TOPLINA I LJUDSKOST U RANKEOVOJ 12: Ogla Odanović o serijama, nagradama i vremenima koja su bila iskrenija

VRSNU glumicu Olgu Odanović, ove godine "poterale" su nagrade.

Foto: Emilija Gajić

Najpre je letos, na 57. Filmskim susretima u Nišu, dobila priznanje "Milorad Mandić Manda" za najbolje ostvarenu komičnu ulogu u celokupnoj filmskoj produkciji u proteklih godinu dana. Potom je dodala i prestižnu nagradu "Mija Aleksić - biti glumac", i to po predlogu svojih kolega. Poslednja u nizu je Zlatna antena za sveukupuan doprinos TV produkciji, koja je Olgi uručena na 12. FEDIS festivalu.

Prvakinja Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, u "galeriji" priznanja kojima je ovenčana ima i Nušićevu i Sterijinu nagradu, tu su i "Miloš Žutić", "Raša Plaović", "Ljubinka Bobić" i "Velika Žanka", "Zoranov brk" (dva puta), Plaketa "Vitez srpske glume"... Diplomirala je 1985, na Fakultetu dramskih umetnosti, gde je upoznala kolegu Dragana Petrovića Peleta, sa kojim ima sina Jakova i ćerku Lenku. Ulogom koleginice Dragiše Popadića u "Boljem životu" osvojila je simpatije cele bivše Jugoslavije. Pamtimo je i kao Radu u kultnom filmu "Kad porastem biću kengur" Radivoja Raše Andrića, u čijem novom hitu "Leto kada sam naučila da letim" tumači lik autoritativne bake Marije. Na malim ekranima značajne uloge je imala u serijama "Selo gori, a baba se češlja", "Vojna akademija", "Ravna gora", "Šifra Despot", "Tajkun"... Odskora se dobre vibracije humorističke serije "Radio Mileva" ponovo šire Prvim programom RTS, radnim danima, od 20.05, a Olga Odanović nas zasmejava u liku otkačene glavne junakinje Mileve Majstorović.

- Nagrade dođu kao posledica nečega što ste radili dugo godina, a ne dođu tako što uradite tek nešto. Mislim da priznanja dolaze u određeno vreme, a ja sam već preko 35 godina u ovom poslu. Ove godine, desio se splet čudnih okolnosti i lep film i serija "Radio Mileva", koju radimo već godinu i po dana. Dugo sam razgovarala sa "Nira produkcijom", odnosno producentom Nebojšom Neletom Garićem koji je hteo nešto sa mnom da radi posle "Vojne akademije". Pričali smo dve i po, možda i tri godine, o tome šta bi to trebalo da bude i rekla sam da to mora da bude nešto potpuno različito i tako kroz te naše razgovore rodila se serija "Radio Mileva". Bila sam jako srećna što nema kopču ni sa čim i što je potpuno relaksirajuća serija koja priča o nama, našim životima i tiče se svih nas - govori za naš list Olga Odanović.

Foto: V. Danilov

Šta vas je privuklo liku Mileve i toj priči koja se tiče svih nas?

- Serija "Radio Mileva" ima neku svoju toplinu i plemenitost i svi ti ljudi koji žive u Rankeovoj 12 su, pre svega, dobri. Svi njihovi mali sukobi i čarke su na nivou njihove svakodnevnice, ali inače su to plemeniti i divni ljudi. Jako sam se vezala za lik Mileve zato što nas vraća u neko vreme kada je sve bilo drugačije i kada je sve bilo mnogo iskrenije. Kada su se ljudi iskreno voleli i kada su imali vremena i da popiju kafu sa nekim na miru tet-a-tet, oči u oči, a ne preko društvenih mreža kao danas. Stvarno nemam društvene mreže, ali i nemam ništa protiv toga jer tehnologija napreduje. Stvari se menjaju i to je potpuno prirodno, ali ja sam ostala negde u onom vremenu. Veliki sam romantičar i volim da se družim sa ljudima, ali tako što sednemo da porazgovaramo uživo.

Kakve su vaše komšije bile nekad, a kakve su sada?

- Nekad se nisu zaključavala vrata uopšte u zgradi. Sećam se da su se subotom i nedeljom delili kolači. Ko god šta ispeče, donese i sam uđe jer nema zaključavanja i nema zvona. Naravno, sad je sve drugačije, i treba da bude. Ne zalažem se za to da bude kao pre 30 godina i ježim se od same sebe kad kažem da je ono vreme bilo divno. Svako vreme je divno, pa i ovo danas, samo treba da budemo dobri ljudi i da imamo vremena za svoju porodicu, prijatelje i komšije. Ako nekog pitate 'Kako ste?', trebalo bi da odvojite vreme da ga saslušate, a ne da to bude uzgred postavljeno pitanje i da vas u stvari uopšte ne zanima odgovor. To su neke stvari na koje moramo da obratimo pažnju. Moramo i da se malo vratimo prvo sebi, pa onda i pravim vrednostima. Utoliko mi "Radio Mileva" stvarno vraća toplinu oko srca. Serija je duhovita, ali u svakoj epizodi se oseti neka lepa emocija koja je čista i koja i treba da bude takva. Verujem da svako od gledalaca može da se identifikuje i da svaku repliku može da prepozna iz svog ličnog života.

Od decembra vas očekuje nastavak snimanja "Radio Mileve". Da li bude smeha na samom setu, kao što ga ima ispred malih ekrana?

- Bude, kako ne. Za veselje na setu je zadužen Nikola Kojo i, takođe, Branimir Brstina. Od njih ponekad stvarno ne može da se radi. Iznenade vas u toku snimanja jer vas ne obaveste šta će da urade u kadru i onda morate brzo da odgovorite na to. I kad se to završi, pitam 'Jesi li normalan?', ali onda kažu 'Bilo je super' i reditelj javlja da će da "uzme" kadar i šta da kažem osim 'Jao, divno' (smeh). Mnogo je lepo doći na snimanje "Radio Mileve" jer je atmosfera odlična i ljudi mnogo vole da rade tu seriju. Niko nije došao namrgođen ili ljut zato što je rano ustao ili bio besan zato što je na snimanju ne znam koliko sati. U epizodima vidim da ima puno ljubavi među nama. Radujem se novim epizodama i drago mi je što su ove sada u bloku od 50 epizoda. Imala sam sreću da sa divnim glumcima napravim u trećoj sezoni nešto što je mnogo uzbudljivije i interesantnije za gledaoce. Nadam se da će publika još više voleti sve ljude iz Rankeove 12.

Foto V. Danilov

Vaš "zlatni niz" ove godine počeo je u Nišu, gde ste dobili nagradu "Milorad Mandić Manda".

- Ta nagrada zauzima posebno mesto u mom životu jer sam sa Mandom sarađivala. Volim da kažem da smo u seriji "Selo gori, a baba se češlja" zajedno snimili hiljade i hiljade kadrova. Učila sam od njega, bio mi je prijatelj, bio je divan čovek. Manda je bio čovek koji je mnogo davao, a nisam sigurna da mu se toliko vratilo. Veliki vizionar je bio što se tiče pozorišta "Boško Buha" i želeo je sve najbolje tom teatru. Ali, evo i dan-danas to pozorište stoji u mestu, pa se nadam da će se to završiti. Mislim da bi to bilo u redu jer je "Boško Buha" jedino dečje nacionalno pozorište. Onda je došla nagrada "Mija Aleksić - biti glumac", koja ima vrlo specifičan naziv. Da ne ulazim sad u to šta sve znači biti glumac.

Pa upravo je to pravo pitanje?

- Biti glumac je divan posao. To je istraživački posao, ali i velika radost. Glumu upisujete zato što to bezgranično volite. Ne kažem da je ovaj posao nešto mnogo izdvojen od drugih, ali je na neki način specifičan jer je umetnost u pitanju. Gluma je zanat, a da li ćete da se sretenete sa umetnošću i da budete glumac, veliko je pitanje. To ni ja još ne znam.

Kako ste doživeli sveobuhvatno priznanje za doprinos TV produkciji koje su dobile i vaše kolege Velimir Bata Živojinović, Milan Lane Gutović, Miki Manojlović, Seka Sablić, Vlastimir Đuza Stoiljković, Mira Banjac, Svetlana Ceca Bojković i Bogdan Diklić?

- Neke nagrade i priznanja malo zastrašujuće deluju. Pravo da vam kažem, nije baš jednostavno čuti ova imena, jer to su velikani našeg glumišta, a ni biti rame uz rame sa Batom Živojinovićem, velikom Sekom Sablić i da ne govorim o svima ostalima koji nose ovo veliko priznanje. Ako sam bar malo doprinela razvoju serijskog i televizijskog programa, biću srećna. Posebno se zahvaljujem mom dragom producentu Neletu Gariću, koji je sa mnom jako dugo, još od "Vojne akademije". Prezahvalna sam mu zato što ima strpljenja, što je želeo da radi sa mnom i što je imao bezgranično poverenje da mi da ulogu Mileve u kojoj sad publika uživa. Ovo priznanje nije samo moje lično, sigurna sam u to, jer gluma bez partnera ne postoji. I zato ovu nagradu delim sa svim kolegama koji su radili sa mnom u svim projektima, i u pozorištu, i u serijama, i na filmu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije