POZORIŠNA KRITIKA: Bravo za životnu radost

ŽIVOTNE ispovesti su redovno tema dramske umetnosti. Glumac ih usvaja u procesu "ulaženja u lik", uz ozbiljno istraživanje o svim osobinama tog čoveka i događajima, koji su njegov dramski lik učinili takvim, kakvog ga, dok "radi" na sceni, gledamo i dišemo s njim.

Novosti

Bez obaveze za "podražavanjem", možda najvažnijem aristotelovskom uslovu za dramsko, koje podrazumeva da niko na sceni ne igra sam sebe, Minja Peković, jedna od najboljih glumica srpske pozorišne scene, svojom monodramom "Bravo za klovna" predstavila je (ne prepričala) sopstvenu borbu sa rakom, u prvom licu. Pozorišnu predstavu, satkanu od ispovesti, hronološki poređanih događaja, otkad, na kćerinom prvom rođendanu, glumica dobija informaciju "da je maligno", preko borbe za sopstveni život, uz padove i uzlete, do relaksirane šetnje, posle skoro godinu dana, kada shvata da je pobedila (sebe i bolest), čine Minjina neobičnost, osobenost, koja je ovu glumicu vinula u sam vrh pozorišne umetnosti. Predstavu, a ne ispovest, čine i songovi, kojima je takođe autor (aranžer i izvođač na sceni je Miroslav Idić), proširivanje konteksta sopstvene sudbine na stradalnu sudbinu pariskog "vrapčića", Edit Pjaf i čudesan kostim (Marko Marosiuk), od kojeg gledalac ne može da odvoji pogled. Jer, šta, zapravo čini "klovna", iz naslova ove monodrame, iza koga se Minja zaklanja, aludirajući na benefit svoje histrionske prirode? Samoironija, virtuoznost, čemerni humor, i, naravno, karakterističin total dizajn, koji čine kostim, perika i šminka, koja klovnu daje, i u saopštavanju najsurovijih istina, šeretski izgled.

Čitava sala zaustavlja dah, tokom Minjinog solilokvijuma, tešeći se, u sebi, da je glumica pred nama, dakle, borba, koja se na sceni odvija, okončana je "klovnovom" pobedom. Glumica sebi ne dozvoljava mnogo stvarnih emotivnih trenutaka, koji nisu "posredovani" drugim žanrom, pevanjem, podsmehom, samoironijom, klovnovskim gestom.

Samo Bogu, ona se obrati molbom da ostane pored svoje devojčice. Sa knedlom u grlu, iako je srećan ishod jasan, gledalac se bolno uživljava u krhke, ali onda i najjače motive za elan vital, koji je, izgleda, ključ za pobedu, ma kako se teško do nje stiglo.

Pozorišni "stručnjak" se neprestano pita, da li je ovo mogućno, da toliki vekovi drame, u koje je utkana ta nit istinitog i tačnog predstavljanja nekog drugog, različitog od tebe samog, koga "pripitomljuješ", dok postaješ on sam, ustuknuli su pred silinom autentičnosti, stvarnosti, umesto istinitosti i pred veličanstvenim talentom izvođača, koji je prošao čitav taj proces, postajući klovn! Pobeda, dakle, o kojoj svedoči monodrama Minje Peković, u histrionskom je u čoveku, koji se nalazi pred strašnom preprekom, i samo taj pogled spolja, koji blaži, uopštava i relativizuje, daje snagu da izdržiš, da se ne predaš, da učiš francuski zbog genijalne Pjaf, da hodaš na svojim nogama kilometrima do kuće, posle hemioterapije, da prevaziđeš svoj drugačiji izgled i vitalno posrnuće, da pevaš, makar i bez lepote muzike, da letiš kao na trapezu... I da izađeš iz krletke i zadobiješ slobodu novog života, jačeg ljudskog bića sa novom kosom i novim prijateljima... Bravo za ovaj izlaz, koji svima treba!

Preporučujemo

Kultura

0 1

POZORIŠNA KRITIKA: Ni kolač, ni ogledalce

13. 02. 2023. u 09:15

Kultura

0 4

POZORIŠNA KRITIKA: Naše sestre

16. 01. 2023. u 12:25

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA: Pita je davno ispečena

05. 01. 2023. u 12:00

Dodatak Kultura

0 1

VELIKA LITERATURA I SUROVE SAVREMENE TEME: Najbolje pozorišne predstave sa beogradskih scena u protekloj godini

03. 01. 2023. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije