IN MEMORIAM - SPOZNAJA PROŠLOSTI I SLIKA SADAŠNJOSTI: Odlazak pisca Radoslava Petkovića (1953-2024)

Predrag Petrović

30. 10. 2024. u 10:00

POVERAVAJUĆI čitaocu svoje spisateljske nedoumice, pripovedač romana Sudbina i komentari, u jednom trenutku veli da je čitav naš život zapravo kretanje kroz ovaploćenu prošlost.

IN MEMORIAM - СПОЗНАЈА ПРОШЛОСТИ И СЛИКА САДАШЊОСТИ: Одлазак писца Радослава Петковића (1953-2024)

Foto Printskrin

Prošlost je ono od čega je život sačinjen i mi jedino u njoj postojimo, od predmeta koji nas okružuju, hrane koju jedemo do knjiga koje čitamo. "I tako ovaploćena, ona - a ovo je poetska reč, jer bi tačnije i grublje bilo reći: stvrdnuta - traje, kroz nju traju i nekadašnje želje, trud i muke, sve čega više, prividno, nema". Čitav opus Radoslava Petkovića, od Puta u Dvigrad (1979) do Savršenog sećanja na smrt (2008), mogao bi se odrediti kao traganje za različitim pripovedačkim, filozofskim, idejnim ili emotivnim modalitetima spoznaje prošlosti, spoznaje koja je uvek varljiva i zavodljiva, neophodna ali i, neminovno, nesigurna i nepotpuna. Međutim, u tim pripovedački traganjima Petković je nastojao, i uspevao, da njegova umetnička vizija minulih vremena i sudbine junaka u nezaustavljivom kolopletu zbivanja, u isti mah bude i vid metaforičnog govora o sadašnjosti, o neizvesnosti i nedoumicama sa kojima se, i kao društvo i kao pojedinci, suočavamo na razmeđu prošlog i novog veka.

U osobenom spoju stilskog i kompozicionog umeća, postmoderne fantastike i duhovite pronicljivosti Petkovićevi romani i pripovetke oblikuju uzbudljivu povest o tokovima evropske kulture i duhovnosti iz kojih postepeno izrasta savremeni svet. Već svojim prvim romanom, Put u Dvigrad, Radoslav Petković zasniva neke od ključnih postupaka i opsesija ne samo vlastite nego i postmodernističke poetike srpske proze u poslednjim decenijama dvadesetog veka. Složene narativne strategije, žanrovska poigravanja, ispitivanje različitih dokumentarnih izvora priče, kreativna podsticajnost sumnje, te, konačno, suočavanje logike istoriografije, sa smislom književnosti, kao (po)etičkog odgovara na logiku, ili možda haotičnost, istorijskih zbivanja, biće određujući momenti i Petkovićevih sledećih ostvarenja. U njima se može pratiti širenje spoznajnih i izražajnih moći pripovedanja ka iskustvima drugih umetnosti, na prvom mestu filma, ili ka domenima arhetipskog, legendarnog i fantastičnog. Dok se u romanu Senke na zidu (1985) iz vizure kinematografske imaginacije i montažom pokretnih slika prati privatna, politička i društvena istorija Srbije prvih decenija dvadesetog veka, u prvoj Petkovićevoj zbirci pripovedaka, Izveštaj o kugi (1989), ovenčanoj Andrićevom nagradom, preovladava fantastični modus pripovedanja o zlu i smrti, kao i o uzaludoj čovekovoj potrebi da ih nadvlada.

Završetak prošlog stoleća svakako ćemo pamtiti i po Petkovićevom veličanstvenom romanu Sudbina i komentari (1993) koji se vinuo među klasična ostvarenja naše književnosti. Narativni diptih o Pavelu Volkovu i Pavlu Vukoviću fokusiran je na fenomene vremena i trajanja, ovaploćenu prošlost i neizvesnu budućnost, analogije i skrivene veze u istoriji, te, konačno, večnu čovekovu iluziju da sudbini "kaže ne", da odbaci pasivno prihvatanje istorijske i životne nužnosti. U bogatom intertekstualnom rasponu ove knjige, premrežene brojnim znamenjima, simbolima, citatima i reminiscencijama, naći će se i figure strip junaka Korta Maltezea kao i srpskog istoričara Đorđa Brankovića.

Lucidni dijalog sa istorijom, u kojem je veći izazov demontirati njene zvanične verzije nego docrtavati heroizam tamo ga nema, Petković nastavlja u knjigama pripovedaka Čovek koji je živeo u snovima (1998) i eseja, Ogled o mački (1995), O Mikelanđelu govoreći (2006) i Vizantijski internet (2007), koji je svojevrsni istoriografski i autopoetički uvod za roman Savršeno sećanje na smrt (2008). Ovo delo je, može se to s punim pravom reći, vrhunac interesovanja novije srpske proze za vizantijsko duhovno nasleđe - filozofsko, teološko i umetničko. Iako se zbiva u vreme opsade i pada Konstantinopolja, roman prodire dublje u povest hiljadugodišnjeg carstva težeći da, u obliku svojevrsne velike knjige znanja, prikupi u celinu tokove istočne duhovnosti: od starozavetnih i novozavetnih tekstova, antičke neoplatoničarske filozofije, magijskih učenja i oniričkih kultova, žitija i apokrifa. U ukrštaju istorijskih izvora i ličnosti sa fikcionalnim svetovima i junacima, Petkovićev roman oblikuje široku panoramu carstva u trenutku krize i urušavanja, suptilno opcrtavajući i duhovnu krizu savremenog doba.

Odlaskom Radoslava Petkovića srpska književnost ostala je bez, verovatno, poslednjeg pripovedača raskošnog, eruditnog dara istorijske imaginacije. Podjednako radoznao za drevne mitove i antičku filozofiju, za dileme novije istoriografije i politike, pa sve do iskustva filma i stripa, Radoslav Petković je ostavio razuđen ali poetički zaokružen opus. U jednoj od poslednjih izjava, datoj povodom dobijanja nagrade Stefan Mitrov Ljubiša, Petković o književnosti govori kao o jedinom preostalom humanističkom utočištu pred užasima današnjeg sveta. Vrednost i smisao njegovog dela takvu viziju svakako potvrđuju.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

ALBANSKA HISTERIJA! Videli koliko stranci vole Srbiju i hvata ih tolika panika - da više ne znaju gde udaraju