FILMSKA KRITIKA: Pet najboljih igranih filmova u 2024. godini

BOŽIDAR Zečević, filmski kritičar „Večernjih novosti“

Novosti

1.BAUK, režija Goran Radovanović

Prvi koji se osmelio da otvoreno i hrabro zaseče po strašnom čvoru naše nacionalne traedije jeste autor  Goran Radovanović i evo pred nama filma koji nam vraća iz sećanja kolosalni egzistencijalni košmar  iz 1999. „Bauk“ je stoga „ontološki“  i „identitetski“ film i zato ne spada ni u jedan žanr niti umetnički rod, nego je ikonički znak za sebe, uramljeni prozor u večnost. Ontološki - zato što se tiče bića, bivstvujućeg čoveka naše epohe, koji se tek pod ovim okolnostima spoznaje u svojoj punini, to jest određuje se kao temelj opstanka svega što postoji, što jeste. Identitetski - jer otkriva osećanje celovitosti tog postojanja u dobu najranije mladosti, kada se kroz inicijaciju ulazi u opasno okruženje u kome valja opstati.

2.RUSKI KONZUL, režija Miroslav Lekić

Iako je Lekićev „Ruski konzul“ dobar primer pravog političkog trilera i to ne samo po domaćim nego i po međunarodnim standardima ne znači da iza njega ne stoji gromada jedne civilizacijske tragedije kojoj upravo svedočimo i koja po svojim razmerama daleko nadilazi žanrovske i profesionalne okvire našeg bioskopa. Da se ne tiče srpske sudbine na Kosovu i Metohiji bio bi to svetski filmski događaj i ne bi ga  mimoišao nijedan festivalski selektor. Videćemo kakva će mu biti sudbina. Ovako, ne sumnjam da će osvojiti srpsku i neke srodne publike svojim čistim i do bola jasnim filmskim jezikom kojim se iskazuje drama našeg postojanja. Iako je vodilja ove dramaturgije čista istina, više nego opipljiva stvarnost sa kojom se gotovo svakodnevno suočavamo na KiM, mi tim slikama svedočimo bez daha, kao da ih prvi put vidimo i čujemo, što samo svedoči da još nismo ni izbliza svesni dubine ponora u koji se zajedno sa ovim filmom survavamo.

3.VOLjA SINOVLjEVA, režija Nemanja Ćeranić

Prvi srpski fantastični epik posle „Čudotvornog mača“ Voje Nanovića (1950)  poštuje sve žanrovske parametre postapokaliptične distopije, ali počiva na pretkosovskim i kosovskim arhetipima srpske duhovne tekovine (mitski junak se nadmeće za ruku careve kćeri, u tome mu pomaže očina sablja, sve to opevaju gusle javorove, tuđin-tiranin je savladan i oteran iz Zajednice itd) iako se poštuju savremeni žanrovski markeri usvojeni još od ''Pobesnelog Maksa“, naročito među mlađom bioskopskom populacijom. Film i jeste namenjen juvenilnom glealištu, ali je uzorno režiran i ima sve što treba da ima jedan domaći spektakl.

4.LAZAREV PUT, režija Ivan Jović

Bizaran lavirint jedne izgubljene duše, koja pokušava da se vrati Sopstvu tumarajući po nekom egejskom ostrvcu. U potrazi za Spasenjem, Lazar, koji nije lišen novozavetnih obeležja, pre nam liči na nekog mediteranskog Kafku koji udara glavom o neprobojne stene znane nam zazidane države, na koju je,čini se, osuđen zauvek. Ostaje zagonetna pravoslavna paradigma, na koju se autor poziva. Fascinira, međutim, visokostilizovana režija, koja znatno prevazilazi sve što smo videli u našem filmu poslednjih godina.

5. DRAVA SE NE PREDAJE, režija Nikola Lorencin

Kako se čuva čast domovine i ispunjava vojnički zavet, kako se brani prvi i poslednji kamen zemlje Srbije, kako se prinosi svesna žrtva za njeno dostojanstvo i ponos, kako se, rečju, stoji na večitoj straži slobode govori dokumentarno-igrani film Drava se ne predaje reditelja Nikole Lorencina,   To je saga o herojskom otporu bojnog broda „Drava“ na Dunavu u prvih šest dana kratkotrajnog (ne manje herojskog!) aprilskog rata od 6. do 12. aprila 1941. o čemu se uglavnom ćutalo šezdeset godina, jer se priča o dobrovoljnoj žrtvi oficira, podoficira i mornara Kraljevine Jugoslavije nikako nije uklapala u zvaničnu verziju Titove istoriografije (i kinematografije!). Koliko su mu okviri i okolnosti dozvoljavale, Lorencin je uspeo u svojoj nameri. On pažljivo gradi jednu filmsku paradigmu na primerima vojničkih ali i ljudskih vrlina kapetana „Drave“. Alesandra Berića. Pritom se drži vidovdanskog kulta naše narodne ratne žrtve i potseća nas da je Berićevu sudbinu podelilo je još šezdeset mornara, oficira i podoficira vodeći „Dravu“ ne na dno reke, nego visoko, u zagrljaj neba, gde i danas počivaju.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije