ČOVEK SLOBODE I BRITKE REČI: Dve decenije od smrti reditelja LJubomira Mucija Draškića (1937‒2004)

OBNOVOM Festivala pozorišne igre "Mucijevi dani", Atelje 212 ovih dana obeležava dve decenije od smrti dugogodišnjeg upravnika kuće i velikog reditelja Ljubomira Mucija Draškića (1937‒2004). Majstor komedije, vodvilja i farse ostavio je dubok trag u repertoarskoj liniji Ateljea 212 po kojoj se u njegovo vreme ono razlikovao od svih drugih u ondašnjoj Jugoslaviji. A o kakvom se liniji radi, najbolje svedoče neki od naslova s Mucijevim rediteljskim potpisom - "Kralj Ibi", "Radovan Treći", "Maratonci trče počasni krug", "Sveti Georgije ubiva aždahu", "Molijer", "Bekstvo"...

foto Atelje 212

- Za kvalitet je bilo potrebno više faktora: tekstovi relevantni za vreme u kome su se igrali, kritički odnos prema društvu, u artističkom smislu vrhunske predstave sa izvanrednim ansamblom koga više nema - odgovorio nam je u jednom razgovoru, za "Novosti", na pitanje na koji način se stvaralo slavno ime Ateljea 212.

Ljubomir Draškić rođen je 20. juna 1937. godine u Zagrebu. Deda Panta bio je general jugoslovenske vojske (petnaest dana i ministar u Nedićevoj vladi) zbog kojeg je posle rata lišen građanskih prava. Iz istog razloga otac, inače stručnjak za spoljnu trgovinu, izgubio je posao a porodica izbačena iz stana. Možda baš zbog takvog iskustva izgradio je kritički odnos prema svakoj politici, dosledno braneći svoje pravo na izbor i slobodu. Kada je na upravničkom mestu trebalo da nasledi Miru Trailović i da zbog toga uđe u Savez komunista, odgovorio je "ja sam monarhista" i - nije odstupio.

foto Atelje 212

Akademiju je upisao 1957. u klasi profesora Vjekoslava Afrića. Još kao student postao je asistent Bojana Stupice u predstavi "Jaje", a od 1961. postao je pomoćnik upravnika Mire Trailović u Ateljeu 212. Uz Zorana Radmilovića među prvima je dao podršku Srpskom filozofskom društvu u osudi zabrane predstave "Kad su cvetale tikve" (u JDP 1969), da bi se ubrzo i sam suočio sa zabranom kad se odvažio da postavi na scenu predstavu "Kape dole" Ace Popovića. Mnoge njegove legendarne predstave, kritika je dočekala "na nož", ipak, vreme se pokazalo kao najbolji sudija. Na čelo Ateljea stao je 1984. godine i kao osnovni zadatak postavio je rekonstrukciju teatra. Trajala je sedam godina, a Muci je na mestu upravnika ostao još pet. Režirao je i u drugim beogradskim pozorištima (JDP, BDP, "Boško Buha", Narodno), kao i u Novom Sadu, Subotici, Zagrebu, Mostaru, Banjaluci, Bazelu, Somboru.

- Moj ideal su velike predstave, mnogo ljudi na sceni i visok kvalitet. Pozorište je danas u bednoj situaciji, prisiljeno da se snalazi. Rade se male forme, odrađuju neke stvari, ide na jeftinu dopadljivost kod publike. Ne volim to da gledam, a kamoli da režiram - nedvosmislen je bio u našem razgovoru 2000. - Mislim da to vodi u unazađivanje darovitih glumaca, jer dobijaju zadatke ispod svojih mogućnosti. Gube instinkt, rade iz svoje fiokice i dara. Čast izuzecima. Ipak, u moralnom smislu su se osule stvari: da bi preživeli glumci odlaze na tezge i troše najbolje godine života... Neke stvari podsećaju na TV, koja je jedna potrošna stvar. Anton Marti je svojevremeno rekao: "Televizija je toalet-papir za oči". Već sutra ne znaš šta si gledao, a pozorišne predstave se pamte decenijama. Cilj teatra je da ljude uzbuđuje, pogađa, pročišćava, osvetljava.

foto Atelje 212

Režiju je Muci Draškić definisao kao sinhronizaciju tuđih energija u jednoj tački, a dobrog reditelja upoređivao sa dobrim saobraćajcem kod "Londona". Kakav je sjajan "saobraćajac" bio,svedočili su glumci s kojima je radio: lako u načinu, ali ne i u sprovođenju ideja za koje se temeljno i sistematično pripremao.

"Režirao je, upravljao pozorištem, bio profesor (FDU) i graditelj, uživao u životu koliko i u radu, strasno se predavao fudbalu, a sa posebnom strašću i ljubavlju kulinarstvu, bio je živa enciklopedija beogradskog pozorišta, poslednja legenda Ateljea 212, njegovog razoružavajućeg ciničnog duha i duha njegovog bifea - napisao je Feliks Pašić u tekstu "Čovek sa ostrva slobode", na vest o Mucijevoj smrti.

Taj i takav "čovek slobode" uputio je 1993. godine i otvoreno pismo Vaclavu Havelu, podsećajući ga koji su se sve njegovi komadi igrali u Beogradu, kao i na brojne protestne večeri dok je bio u zatvoru, sa zahtevom da ga čehoslovačke vlasti puste na slobodu. Između ostalog, tim povodom je napisao i sledeće:

"U Vašoj poslednjoj izjavi u Americi kod svog novog mentora izjasnili ste se o Srbiji kao fašističkoj zemlji, poredeći je sa Nemačkom u vreme Hitlera. Nudite svoju vojsku da kažnjava i uništava srpski narod. Zašto tu vojsku Vaša zemlja nije upotrebila protiv Crvene armije koja vas je okupirala 1968, bez ijednog metka. Tada, posle sovjetske okupacije, Vaša država se poslušno i zdušno odrekla podrške koja vam je u trenutku dolazi iz Jugoslavije. Što se vaše vojske tiče, ona je poznata po svojoj nesutrašivosti i nepobedivosti, pa sam zato rešio da je sačekam kod Subotice (granični prelaz Kelebija) sa dva svoja prijatelja i da je vratim nazad. Preko njih ću vam isporučiti lične pozdrave."

Tako je mislio i govorio Muci Draškić. Preminuo je u Beogradu 25. januara 2004. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije