LAUŠ - ŽIVOT BEZ ŠMIRANJA: Po čemu ćemo sve pamtiti vladaoca pozorišne scene

ŽARKO Laušević (1960-2023) je nagradu "Zoran Radmilović" - koju su, za glumačku bravuru, dugi niz godina na Sterijinom pozorju dodeljivale "No­vosti" - dobio 1990. za svoj upečatljivi angažman u predstavi "Kanjoš Mace­donović".

"Pozorišne iluzije", Foto S. Mirković

"Radmilović" je samo jedno od priznanja koja je ova, po mnogo čemu najizrazitija glumačka pojava na našim prosto­rima, zaslužio za svoj rad na pozorišnoj sceni (Ste­rijina nagrada za "Svetog Savu"), koju je odavno na­pustio, spletom poznatih tragičnih okolnosti.

Otkako je debitovao u svom matičnom Jugo­slovenskom dramskom pozorištu, u predstavi "Raskršće", kao i u svim ostalim ostvarenjima na toj, njemu, jugoslovenstvu naklonjenom, najkarakte­rističnijoj sceni, Žarko Laušević, ili samo Lauš je samo dodavao žar, kako mu i ime kaže (nomen est omen) svojoj takozvanoj glumi, jer glume u scen­skom životu ovog auten­tičnog velikana dramske umetnosti kao da nije ni bilo. U slavnim predsta­vama ("Hrvatski Faust", "Muke po Živojinu", "Ko­lubarska bitka", "Baal", "Valjevska bolnica", "Pozorišne iluzije", "Lažni car Šćepan Mali"...), kojih se mlađa publika ne može sećati, ostala je ta neuhvatljiva emocija, sa kojom je Lauš, lakokrilo i jednostavno, plenio i na sceni i sa scene dugo još, posle završetka pozori­šne predstave.

Mi, koji pamtimo njegov sjaj bez posredstva ekrana u snimljenim pozorišnim predstavama, svedočiće­mo zauvek da je dobrota i lepota, koja se vazda pro­bijala u svakoj od njegovih uloga, davala tu posebnost Lauševoj scenskoj poja­vi, čak i kad on nije hteo. Dečački osmeh, večiti ču­perak i karakteristično kretanje po sceni pripa­dali su samo njemu, pa nas je na to podsetio i kad se, po povratku sa svog dugo­godišnjeg odsustvovanja, ponovo pojavio u domaćim filmovima i TV seri­jama. Sada već gospodin u klasičnim godinama, Lauš je ponovo zasijao, podsećajući na onu neza­boravljenu autentičnost, neposrednost, donoseći stvarni život i u savre­menu srpsku filmsku i TV umetnost.

Možda bi bilo prirod­nije, zbog sadašnjeg mnogo obimnijeg rada na filmu i TV-u, da ovaj oproštaj od jedinstvenog Lauša piše filmski kritičar. Iz svog i našeg "života u umetnosti" (Stanislav­ski) otišao je na vrlo dugo pozorišni glumac, osvedočeno najbolji na jugoslovenskoj sceni, a vratio se kao zvezda naj­više televizijskih se­rija, donoseći zaista svetski kvalitet svojim analitičnim, tačnim, iznad svega uzbudljivim i istinitim tumačenjem likova iz našeg literar­nog i savremenog života, sa neophodnom životnom patinom, koju je u među­vremenu stekao i kao čo­vek, ali i, pre svega, kao glumac.

Divno bi bilo da smo mogli, da smo uspeli da ga ponovo vidimo na pozori­šnoj sceni, koja ništa ne prašta i koja glumca ogo­li do njegovih najtanani­jih struktura, koje kamera zna i da lažno proizvede. Gluma Žarka Lauševića, u svim medijima, a poseb­no u pozorištu, jedinstve­na je pre svega po njenoj autentičnosti i vrhunskoj ozbiljnosti, iza koje stoji veliki rad, ali i ono što umetnik od Neba dobija rođenjem. Rođen na Ceti­nju, studirao u Beogradu, svoju žrtvu okajao u Ame­rici, kratkim povratkom među nas Žarko Laušević je do krajnosti iskori­stio da nas, njim samim, bez ikakvog insistiranja, podseti na univerzalnost stvarnog talenta, na njego­vu ljudsku, moralnu stra­nu, na činjenicu da patnja daruje posebnost pravim umetnicima, umesto da im je ukida. Tačan u sva­kom času, Lauš će ostati takav zauvek, u snimcima pozorišnih predstava, filmskim i TV ulogama, ali i u svojim knjigama, u kojima ćemo, s vremenom, pronaći još mnogo motiva za njegovu genijalnost.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije