KAD SVET UĐE U STAMPEDO I LUDILO, TEŠKO RASPOZNAJE PAMETNU REČ: Intervju - Nikita Milivojević, reditelj

REDITELj Nikita Milivojević odavno se odomaćio u Grčkoj: do sada je postavio dvadesetak, uglavnom klasičnih naslova (Čehov, Dostojevski, Strindberg, Breht, Ibzen, Molijer, Aristofan) u nacionalnim teatrima Atine, Soluna i Kipra, ali i na scenama privatnih teatara. U jednom od njih, Teatru Akropol u srcu Atine, od decembra prošle godine igra se "Andergraund". Za samo četiri meseca imao je 120 izvođenja pred punim gledalištem, a zbog velikog uspeha nastaviće svoj pozorišni život i od jeseni. Zašto se prvi put odlučio za domaćeg pisca i naslov?

foto P.Mitić

- U Grčkoj je veliki odjek i popularnost imao istoimeni film, znaju ga i mlađe generacije. Muzika Bregovića je nešto kao opšte mesto, svi je prepoznaju. Već sam naslov pobudio je veliko interesovanje - kaže u razgovoru, za "Novosti", Nikita Milivojević. - Imao sam razgovor sa Kusturicom, nekoliko susreta sa Duškom Kovačevićem i, naravno, vrlo sam im zahvalan na poverenju što uopšte koristim taj naslov i neke scene iz filma. Uzeo sam elemente iz sva tri dela (drame "Proleće u januaru", romana "Bila jednom jedna zemlja" i filma), napravio neku vrstu montaže, stvarujući vlastitu celinu. Trudio sam se da zadržim suštinu: metaforu o prividu stvarnosti, velikoj iluziji u kojoj ljudi žive, rade, troše se, rađaju, umiru - ne znajući da su sve vreme u prividu stvarnosti.

Imali ste i lične razloge za ovu predstavu?

- U ovom slučaju je lični motiv, pored onog idejnog, činjenica da sam već dugo izmaknut iz svoje zemlje i prostora. Zato, s vremenom na vreme, imam potrebu da kroz predstave pravim dijalog sa domovinom. Time sam se bavio i u "Travničkoj hronici", pre toga u Delfima postavio sam predstavu "Moja domovina, sedam snova"... Postoji jedna unutrašnja linija koju pratim i zovem "razgovori s mojom domovinom". Gotovo je neverovatno koliko se stvari kod nas sporo menjaju i stalno ponavljaju, kao da smo u nekoj vremenskoj kapsuli. Svaka generacija ponavlja istu priču. Kada se odmaknete odavde, stičete drugačiji utisak.

Kakav?

- Nekad se ne usuđujem da komentarišem stvari, budući da nisam previše upoznat s njima. Ali, kada sam prošli put doputovao u Srbiju i pogledao "Utisak nedelje", uhvatio sam sebe da ne znam da li je to emisija iz 2012, 2015, 2022... To je strašno zbunjujuće osećanje, ponekad duhovito i ironično, odgovara apsurdu koji kao svoj doživljaj prenosim i u predstavama. Desilo mi se pre par godina da sam otišao na Kelemegdan i video da nema "Pobednika"! Bio je u rekonstrukciji, ali to nisam znao i sve je postalo nadrealno. Ponekad je to zabavno, nekad vrlo neprijatno. Sećam se kad sam u Šapcu pre dosta godina radio "Đavolijadu" po noveli Bulgakova, u kojoj glavnog junaka sluđuju i zbunjuju raznim stvarima. Mislim da je to prava reč, čini mi se da "đavolijada" i dalje traje.

foto teatro Akropol

Da li je i kod vas, kao kod junaka "Andergraunda", isti okvir u predstavi - uverenje da rat i dalje traje?

- To je suština priče, ti nivoi postoje i u predstavi: manipulacija ovih gore onima dole, nešto je bez čega priča ne bi mogla da postoji. Neverovatna je i tragična naivnost junaka da veruju u spasitelje, nekoga ko će im nešto promeniti. Kad sam razgovarao sa grčkim glumcima, njihovo osnovno pitanje bilo je zašto ne krenu da provere da li je rat gotov? Sve je kao u onom čuvenom eksperimentu sa žabom. Zagrevate vodu, ona se protrese i uvek prilagođava većoj temperaturi, ne prepoznavajući poslednji trenutak da iskoči. Tako bude i skuvana.

Prilagodljivost u kolektivnom i u individualnom životu može da bude prednost, ali i kobna greška. Šta je to što nas mentalitetski i istorijski razlikuje od drugih?

- Uvek postavljamo ista pitanja bez odgovora. Pokušavam da budem oprezen kad nešto ovde kritikujem, o tome nigde u belom svetu ne govorim i mislim da ne treba raditi. To je neka etička vertikala s kojom čovek treba da bude načisto. Ipak, kako je moguće da smo uspeli da okrenemo svet protiv nas, koji takođe nije bajno mesto - puno licemerja, trgovine i interesa. Radio sam "Pluto" u Epidaurusu: jedna od osnovnih podela sveta, još od Aristofana, je podela na bogate i siromašne. Pluto koji je bog novca, očigledno slep, uvek daje i namiče onima koji već imaju, umesto onima koji nemaju ništa. Kroz duhovitu i ironičnu metaforu shvatamo da svet tako funkcioniše i da je Pluto najmoćniji bog planete. Gde je novac, tu je moć.

Kako se odnositi prema toj činjenici u maloj, siromašnoj zemlji na neuralgičnom podneblju?

- O tome se i radi. Niti imamo moć, niti novac. Nevolja je što se ponekad pravimo da imamo mnogo veću moć, da smo važniji nego što jesmo. Nije tako, i nikad nije bilo. U vreme Tita naša iluzija je bila drugačija. I to pamtimo. "Andregraund" je, između ostalog, i o tome. Komplikovana je naša istorija. Prvo sam Grcima morao da objasnim mnoge nijanse Drugog svetskog rata. Dok su gledali film mnoge stvari nisu razumeli, kao ono kad Nemci ulaze u Zagreb, u Sloveniju. Trebalo im je objasniti o čemu se tu radi, u čemu je razlika u odnosu na Beograd.

foto teatro Akropol

Šta je Grcima bilo najteže da shvate?

- Verovatno taj deo istorije, ali oni su vrlo disciplinovani. Neverovatno kakve su knjige nalazili o Titu i Jugoslaviji, želeći da se informišu i da ništa ne ostane nejasno. Upućivao sam ih na uloge u filmu Mirjane Joković, Mikija, Laze. I tu vrstu ludosti, apsurda, ljubavi, strasti, laži, istine, komedije, tragedije, drame. Nema čega nema. Sve je tu. To što oni igraju, tipično je naše. Grci su mnogo racionalniji, ni humor nam nije isti, a nijanse su veoma važne. Često sam morao da govorim kako neke stvari potiču iz specifično našeg humora i patosa. Da to nije samo efekat već stvarni život.

Drugima to može da deluje krajnje iracionalno?

- Potpuno! Nedavno mi je moja buduća glavna glumica ispričala divnu priču kako je bila u Švajcarskoj na koncertu "Džipsi kingsa". Kaže kako joj je bilo smešno i neverovatno da dok je grupa ludovala na sceni, ljudi su sedeli mirno i pomalo cupkali u mestu. Gledala je oko sebe, svi su bili mirni i pristojni kao na koncertu ozbiljne muzike.

Ali, kad taj odmereni i sofisticirani svet dođe ovde, brzo se uklopi?

- Većini malo treba da otvore filtere, oslobode strasti. Sistem ili kultura "pakuje" ih u nešto drugo, drugačija su pravila. Kućni red. Kada sam u Švedskoj obnavljao radnu dozvolu bio sam fasciniran ophođenjem službenika na petnaestak šaltera. Oko mene su bili emigranti sa decom, neke nesrećne porodice. Sa kakvim strpljenjem i osmehom su se ophodili prema tim prestrašenim ljudima... Prvi kontakt je bio toliko pozitivan. Uspostavljen je nivo u sistemu, napravljena pravila i kodeks ponašanja.

Ipak, čini se da je svuda danas najugroženije ljudsko dostojanstvo?

- Ima jedna divna rečenica u "Zločinu i kazni" kada stari, pijani i nesrećni Marmeladov kojeg je život pregazio, kaže Raskoljnikovu: "Gospodine moj, ali ne sme se vređati čovek". Ako nekako to prepoznamo kao malu istinu, drugačije se krećemo kroz život. Kad govorimo o ruskoj literaturi, imam nedavno iskustvo iz Praga. Gledao sam predstavu "Vaskrsenje". Kao i obično, komentarisali smo posle izvođenja i jedna od gošći bila je revoltirana zašto danas igramo Tolstoja, izjednačavajući ga sa Rusijom i Putinom. To je do te mere glupo da čovek ne može da veruje. Hteo sam da se umešam u razgovor, ali budući da sam iz Srbije i još Nikita, pomislio sam da će sve otići u politiku. I onda je jedan Škot rekao sve što sam hteo da kažem... Isključivost da je svet samo crn ili samo beo, glupost je od koje ljudi ne mogu da se oslobode. Očigledno ne znaju da je zbog tog romana Tolstoj ekskomuniciran iz Crkve. Ako je neko delo na strani ljudske savesti, to je "Vaskrsenje". Oni o tome ništa ne znaju i misle da su jako moderni kad su drski, glasni i bezobrazni da kažu "Tolstoj je sranje, šta vi sada nama pričate neku priču kad imamo mnogo važnije priče". A sve istine su tamo, u klasici i Tolstoju. Pitanje je samo da li ko može da to vidi i razume. Kad svet uđe u neki stampedo i ludilo, teško raspoznaje pametnu reč.

Ne potpadate pod trendove i teme koje dobro prolaze?

- Smatram da je svaka moda samo trenutna, vrlo prolazna faza. U njoj se ponekad možda zakači suština, ali vrlo retko. Suština je nešto drugo. Pozorišne mode su kao i sve druge, a pozorište nije hipodrom - ne možemo trčati trku sa svojom stvarnošću. Nešto već sutra nije aktuelno, uvek treba da tražimo nešto mnogo slojevitije i dublje. Verujem da je "Travnička hronika" naša Biblija. U njoj je više istine nego u bilo kojoj modi. Često se nešto što je banalno i glupo "proziva" modernim, moćnim, savremenim. Čini mi se da ljudi da bi imali svoje mišljenje moraju da čuju tuđe. To je nedostatak ukusa. Obrazovanje i estetska kultura dve su veoma različite stvari. Danas su na internetu sve informacije ovog sveta, ali estetska kultura je nešto što se razvija ceo život i ukupnost je svega.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije