STRADANJA SU IZOŠTRILA PERO DOSTOJEVSKOG: Intervju - Stevan Stefanović, jerej i pisac

U ROMANU "Mastionicom i perom: Roman o Dostojevskom" pisac i sveštenik Stevan Stefanović (1982) predstavio je imaginarni susret sa jednim od najvećih pisaca svih vremena. Na jednoj železničkoj stanici, u vremenu koje je markirano zaustavljanjem satova razvija se opsežan dijalog koji sa piscem vodi glavni junak - strastveni čitalac i dobar poznavalac dela i života Fjodora Mihailoviča.

Privatna arhiva

Za ovaj roman jerej Stefanović dobio je nagradu "Miroslav Dereta" i to smatra svojim najvećim književnim dostignućem, jer su, kako kaže, u užem izboru bili afirmisaniji i uspešniji pisci od njega. Žiri je istakao Stefanovićevu hrabrost da se "sretne" s velikim piscem.

- Radni naslov moje prve knjige bio je "Radost čitanja Dostojevskog" - kaže Stefanović za "Novosti". - Meni je duhovni susret sa Dostojevskim i lični susret s njim kroz njegove knjige bio zadovoljstvo i uživanje. Dostojevskim se bavim od srednjoškolskih dana, diplomirao sam na Dostojevskom, objavio dve knjige o njemu, kao i nekoliko radova, dva naučna i pet - šest u formi bloga.

o Vaš junak sreće Dostojevskog na stanici gde je vreme stalo...

- Radnja mog romana smeštena je na železničkoj stanici, a u stvari i nije železnička stanica. Čitalac može da zamisli scenografiju kao železničku stanicu, stanicu metroa, aerodrom ili jednostavno, čekaonicu. Glavni junak romana sam ja, pravoslavni sveštenik. Na početku romana prilazi mi Dostojevski i ja kažem da dolazi sam autor, ne neki književni lik, već pisac, glavom i bradom, mastionicom i perom. Zato se roman i zove "Mastionicom i perom." Prilazeći, oslovljava me sa Baćuška (deminutiv od oče, tatice, tako Rusi zovu sveštenika), pita me da li je ovde slobodno. Ja mu odgovaram: "Fjodore Mihajloviču, ja baš Vas čekam." U tom trenutku mi staje sat, a staje i sat na peronu. Simbolično, satovi koji staju, pokazuju da se nalazimo u nekom svetu između svetova, u limbu, na kapiji večnosti. Iako se ovaj izmaštani svet nalazi samo u mojoj glavi, to ne znači da on nije stvaran i istinit.

o Ako Dostojevski u vašem romanu nije samo pisac, već i savest, šta nam onda ta savest poručuje?

- Jedan moj prijatelj, psihijatar dr Milan Ignjatović, kaže da je iz Jungove perspektive ovaj moj roman unutrašnji dijalog, samim tim knjiga o samospoznaji.

Privatna arhiva

o Tokom istraživanja za roman da li ste nešto novo otkrili o Dostojevskom?

- Postoji četiri osnovna pristupa tumačenja lika i dela Dostojevskog. Prvi pristup je književni. Tako ga tumači većina kritičara, kao pisca realistu. Drugi pristup je psihološki. Kao psihologa, velikog ruskog pisca su shvatala tri najveća psihijatra svih vremena: Sigmund Frojd, Karl Gustav Jung i Alfred Adler, i naš Vladeta Jerotić. Treći pristup je filozofski. Iako nije napisao nijedno sistematsko filozofsko delo, Dostojevskog su filozofom smatrali Kjerkegor, Sartr, Niče, Koplston i drugi. Sve ovo mi je dalo za pravo da i ja Dostojevskog tumačim kao bogoslova. U neku ruku, ja sam prvi koji se ovim velikanom književnosti bavio kao bogoslovom.

o Dostojevski je poznat po tome što istražuje najdublje slojeve ljudske duše i moralnih dilema. Da li je zbog toga omiljeni pisac mnogih sveštenika?

- Dostojevski je sav u Hristu i Crkvi. On je omiljeni pisac mnogih sveštenika jer govori o ljubavi prema Hristu i ljubavi Hrista prema svakom malom čoveku, ma kakav on bio.

o Da li je moguće da čovek u istom trenutku bude porobljen i apsolutno slobodan?

- Mi danas različito shvatamo slobodu u odnosu na njeno izvorno hrišćansko shvatanje. Danas se najčešće, u zapadnom svetu, sloboda shvata kao sloboda izbora, između dva ili više puteva koji su nam spolja nametnuti, tako da na kraju, nismo slobodni. Kako mi Srbi shvatamo slobodu, to je onako kako nam je Karađorđe protumačio: kao slobodu od nekoga, da budemo svoji na svome. Sloboda o kojoj govori apostol Pavle, najznačajniji hrišćanski pisac, sloboda od koje nas je Hristos oslobodio, a to je sloboda od smrti.

o Teološko obrazovanje jasno se oseća u vašem književnom izrazu. Koliko su ta dva sveta, književnost i vera, isprepletena?

- Znate, ne postoji pisac po zanimanju. Nema škole koju možete završiti i reći: "Evo, ja sam sad diplomirani pisac". Niko od najvećih pisaca u istoriji književnosti nije bio pisac po zanimanju, ni Tolstoj, ni Čehov, ni Turgenjev, ni Andrić, ni Crnjanski, ni Kapor. Svi su oni imali drugo zanimanje od kojeg su živeli, a pisci su bili zato što je to bila njihova unutrašnja potreba. Tako sam ja najpre paroh, pravoslavni sveštenik, a pisac sam jer na taj način najlakše mogu da širim reč Božju.

Privatna arhiva

o Ako je stradanje put ka istini, kako onda objašnjavate čovekovu težnju da izbegne bol po svaku cenu?

- Kroz stradanje jednostavno moramo proći. Kako nas je naučio knez Lazar, svetosavlje i kosovski zavet, do Carstva Božjeg dolazimo kroz žrtvu. Do Vaskrsa se stiže preko Velikog petka. Dostojevski je u svom životu mnogo stradao. Rano je ostao bez roditelja, brata. Bio je osuđen na smrt i prognan u sibirski zatvor. Bio je siromašan i bolovao je od epilepsije. I upravo ta stradanja kroz koja je prošao su ga udaljila od toga da postane salonski pisac poput mnogih njegovih savremenika, i izoštrila njegovo pero.

o Šta bi Dostojevski mogao da nam poruči danas? I kako bi se, po vašem mišljenju, snašao u našem vremenu?

- Upravo je čitav moj roman odgovor na to pitanje. Moj roman je pokušaj da Dostojevskog aktuelizujem. Dok on meni u formi ispovesti govori o svom životu, o stradanju, stvaralaštvu, kockanju, o ženama, ja njemu govorim o onome što je on u svojim romanima tako proročki predvideo. Govorim mu o kraju XIX i početku XX veka, o Prvom svetskom ratu i velikom stradanju Rusije. Na samom početku romana, između ostalog, kažem mu da bi on u savremenom svetu bio filmadžija, odnosno, da bi živeo u Gradu anđela i snimao holivudske filmove, pa bi njegove heroje i heroine gledali sa velikog platna.

o Da li je čoveku potrebniji Bog kao uteha ili Bog kao sudija? I šta to govori o ljudskoj prirodi?

- Bog je ljubav. Ljubav apsolutna i neshvatljiva. Bog nas voli i čeka kao što roditelj voli svoju decu. To je jedino ispravno i autotentično učenje hrišćanske crkve. Takvog Boga poznajemo kao Oca na liturgiji.

o Na koji način se roman "Mastionicom i perom" nastavlja na vaša ranija dela "Bogoslovlje Dostojevskog" i "Zmaj sa Rtnja"?

- "Bogoslovlje Dostojevskog" je metodološki naučna knjiga. Naučno-popularna, kako se to danas kaže. Namenjena je onima koji vole Dostojevskog i poznaju njegova dela, ali može da bude i uvod za one koji tek uranjaju u čudesni svet velikog pisca. Posle ove naučne knjige koju sam pisao 12 godina, došao je red da svetu predstavim Dostojevskog na drugačiji način, u jednoj romansiranoj biografiji kakva je "Mastionica i pero". Sa druge strane, "Priča o zmaju sa Rtnja" je kratak dečji roman. Planina Rtanj u istočnoj Srbiji je predivna po svojim prirodnim lepotama, ali i po svojoj mističnosti, jer po obliku izgleda kao pravilna trostrana piramida, tako da se na planini javlja prirodni fenomen loptastih munja za koje su ljudi pre 200 godina smatrali da je u pitanju zmaj dok danas smatraju da su u pitanju vanzemaljci, a reč je o potpuno prirodnoj pojavi. Povodom desetogodišnjice moje službe, objavljena je zbirka beseda "Pedeset jedna zastava". Pedeset jednu besedu vežu dve ideje, prva je da je osnovna hrišćanska misao uvek pedagoška, uvek predstavlja korak ka popravljanju sebe, a druga da su naš identitet, naši preci i njihovo požrtvovanje i naš dug prema potomcima, naše neotuđive zastave. Smatram da je ova knjiga nešto najbolje što sam napisao. Veza između svih mojih knjiga je svedočenje o Hristu, crkvi, istočnohrišćanskoj kulturi i civilizaciji na savremen način, a kroz pisanu reč.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije