DARIVANJE JE UVEK POSEBNA ČAROLIJA: Intervju - Vesna Knežević, slikarka i profesorka Fakulteta likovnih umetnosti

STALNO treba deliti ljubav. U njoj je smisao. To nam je svima nasušna potreba - zagrljaj, poljubac. U njima je radost. U njima se zaborave sve boli prošlih vremena. To nas sve čini mnogo srećnijim, uprkos svim nedaćama, ratovima...

Foto Zoran Jovanović

Ovu jedinstvenu formulu sreće i opstanka, Vesna Knežević, slikarka i profesor beogradskog Fakulteta likovnih umetnosti, kaže, naučila je od svoje bake, koja je sa detetom u rukama, iz Potkozarja dospela u Jasenovac. I preživela.

Tako je deleći da bi množila i ova umetnica decenijama, na crtežima i slikama, u beskraj nizala - poljupce. Jedan takav našao se na tradicionalnom kalendaru, koji već četvrt veka, uoči Nove godine, štampa i promoviše Centar za grafiku FLU. Kao i njenim prethodnicima, među kojima su neka od najuglednijih imena domaće likovne scene, i njoj je u ovom izložbenom prostoru u Pariskoj ulici, tim povodom, krajem decembra, upriličena izložba. Nazvana je "Za taj slatki dan", prema Petrarkinim stihovima. U razgovoru za "Novosti", Vesna Knežević govori o tom svom deljenju toplih ljudskih osećanja kroz umetnost, ali i kroz rad sa osetljivim društvenim kategorijama, kao i zašto je upravo ljubav neophodna, više nego ikad, u svim sferama našeg društva. I u svakom uglu naše planete.

Šta poljubac čini tako posebnim motivom u istoriji umetnosti i književnosti?

- Svaka tajna leži u čoveku. Sve ono što treba saopštiti sa radošću i ljubavlju, sa snagom i vitalnošću čovekovog života i opstanka, sve se to saopštava poljupcem. Tako da su mnogi svoja dela bazirali upravo na toj temi, ali ne tako beskrajno kao ja. Saopštenja koja se dele poljupcem imaju i neku svoju potvrdu, to je kao neki pečat ljubavi. I zato su autori iz raznih umetnosti dodirnuli poljubac kao značajno mesto. I meni je on čudesan, i još mu se divim. U ovom vremenu još i više. Čovečanstvo sve više ulazi u igranje ratova i razne druge surovosti, sve češće dobijamo informacije koje nas uznemiravaju. Baš zato i ne mogu da odustanem od poljupca. Što više vreme prolazi, sve je više razloga za poljubac. Na otvaranju izložbe moj kolega Miško Pavlović, upravnik Centra za grafiku, govorio je o različitim poljupcima koji postoje i šta sve znače, ali sam se ja bazirala na onom jednom, nežnom, ljubavnom. Nije slučajno poljubac na kalendaru. To je da bi ljudi u 2025. imali samo poljupce.

Foto privatna arhiva

Kod vas su poljupci u raznim bojama, a ovaj na kalendaru je crven. Šta boja znači u tom najvažnijem susretu na svetu?

- Crvena je boja velike energije, radosti i strasti. Zato smo i izabrali kao povod za ovu grafiku poljubac sa jedne moje slike koja se nalazi u kolekciji muzeja "Nadežda Petrović" u Čačku. Za izložbu povodom kalendar zamolila sam i da mi je ustupe, da bi napravili komparaciju medija, upravo u prostoru Centra za grafiku. A kao treći medij uvela sam i instalaciju sačinjenu od različitih tkanina u crvenoj boji, koje čine te talase prema unutrašnjem tkivu grafike, ili slike. Dok sam radila na grafici, postala sam svesna slojeva koji se nalaze na slici, da je ta crvena veoma značajna zbog energije koju nosi, pa sam sa tim crvenim tkaninama htela da postignem da svi posetioci uđu u taj prostor i tu se smeste, kao što je taj par ušao u moju sliku, odnosno grafiku.

U jednoj drugoj seriji radova glavni junaci su jednorozi, a njome zadirete u prostore nesvesnog?

- To nesvesno je proizašlo iz interesovanja za pariski Muzej Klini, odnosno seriju tapiserija "Dama i jednorog" iz 15. veka, gde takođe ima te intenzivne crvene boje. I to je priča o zaljubljenosti u život, radost postojanja. Onda sam to povezala sa svojom likovnom praksom, tražeći rešenje za te prostore i komunikacije tih devojaka koje čuvaju jednoroge, bave se tom začaranom atmosferom gde je sve kao iz nekog drugog sveta. To je harmonija nekog višeg reda, nečega što nije prepoznatljivo u saznanju, već u osećanju da snaga čarolije zaista postoji.

Jednu posebnu čaroliju podelili ste i sa decom sa Klinike za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu?

- U toku prošle godine uradili smo nekoliko murala. Jedan od njih bio je na odeljenju za decu bolesnu od autizma, koji sam radila sa studentima Fakulteta likovnih umetnosti, mojim doktorandima i onima sa treće, četvrte godine i master studija, ali i Fakulteta primenjenih umetnosti. Idejno rešenje su dali mlađi studenti, i onda smo u veoma kratkom vremenu uradili jedan veoma dobar rad. Svi su bili zadovoljni, a studenti srećni što su se malo odmakli od fakultetskih obaveza i pokazali svoje znanje. Ali, i što su imali priliku da daruju. Za sve ljude to je uvek posebna čarolija. Potom je direktorka klinike uvidela da su za praksu psihijatrije veoma korisne art terapije, ali i da je značajno da se njihov prostor napravi drugačijim. Prihvatila sam taj poziv. Smatram da smo svi mi dužni, odnosno trebalo bi da imamo osećaj za ugrožene.

Koliko je iz vašeg neposrednog iskustva, upravo tim osetljivim grupama važno darivanje?

- To se vidi tek kada sa njima radite. Veoma je dragoceno. Pored murala koje smo napravili u hodnicima, sobama, ta radionica, koju sam pokrenula sa jednim od studenata, imala je za cilj da im promeni taj osećaj da su u bolnici, na mestu gde se osećaju drugačije. To smo pokušali da im crtanjem izmenimo. Da prođu neku vrstu radosti. Ali i da osveste to što ih muči i prevaziđu svoje probleme. Te grupe su se i menjale dok smo radili sa njima. Bilo je i onih koji su se duže zadržavali. Uglavnom ih ima dvadesetak, koji su se veselili i uživali u onom što smo radili. Bilo je to osvajanje neke slobode u kojoj su doživeli izmeštanje iz problema koji ih je tu doveo.

Pre ovog projekta imali ste i ranije, druge akcije posvećene deci?

- U ULUSU smo se dogovorili da pravimo radionice, čestitke za decu, da ih nosimo po domovima zdravlja, bolnicama, da bi ta deca, koja su nekim teškim situacijama, imala osećaj da neko misli na njih. I pojedinci, i društvo. I moja su deca crtala i pisala te čestitke. U ULUS-ovoj galeriji smo imali i izložbu. Pogotovo deca imaju danas težak zadatak da u ovom surovom vremenu pronađu sebe i ostvaruju svoje snove. Nekada je društvo bilo bezazlenije, nije bila ovako dostupna ta svest o nasilju, ratovima, svim mukama odraslog sveta i čovečanstva, deca nisu bila toliko ugrožena kao danas. Oni tako osećaju da im se zatvaraju putevi tog nežnog mišljenja o svetu. Sada je tek posebna obaveza pred odraslima da ih zaštite i njima se bave. Naravno, bez laganja, jer ih ne treba držati u neznanjima, zato što ona mogu da budu opasna. Sa druge strane je taj sadašnji trenutak u svetu toliko težak, a deca zaslužuju da odrastaju u više radosti i sreći.

Koliko je tehnološki napredak, koji svet čini hladnijim, deci zamaglio taj put prema čistim emocijama?

- Deca prate tehnološki razvoj i spretniji su od nas u korišćenju svega toga. Čovečanstvo mora da napreduje, kao i nauka. To su prirodni tokovi. Ali sa druge strane moramo da čuvamo humanost, čovečnost, bajkovitost. A koliko su deci potrebe upravo te čiste emocije uverile su me te radionice. One su dokaz da deca nisu otuđena od emocija. Mi tome stalno prisustvujemo kada počnemo da crtamo sa tim tinejdžerima, koji još veruju u Deda Mraza. Oni veruju da ta magija postoji, iako su pritisnuti problemima. Oni su suočeni sa veoma teškim situacijama, sa realnošću koja ih je uznemirila. A kada im postavimo temu koja se tiče Nove godine, ili čestitke sa lepšim željama, ispostavi se da oni itekako imaju kome da pišu. Reklo bi se da bi oni kao tinejdžeri to trebali da prevaziđu, ali je ta potreba da se zaštite lepim, isto tako velika. Imali smo radionicu i 1. januara, sa studentom Dušanom Stipićem Dudvarskim i doktorandima Milicom Vesić i Marijom Marković.

Retko se dešava da je delo i život umetnika toliko isprepletan sličnim emocijama...

- Imam petoro dece. Kako sam mislila i osećala, oduvek sam tako i živela. Radovala sam se i radujem se životu. I čini mi se da sve treba deliti. Kao što su deca moja, tako su to i deca svih nas. I oni su svoji ljudi, imaju svoje živote. A ta ljubav je ono koliko se zajednički živi. Svi mi ljudi činimo jedan organizam. I sigurno volimo jedni druge. I kada bi time okrenuli sve ono što u nekoj pohlepi ljudi loše čine, ova bi planeta imala divnu budućnost.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije