogo...

Kakvi su prvi beogradski utisci, jeste li ovako zamišljali Srbiju?

- U principu, nisam razmišljao šta da očekujem. Ali, sve mi se svidelo još od aerodroma. Lep grad, lepi ljudi, sve je lepo. Sve mi je jasno i sve je, čini mi se, duboko.

Kakve su razlike između Srba i Rusa?

- Dok sam radio film "Ovde smo svi naši", jedan od mojih zadataka bio je da naučim Ruse šta to odlikuje Srbe, a mi nemamo. Vi ste mnogo otvoreniji, druželjubiviji i okrenutiji jedni prema drugima. Mi smo, pak, više zatvoreni, oprezniji u međuljudskim odnosima. U Srbiji ljudi žive bez distance. Već u prvom susretu odnose se prema vama kao prijatelji.

Kad bih se ja tako ponašao u Rusiji, prva reakcija bi bila - šta ovaj čovek hoće od mene?

Srpska neposrednost u Rusiji bi bila sumnjiva.

I u ovim vremenima?

- Doduše, i kod nas su se u poslednjih dvadeset godina desile velike promene. Ako poredim pokolenje mojih roditelja, moje i mog deteta, uočava se proces otvaranja. Puškin je pisao "strogi Sloven nikad ne plače. Ni ja ga ne razumem"... To je naša crta, istorija nas je naučila da ne pokazujemo emocije. Osećanja postoje, ali ih spolja ne "emitujemo".

Oduševljava me što Srbi umeju da žive u trenutku i da se raduju životu. Mi imamo sindrom "odloženog života". Radimo, kupujemo jedan, pa drugi stan, spremamo se za nešto, a život prolazi. Kroz lik Srbina u filmu "Ovde smo svi naši" poručujem sunarodnicima: "Živite u ovom trenutku, dišite punim plućima!". Tome se i sam učim, ne mora stalno da se radi... Inače, film se radi u osam stotina kopija, ući će u mnoge bioskope, nadam se da će ga videti i ovdašnja publika.

U čemu su naše sličnosti?

- U poštovanju istih duhovnih vrednosti. Materijalne stvari su u drugom planu, bez obzira na vreme u kome živimo. I jedni i drugi volimo da maštamo. Takva nam je i književnost.

Sposobni smo da se "zagledamo" i u pticu na grani. Drugima je možda nebitno, ali upravo to daje životu širinu.

RUSI I UKRAJINCI JEDAN NAROD

VAŠE prezime "zvuči" poljski?

- Otac mi je iz Bresta, grada na granici Belorusije sa Poljskom. Postoji celo selo Suhodoljskih. Moji preci bili su lovci poljskog kneza u 16. veku. Majka je poreklom iz Ukrajine, tast takođe. Ovo samo pokazuje koliko smo svi povezani. A ja, lično, sam sve to u malom. Zato obični ljudi teško doživljavaju trenutnu situaciju. Gotovo je nemoguće naći čoveka u Rusiji koji nema rodbine u Ukrajini. Mi smo jedan narod.

UMETNOST I POLITIKA

KAKO umetnik može da "sačuva" sebe od politike, a s druge strane ne izgubi osećaj za čiste, etičke kategorije?

- Umetnost je po svojoj prirodi antipod smrti i razaranju. Mora da daje nadu, svetlo, pomaže ljudima. Politika razdvaja, a umetnost bi trebalo da spaja ljude. Bar ona koju ja pravim. Želeo bih da je vidi i jedna, i druga, i treća strana. Posebno je sada važno...

Sledeći projekat se dešava na Krimu, u vreme rusko-turskog rata. Serija će se zvati "Kozaci", a u njoj je i priča o zarobljenom Srbinu koji se, na kraju, žrtvuje za Kozake koji su ga spasli turskog ropstva.

BONUS VIDEO - SEĆANjE: Pavle Vujisić nije završio glumu, ali mnogima je mogao da bude profesor

Preporučujemo

Kultura

0 0

FUDBAL ME NAUČIO RAZLIČITOSTI: Reditelj Muhamed el Hatib, o predstavi "Stadion" u kojoj je okupio pedeset navijača na sceni

10. 10. 2022. u 14:11

Kultura

0 1

PAZOLINIJEV VEK: Sto godina od rođenja Pjera Paola Pazolinija obeleženo i izložbom u Jugoslovenskoj kinoteci

04. 10. 2022. u 17:57

Kultura

0 1

SVETA PETKA NA FILMSKOM PLATNU: Hadži Aleksandar Đurović o filmu posvećenom jednoj od najomiljenijih svetiteljki

14. 08. 2022. u 17:00

Kultura

0 0

KUSTENDORF JE I MOJ ŽIVOTNI KONCEPT: Omar El Zohairi, reditelj

08. 05. 2022. u 11:11

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije