HOĆE LI NEKO DA PRIKOČI PRED PROVALIJOM? Intervju - Dušan Kovačević, dramski pisac i akademik

POSLE praizvedbe Ljubomira Mucija Draškića u Ateljeu 212 pre četiri decenije, filma Srđana Dragojevića krajem prve dekade ovog veka, kao i mnogih drugih pozorišnih inscenacija - novi "Sveti Georgije ubiva aždahu" pojavio se ovih dana premijerno u Jugoslovenskom dramskom, u režiji Milana Neškovića.

foto Z.Jovanović

Uostalom, delo akademika i dramskog pisca Dušana Kovačevića nikada ne gubi na aktuelnosti jer njegova ratna priča ne "zastareva" - svaki mir na našem uzburkanom tlu pokazao se samo kao predah i pauza između dva rata. Ovog puta, po rečima pisca, na sceni je "Aždaha" 21. veka: u novom čitanju, sa novim tehnologijama i vizuelnom percepcijom, približila se generaciji koja nije bila ni rođena u vreme prvog izvođenja.

- Za ovu priču koja ima nekoliko priča u sebi, važno je i što je tačno 110 godina od Cerske bitke (o kojoj je u drami reč), Kolubarske i početka Prvog svetskog rata. A taj Veliki rat bio je jedan od najužasnijih ratova u istoriji, uopšte - kaže na početku našeg razgovora Dušan Kovačević. - Nekakva kordinacija sa svetom je poražavajuća jer kao da smo, ne daj Bože, svedoci početka novog velikog rata, sudeći po ovome što se događa na Bliskom istoku, naročito Ukrajini. Nemiri su i u Srbiji, protesti, cela situacija je pod velikom tenzijom, kao i u Evropi i svetu. Ne znamo šta nas čeka u 2025. godini.

o Čini se da, u istorijskim ciklusima, kod nas prvo priključa, a onda se lančano širi dalje. Ili smo na tako trusnom tlu da se pukotina odmah vidi?

- Priča se priprema, uglavnom, jako dugo u mnogo moćnijim centrima i zemljama, a eskalira tamo gde je najtrusnije. Balkan je oduvek bio izuzetno osetljivo geostrateško, geopolitičko, kulturološko, versko područje: na malom prostoru žive tri vere sukobljene kroz dugu istoriju ratovanja. Ako nekakva sila planira nešto, vrlo lako može izazvati sukobe. To smo videli i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, a naročito u ovom poslednjem, kad nas je bombardovao NATO i kad su se definisale države po granicama onog nesretnog AVNOJ-a. Za eksperimente moćnika izuzetno je pogodno tlo za pravljenje sukoba i nemira koji potom izmaknu kontroli, kao što se već dešavalo. Prvi svetski rat počeo je, zapravo, 1908. aneksijom Bosne i Hercegovine. Aneksija je, inače, blaga reč za okupaciju. Čim je ustanovljena austrougarska vlast na prostorima na kojima nikad nije bila i gde je zamenila tursku, počinjeni su i ozbiljni zločini. Tako je počelo, da bi eskaliralo posle atentata u Sarajevu koji je posledica 1908.godine.

o Kao da se ciklično ponavljaju okolnosti u kojima smo posledica a ne uzrok dešavanja, kako nam se često pripisuje?

- Evo, okupacija Kosova jedan je od najboljih primera. Predato je ljudima koji su našu najstariju i najvažniju zemlju proglasili za svoju nezavisnu državu uz pomoć velikih sila. Nisu to oni uradili sami. I to se tako nastavlja, uporno i trajno. Već sam o tome govorio. Mi nikada nećemo ući u Evropsku uniju! Definitivno. Jer, da bismo ušli u EU moramo da menjamo odnos prema Kosovu, drugim rečima da ga priznamo. Svi ovi klasteri koji se ispunjavaju doći će jednog dana - za tri, pet ili deset godina - do onog koji će glasiti: "Da li priznajete Kosovo za nezavisnu državu?" Ne priznajete? Nećete ući u EU.

foto N.Babić

o Kosovo je već oteto. Mislite li da bi ikada moglo da se vrati?

- U ovom trenutku ne možemo da znamo kakva će jednog dana biti geostrateška situacija u svetu i šta će se događati. Ne zavisi od nas. Tokom istorije su se menjale granice. U krajnjem slučaju, mi smo posle Prvog svetskog rata dobili Vojvodinu. Linija razgraničenja među državama je promenljiva i relativna. Imam neke informacije, ne znam koliko su tačne, da će nova američka administracija insisistirati da se sve preostale zemlje Balkana uključe u EU i da se ponište granice, što znači da neće ni biti važne.

o Kako onda da i mi ne uđemo u EU?

- Možda će se za pridružene članice naći neki modalitet, ali dok ne priznamo tu državu i ne razmenimo ambasade, nema govora o ulasku... Mi smo previše mali i u ovom trenutku, hvala Bogu, previše nebitni u odnosu na ono što se događa u Ukrajini, gde se direktno sudaraju dve najmoćnije sile po oružju - Rusija i Amerika. Ukrajina je samo šahovska tabla na kojoj neki pioni ginu i stradaju, dok drugi obaraju ruke za kariranim kafanskim stolom. Svakim danom sve su veće pretnje i tenzije. Temperatura raste, sad je već na ivici ključanja. Izraelske snage mogu svaki dan da ubiju sto ljudi, to niko neće da primeti. Jer, sve je usmereno na sukob Rusije i NATO koji je neskriveno, svakog dana, bliži ruskim granicama. I ovaj predlog Makrona da aktivno učestvuju francuski vojnici u misiji je katastrofalan. U toj velikoj i strašnoj igri koja podseća na početak Prvog i početak Drugog svetskog rata, mi imamo naše privatne probleme koji, uopšte, nikoga ne interesuju.

o Vodi li nas sve to, polako ali sigurno, trećem svetskom ratu?

- "Aždaha" je upravo priča o tome: kako se u jednom selu odražava i lomi velika politika, kako se strahota i nesreća uvuku u svačiju kuću. Rat je najstrašnija tragedija u celokupnoj istoriji čovečanstva, strašnija od svih bolesti i pošasti, jer sublimira sve strahote ljudske prirode: zlo i zločine, bezumlje, užase svih vrsta. Bolest voli rat, obično ga prati.

o Da li se u etičkom smislu, posle velikih stradanja, svet osvešćuje i pročišćava?

- Za vrlo kratko vreme. Iz iskustva 20. veka vidimo da čovek apsolutno ništa nije naučio iz te strašne istorije. U međuvremenu bi bilo sigurno još nekoliko ratova da nema nuklearnog naoružanja. Došli smo da apsurda da atomska bomba čuva mir. Njena upotreba izaziva lančano katastrofu cele planete, što znaju i oni koji su najluđi. Nema sakrivanja. Gledam kako se po Evropi čiste i sređuju atomska skloništa. Ona su zaštita samo prvih dana od udara, posle toga treba živeti i izaći. Ne može se ostati pod zemljom. Reč je o slici i metafori sveta koju smo pravili u "Andergraundu" i tome kako izgleda kad živiš šezdeset godina pod zemljom. Sve zajedno, nije dobro. Ispraćamo jednu jako tešku godinu i sa strepnjom čekamo 2025. koja će biti još teža. Stvari će se ili razvijati u veoma lošem pravcu u kome će sukob eskalirati, ili će u poslednjem trenutku neko morati da prikoči pred provalijom. Kako sada stvari stoje, i kakava je retorika (i s jedne i s druge strane), pretnje se samo povećavaju. Ono što je najstrašnije u celoj priči je da većina ljudi u Evropi i svetu to posmatra poprilično ravnodušno.

o I činjenicu da rat već tinja?

- Ni Drugi svetski nije počeo 1. septembra 1939. u Poljskoj: prvi logori osnovani su 1933. kad je Hitler došao na vlast i krenuo da hapsi neistomišljenike u Nemačkoj. Voleo bih da ovo danas nije uvod u katastrofu već samo priča o nečemu što je sukob koji će se nekakvim čudom smiriti i da će doći do razgovora. Devedesetih godina sam ponavljao da je svaki loš razgovor bolji od "dobrog" rata. Jer posle rata uvek dolazi razgovor, s tim što u slučaju posle upotrebe nuklearnog oružja - razgovora neće biti.

foto V.Danilov

o Kad se Balkan zatrese, Srbija je u epicentru. Objašnjavate li to našom nevešto vođenom politikom, nezgodnim položajem, nesagledavanjem činjenica u pravom trenutku...

- Sve što ste naveli je odgovor. Mi smo na putu između Istoka i Zapada, kojim su prolazile silne vojske. Samo da pomenemo Beograd koji je više od 120 puta bombardovan, građen i razgrađivan. Kad se išlo sa Istoka na Zapad osvajao se i rušio Beograd, da bi ga onda ovi sa Zapada rušili i osvajali ponovo. Da je Srbija na nekom ostrvu, ne bi se ništa dešavalo. Ali, mi smo na putu koji je izuzetno bitan. Povezuje civilizacije i kontinente, pa smo zgodni za prolazak. Tokom istorije suprotstavljali smo se silama i povremeno uspevali u tome,međutim, vrlo često smo i sopstvenom lošom procenom činili velike greške i loše poteze: od sukoba unutar same Srbije, pa do pobune i suprotstavljanja svim velikim moćnicima, na kraju i NATO u ta tri meseca... O našim problemama napisao sam i knjigu "Dvadeset srpskih podela".

o Dok se drugi narodi ujedinjuju pred velikim opasnosima, mi se, nekako, uvek razjedinjujemo?

- I sad smo se opet podelili, onako ozbiljno... Na sve strane se vode ratovi, a mi krenuli u veliku našu podelu koja je na ivici ozbiljnih incidenata. Samo molim Boga da niko ne izgubi živce i ne napravi neko čudo koje bi izazvalo nešto što je već viđeno u ovoj zemlji Srbiji, nekoliko puta. A to je naš unutrašnji sukob.

o Je li on neminovan ili još postoji mogućnost prevazilaženja?

- Uvek postoji način da se prevaziđe ako ima dobre volje, pameti i tolerancije. Uvek može da se nađe kompromisno rešenje. Ali, ako neko želi da se Srbi jedni drugima suprotstave fizičkim obračunima, ne znam kako je to moguće sprečiti. Taj incident, bez prestanka, lebdi u vazduhu jer vi ne možete da sprečite nekog ko je psihijatrijski bolesnik da učini zlo velikih razmera. Pre par godina objavljeno je da samo u Beogradu ima 60.000 ljudi koji su pod jakim sedativima zato što imaju psihičke probleme. Duševni bolesnik za koga ne mogu reći da je čovek već čudovište, Uroš Blažić, napravio je užasan zločin kao i onaj dečak u "Ribnikaru". I jedan i drugi nikad ne bi smeli da izađu na slobodu.

o Vaši likovi su, takođe, pod nekom dijagnozom. I u životu su okidači za mnoge porodične i društvene tragedije?

- Uvek je to priča o zlu koje je indukovano ili od strane države ili od strane pojedinca, odnosno o ugroženosti čoveka ili porodice. Ponekad je kao i u mojoj poslednjoj drami ("Udovica živog čoveka") reč, zapravo, o običajnom pravu. Kada onaj mladi čovek koji je počinio zločine u Duboni i Malom Orašju izađe iz zatvora, sačekaće ga neko od rodbine žrtava. Ljudi otvoreno pričaju da bi voleli da se uopšte ne osudi da bi mu oni presudili. To je lanac zla: kad padne jedna domina, obara sve druge za sobom.

o Krvna osveta doskora je bila legitimno pravo, pogotovo ako država adekvatno ne osudi krivca uzima se zakon u "svoje ruke"?

- Osveta je kodeks jednog društva i bila pravilo u mnogim državama Balkana. Po tome je 19. vek karakterističan, cele porodice bile su izolovane zbog krvne osvete. I dan-danas se događa, ali se ne zove tako. Izbačen je pridev "krvna", samo osveta. Obično se pripisuje obračunima nekih klanova i to tako ide sve do trenutka kad uzme previše maha i preraste u velike obračune u kojima stradaju milioni ljudi... Bavio sam se tim stvarima: i "Udovica živog čoveka" i "Sveti Georgije ubiva aždahu" upravo su priče o tome. U prvom je to priča o ratu bez rata (u takozvanom građanskom miru), dok je u drugom reč o onom istinskom, pravom.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije