BOLJE MI JE DA IGRAM, DOK JOŠ IMAM SNAGE: Voja Brajović, dobitnik statuete "Joakim Vujić" za doprinos pozorišnoj umetnosti

MALO je glumaca za koje možemo da kažemo ono čuveno, bard našeg glumišta, a Voja Brajović je upravo to, bard glume, ličnost koja je svojim umećem, talentom, harizmom i šarmom, obeležila decenije našeg teatra, filma i televizije. Otmenog držanja, blage prirode, a snažnog glumačkog izraza, Brajović u svaku ulogu unosi višeslojnost i nijanse - naveo je, između ostalog, žiri u obrazloženju odluke da se ove godine Statueta "Joakim Vujić" za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti dodeli upravo Voji Brajoviću.

foto ATA images

Prvak naših pozorišnih scena, dobitnik svih značajnih priznanja, ipak, "Joakima" (koji mu je uručen na Sretenje i 189. rođendan Knjaževsko srpskog teatra), po nečemu izdvaja:

- Imam još nagrada, ali ovo je priznanje za doprinos razvoju i očuvanju pozorišne umetnosti u Srbiji, a kada se zna da je Joakim Vujić, posle Dositeja, bio taj entuzijasta koji je osnovao nacionalni teatar da bi očuvao jezik i da bi pozorište podržalo kulturu svog naroda, onda je ova nagrada, zaista, i značajna i obavezujuća - kaže u razgovoru za naš list Voja Brajović. - Joakim je otac našeg teatra i to u ona teška vremena, kada se branio nacionalni opstanak i identitet srpskog naroda, a bilo je još doba Osmanskog carstva. U takvim okolnostima izmolio je knjaza da se pravi pozorište, koje se zato i zove Knjaževsko...

Poznati glumac često je, inače, igrao na sceni ove kuće - poslednji put gostujući sa predstavom "Voz" čiju potpisuje i režiju. Na pitanje da li je ikada bio u podeli neke kragujevačke predstave, odgovara:

- Nisam, a nisam ni imao kad. Uostalom, zašto bi me i zvali kad su uvek imali svoj, dobar ansambl. Znamo i koliko je važno da se ti ansambli u unutrašnjosti održe. Ja sam i veliki zagovornik festivala pošto u malim sredinama nije moguće igrati mnogo istih predstava. Za pet-šest izvođenja gradska publika je već odgledala određeni naslov, zato je dragoceno da dolaze druga pozorišta kako bi u kontinuitetu videli što više različitih predstava.

foto ATA images

U godini u kojoj se obeležava devet decenija od rođenja jednog od najvećih savremenih reditelja Dejana Mijača (preminulog 2022), neminovno je prisetiti se njegove bogate pozorišne baštine, kako velikih klasičnih naslova, tako i savremenih pisaca koje je mag naše scene etablirao u teatru:

- Prošle su dve godine od Mijačevog odlaska, a toliko je sećanja... Koliko je god bio veliki rediteljski genije, bio je i filozof. Svestran u svakom smislu. Poslednja predstava koju je režirao je "Višnjik" u JDP, desetak godina pre smrti. Nije želeo više da radi, stavio je tačku. Umeo je da mi kaže: "Vidiš, ja sam, otprilike, režirao sto predstava, a mislim da je pet bilo dobrih". Odgovarao bih mu: "Ćuti, molim te, devedeset pet onih kojim ti nisi zadovoljan, bolje su od predstava kojim su drugi zadovoljni".

U svom bogatom pozorišnom opusu s Mijačevim potpisom, Brajović kaže da mu je teško da razdvaja "decu", ipak:

- Među njima je, svakako, Vasa Vučurović u "Mrešćenju šarana", "Lažni car Šćepan Mali", Terzit u "Troilu i Kresidi". Naravno, i Vićenco u "Meri za meru". Igrao sam u ta dva, možda najznačajnija Šekspirova komada koje je Mijač režirao. Radio sam i Acu Popovića, kao i "Radovana Trećeg" Dušana Kovačevića. Ne treba zaboraviti ni Steriju, mislim da mi je jedna od najdražih pozorišnih likova Žutilov u "Rodoljupcima". Sve u svemu, bilo je deset - dvanaest uloga u Mijačevim predstavama. Više to ne mogu ni sa kim podeliti...

Koliko god da je pozorište, po Brajovićem mišljenju, najznačajnija umetnost, toliko je i prolazna:

- Ono što se desilo, odigralo i skinulo sa repertoara, više ne postoji. Na filmu ostaje zabeleženo šta je radio jedan Tarkovski ili Orson Vels, Čarli Čaplin, Žika Pavlović, Saša Petrović... U teatru, nažalost, ne. Čak i ako postoji snimak, nikada ne može biti to. Dokument je koji nije tako veran. Pozorišna predstava, za mene kao glumca, uvek je bila najveći izazov: deliš isti trenutak sa kolegama i onima koji te gledaju. Takvo iskustvo i zadovoljstvo ne može se meriti ni sa čim drugim. Film je nešto drugo. Snimi se - nekad dobro, nekad odlično, nekad bez veze. Ne možeš ništa promeniti niti popraviti. Teatar je interakcija sa drugima, sa tekstom koji iznova igraš i tumačiš. I naravno, stalna razmena emocija sa publikom.

Uz velike uloge, Brajović se dva puta okušao na drugačijem pozorišnom zadatku. Njegov rediteljski prvenac bio je "Voz" Kormaka Makartija 2015, a prošle godine postavio je i "Kuću" (po tekstu glumca Nebojše Cileta Ilića), čije je premijerno izvođenje bilo u Zvezdara teatru:

- Ciletov izvenredan komad sam uspeo da uprizorim. U međuvremenu, postala je to veoma draga predstava koja se uveliko igra. Oba teksta pripremao sam dugo, najmanje godinu i po. Zato mi je bolje da, dok još imam snage, igram. Ako nešto novo naiđe, voleo bih da to bude na radost onih koji me gledaju.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije