BARD KOJI JE UVEK IGRAO JEDNU REČENICU : Devedeset godina od rođenja velikog glumca Danila Bate Stojkovića (1934 - 2002)

"TI si sine, još u majčinoj utrobi postao glumac!" Veliki kompliment i priznanje "zaradio" je Danilo Bata Stojković (1934-2002) već sa devetnaest godina, posle amaterske predstave "Krčma na glavnom drumu" na Pašinom brdu i to od barda Dobrice Milutinovića, koji je te večeri sedeo u publici.

foto Arhiva "Novosti"

"Rođeni glumac" rođen je na današnji dan pre devedeset godina u Beogradu, u porodici uglednog trgovca Alekse Stojkovića. Ime je dobio po šlepu koji je njegov otac video kako plovi Dunavom, kupio i registrovao u predratnoj Kapetaniji pod nazivom "Danilo".

- Vaspitavan sam u vreme kada je bilo sramota pričati o svojim bogatstvima. Bilo materijalnim, bilo duševnim. Velike gazde nisu govorile da imaju para. Po pravilu, veliki švaleri nikada nisu govorili o svojim ljubavima. Što se mene tiče, sve što je trebalo da osetim i prođem u životu, bilo je u redu. Dobijao sam ponekad malo kasnije, ali sam dobijao i više nego što mi je, može biti, pripadalo - izjavio je nekim povodom naš slavni glumac.

Detinjstvo je provodio na Čuburi, uz brata Žiku i imao sreće da već tada upozna najumnije srpske glave, Borislava Mihajlovića Mihiza, Dejana Medakovića, Miću Popovića (koji će ga mnogo godina ovekovečiti kao Gvozdena, u seriji slika o gastarbajterskom životu), Dobricu Ćosića.

Buduća legenda naše scene, maestralni Ilija Čvorović u "Balkanskom špijunu", Luka Laban u "Profesionalcu", Đeneral Milan Nedić, Sava Odžačar, Simon Njegovan, ostali su u trajnom sećanju svih onih koji su prisustvovali njegovom velikom umeću.

- Već u 14. godini ozbiljno sam počeo da se bavim glumom u školskim komadima i programima. Tako smo Milutin Butković, Ružica Sokić, Radmila Andrić, Olja Grastić, mnogo ranije nego što smo upisali Akademiju počeli da igramo. Ne znam, dakle, gde mi je početak, a ne znam ni gde mi je kraj - otkrio je u jednom od retkih intervjua Bata Stojković.

Akademiju je upisao u klasi Tomislava Tanhofera, a završio kod Josipa Kujundžića. Za diplomsku predstavu odabrao je ulogu Đurađa Brankovića iz Jakšićeve "Jelisavete" i Kapetana vatrogasca iz Joneskove "Ćelave pevačice".

"Njegova karijera zaista liči na tešku maratonsku trku u kojoj se prva etapa odužila na čitavih petnaest godina. To je vreme kada je igrao male ili beznačajne uloge, sve ono što drugi nisu hteli, bio je čak i Senka i Nosač mrtvačkog sanduka. Iz Jugoslovenskog dramskog izašao je sa otkazom, kao nedarovit, da bi se na njegovu scenu vratio u snazi svih svojih darova" - pisao je o Bati Feliks Pašić.

- Posle nekoliko sezona mene su izbacili iz JDP, kao zbog jedne tuče, a u stvari radilo se o nečem sasvim drugom... i nađem se na ulici. Šta ću, kud ću, javim se telefonom Mići Popoviću, čoveku kojeg sam poznavao i poštovao. On mi kaže: "Bato, sedi u hotel 'Moskvu', naruči kafu na moj račun i sačekaj me". Onda okrene telefon, sve sredi, i kad je došao,kaže mi - sad prelaziš u Atelje 212. Tako je počelo najduže i sigurno najlepše poglavlje u mom pozorišnom životu - pripovedao je poznati glumac, koji je tvrdio i da uvek igra jednu rečenicu u komadu, a da sve ostalo što se dešava su pritoke komada i te jedne rečenice.

Za razliku od nekih kolega, isticao je da voli da igra tek 300. predstavu, sa ubeđenjem da se "soba ne može može očistiti jednom u životu, već da u njoj stalno nešto mora da se popravlja, da se higijeniše, u mentalnom smislu". Po sopstvenom priznanju, bio je zadovoljan samo tri minuta posle predstave. Potom počinje briga šta će biti sledeći put.

Bata Stojković je, kako je primetila jedna njegova koleginica, bio toliko privilegovan da je imao svog slikara (Miću Popovića), svog pisca (Duška Kovačevića) i svoju kafanu - Srpsku kafanu.

Preminuo je 16. marta 2002. godine. Umro je dva puta pre toga: 5. februara u Ateljeu 212 kao Simeon Njego u "Korešpodenciji", osam dana kasnije u Zvezdara teatru i liku Luke Labana u "Profesionalcu".

- Posle četiri teške operacije, progonili su ga snovi u kojima je pokušavao da igra bez noge - svedočio je Feliks Pašić. - Na sceni je sebe video u vodvilju. Tako se pozorištem, i u nevoljama, štitio od života...

Prošlo je više od dve decenije od kada više nije među nama Bata Stojković, a njegove glumačke bravure blistaju istim sjajem. Stasala je nova generacija koja antologijske filmove "otkriva" prvi put sa "starim" divljenjem. U čemu je magija? Možda je najbolji odgovor dao glumac sam:

- Ja volim sebe takvog kakav jesam, od jednog komada. Kao komoda. U komodu, znate, stane mnogo različitih stvari.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije