SVE JE MANJE HUMANOSTI: Pisac Goran Milašinović o romanu "Slučaj Vinča" po kome je snimljen film "Čuvari formule"

D. Matović

26. 09. 2023. u 18:03

KADA se pojavimo sa filmskim pričama koje se tiču naše politike, ubistava, ili se smejemo sami svojim manama, Zapad to voli.

СВЕ ЈЕ МАЊЕ ХУМАНОСТИ: Писац Горан Милашиновић о роману Случај Винча по коме је снимљен филм Чувари формуле

Foto N. Skenderija

Zanima ih neka vrsta fantazma istoka. Na Zapadu ne prihvataju teme koje se tiču etike, jer smatraju da su one njihova privilegija. Film "Čuvari formule" je francusko-srpska koprodukcija i samo zahvaljujući tome je na mala vrata prošla humanistička priča iz Srbije. Zato je film odneo nagradu u Lokarnu i postigao uspeh na drugim festivalima. Uveren sam da bi bilo drugačije da smo se samo mi bavili ovom temom.

Ovako je pisac Goran Milašinović prokomentarisao uspeh novog filma Dragana Bjelogrlića, koji je rađen po njegovom romanu "Slučaj Vinča". U kratkom vremenskom periodu, od avgusta do kraja septembra, film je prikazan na festivalima u Lokarnu, Sarajevu, Talinu i Palm Springsu, a najavljeno je da će biti predstavljen u okviru glavnog programa na jednom od najvećih i najznačajnijih svetskih filmskih festivla u Sao Paulu. A, kako je napisao neverovatnu priču o havariji u nuklearnom centru Vinča 1958. godine, o ozračenim mladim naučnicima, kojima je izvedena prva transplantacija koštane srži u Francuskoj, na čuvenom Institutu Kiri, Milašinović je govorio u Kući Đure Jakšića, u okviru tribine "Roman na filmu":

- Kada sam prvi put saznao za događaj, pomislio sam da bi to bila dobra tema za roman. U istoriji medicine je zavedeno da je prva transplantacija koštane srži izvedena deset godina kasnije. To mi je bio motiv da počnem da istražujem. Pokušao sam da nađem svedoke tog događaja, da razgovaram sa nekim ne bih li saznao detalje. Naučnici nisu bili raspoloženi za razgovor. Jedan od njih mi je rekao da nemam šta o tome da pišem, jer to nije književnost nego Vinča. Mene je to još više zaintrigiralo.

FOTO: Promo

Film "Čuvari formule"


Milašinović je istakao da je književnost jedna vrsta divne prevare i što više liči na stvarnost to je uspelija:
- Slučajno sam uspeo, preko nekih zaposlenih u Vinči, da dođem do dnevnika jednog od ozračenih naučnika koji su išli u Pariz na transplantaciju. Dnevnik je sve do 2011. bio u Vinči, ali nikoga nije zanimao. Dobio sam taj dnevnik. Iz njega sam mogao da vidim puno autentičnih detalja, saznao sam imena i prezimena Francuza koji su bili donori u transplantaciji.

Profesor dr Goran Milašinović / Foto: P. Milošević

 

Nastavljam po svom

MILAŠINOVIĆ nije samo pisac. On je i lekar, jedan od naših najpriznatijih kardiohirurga. A, kako je njegovo srce kucalo, posle premijere filma u Lokarnu.

- Sve vreme dok se prikazivao film strepeo sam kako će publika da reaguje. Na kraju, posle nekoliko sekundi muka, čuo se gromoglasan aplauz. Moj život se nije promenio ni sa ovom knjigom, kao ni sa jednom drugom knjigom. Nastavljam po svom - kaže pisac.

Znao je samo njihova zanimanja. Jedan je mornar, jedan auto-mehaničar. Među njima je bila i domaćica sa četvoro dece.
- Nisam se tehnički bavio dokumentima, samo toliko da bi roman ličio na stvarnost. Suština mog interesovanja su bili likovi. Unutrašnji profil sam napravio isključivo na osnovu toga kako sam zamišljao čoveka koji je spreman na humani čin u kome rizikuje svoj život da bi spasao tuđi - kaže Milašinović.-Pokušao sam da dočaram plemenitost tih ljudi koji su donirali koštanu srž, i to veliku količinu, kako bi pomogli Jugoslovenima koji su sa druge strane Gvozdene zavese.

Atomska bomba se nikad nije pravila u Vinči. Razgovarao sam sa puno naučnika iz tog vremena, svi su rekli da to nije tačno

Milašinović je ispričao da profesor koji je radio transplantaciju nije dobio Nobelovu nagradu jer ona nije uspela. Tada se nije znalo o kompatibilnosti tkiva, već samo za krvne grupe. Ozračeni naučnici su imali podudaranje po krvnim grupama, ali ne i tkiva. I svi su imali odbacivanje tkiva.
- Transplantacija je naučno neuspela, a klinički je uspela. To je paradoks medicine - priča Milašinović. - Srećna okolnost je bila što doza zračenja koju su dobili tokom akcidenta nije bila smrtonosna, pa su imali pomoć tuđe koštane srži za ta dva meseca kada ih je organizam odbacio. Bilo je vremena da se njihova koštana srž oporavi. Petoro ljudi je imalo zračenje koje je zahtevalo transplantaciju, jedna osoba je preminula, a četvoro je preživelo.
Roman "Slučaj Vinča" je svoju prvu verziju doživeo još 2011. godine.
- Tako bi ostalo da 2015. nisam slučajno upoznao Dragana Bjelogrlića - kaže Milašinović. - Složili smo se da je centralna tema ove priče humanost Francuza. Rekao sam mu da ću napisati novu verziju u kojoj ću se skoncentrisati na sam događaj. Dugo smo se pripremali za film. Bjelogrlić je mislio da je bolje da napravi krimi priču,da bude dominantna politička intriga, Gvozdena zavesa, 1958. godina, kako Francuzi gledaju na Jugoslovene, kako su Jugosloveni fascinirani "koka-kolom". Za potrebe filma je bio u pravu. Mene to u romanu nije zanimalo. Zanimale su me psihološke karakteristike i davalaca i onih koji su primili koštanu srž.

Vraćaju dug

OVE godine, 15. oktobra u Parizu će biti obeleženo 65 godina od akcedenta u Vinči. Milašinović je otkrio da će tog dana naši mladi naučnici koji rade u Francuskoj dobrovoljno dati krv. Na taj način će 50 naučnika simbolično vratiti dug Francuzima.

Izvan fikcije ostalo je neistraženo da li je akcident u Vinči imao veze sa idejom o pravljenju atomske bombe i da li je Jugoslavija  imala nuklearnu bombu. U SDPR-u su nađeni neki dokumenti, neke mape za izradu nuklearne bombe. Nuklearnu bombu u Jugoslaviji je, po rečima Milašinovića, mogao da napravi samo Pavle Savić, osnivač Instituta u Vinči. Ali, on se tome opirao, govorio je da je Vinča pravljena za nauku. Kada se desio akcident, Savić je već bio smenjen.

- Atomska bomba se nikad nije pravila u Vinči - ističe Milašinović. - Razgovarao sam sa puno naučnika iz tog vremena, svi su rekli da to nije tačno. Ozračeni naučnici su radili jedan naučni eksperiment, za koji sam siguran da nema nikakve veze sa nuklearnim programom, međutim u romanu sam stavio da tu postoji neka siva zona. Bjelogrliću se to najviše svidelo, učinilo mu se da je to dobar predložak za triler. Moja osnovna ideja je da se kada neko izađe iz bioskopa, ne zapita da li je Jugoslavija pravila bombu, nego: da li bih ja kao čovek dao koštanu srž nekom, ako mi doktor kaže da nije sigurno da ću preživeti. Ta humanost i dalje postoji, samo je promenila oblik. To vidimo u bolnicama. Ako nekom pacijentu nedostaje krvi, a on živi u gradu u nekoj zgradi, za njega niko ne dođe. Ali ako živi na selu, svi dolaze. Kada sam pisao roman, pojavila se vest kako je devojčicu udario kamion u Kini. I šta se dogodilo, dvadesetoro očevidaca je zvalo hitnu pomoć, ali niko nije prišao toj devojčici. Svi će želeti da pomognu ako time ne dovode sebe u bilo kakvu nepriliku. Moja želja je da se otključa ta empatija koja postoji u nama.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

SINER I ALKARAZ SLAVE: Prvo čuli da se Novak Đoković povredio, a sad i ovo!