TEATAR OSTAJE BEZ MAJSTORA I RADIONICA: Intervju - Miodrag Tabački, scenograf i kostimograf

U ZRENjANINSKOM Narodnom muzeju ovih dana otvorena je izložba "Miodrag Tabački - život i delo". Naš ugledni scenograf i kostimograf, univerzitetski profesor, dopisni član Odeljenja umetnosti SANU, postigao je u svojoj karijeri sve što poželeti može. Kakav je trag Tabački ostavio u savremenom teatru svedoči i njegovo mesto u Svetskoj enciklopediji moderne scene, u kojoj je jedini pozorišni umetnik s prostora bivše Jugoslavije.

foto V.Strugar

o A sve je počelo u Zrenjaninu i tamošnjem Narodnom pozorištu 1973, gde ste uradili svoju "premijernu" scenografiju?

- Prvu samostalnu izložbu imao sam 1991. u Zrenjaninu, u Maloj gradskoj galeriji. Otvorio ju je Jovan Ćirilov, a drugu (2008) Goran Ibrajter i Sava Damjanović: aktuelni i nekadašnji upravnik, koji me je angažovao za tu prvu predstavu u zrenjaninskom pozorištu. Ovo je treća, u mojoj jubilarnoj godini, u kojoj obeležavam šest decenija mature i upisa na fakultet. Biografski deo izložbe čine panoi na kojima je prikazan moj profesionalni rad, ali i pripreme za njega: snimci i podaci vezani za školovanje koje sam završio u Zrenjaninu, studentski rad u Beogradu, a onda i za svaku godinu stvaralaštva. Drugi deo izložbe čine originalna umetnička dela, scenografske i kostimografske skice u različitim tehnikama, zavisno od žanra predstave. Treći deo su video-snimci na kojima su prikazani izvedeni radovi, realizovane scenografije i kostimografije. Takođe, na ekranu su i projekcije mojih crteža i slika.

o Rođeni ste u Kikindi, ali ste osnovnu, Muzičku školu "Josif Marinković" i gimnaziju završili u Zrenjaninu. Koliko je ovaj grad bio važan za vaše umetničko formiranje?

- Sva moja interesovanja i afiniteti bili su već tada prepoznatljivi. Još u osnovnoj školi veoma sam bio zainteresovan za glumu, a kao gimnazijalac nastupao sam i u dramskoj sekciji Doma omladine. Ono što me je najviše uvuklo u teatar, zapravo je gluma. Kao dete sam crtao, slikao, pevao, igrao u folkloru, svirao klavir. U Pionirskom domu svirao sam i u tamburaškom orkestru, svedočanstvo o tome (fotografija) je i na izložbi. Kako je muzička škola delila dvorište sa pozorištem, prolazeći kroz dvorište imao sam priliku da vidim šta se dešava iza zavese - u pozorišnim radionicama. Privlačila me je i arhitektura, uopšte, vizuelne umetnosti. Trebalo je dosta vremena da prođe, da se konačno opredelim za teatar.

o Prvo ste upisali arhitekturu?

- Od početka studiranja arhitekture odlazio sam u poznatu školu crtanja u Šumatovačkoj, uz jednako interesovanje i za muziku. Na drugoj godini fakulteta prepoznao sam sebe kao kostimografa i položio prijemni na Akademiji. Ipak, polako su se "raščišćavala" moja stremljenja i maštarenja, kada sam spoznao činjenicu da ću biti zadovoljan tek ukoliko počnem ozbiljnije da se bavim prostorom i scenografijom. Do današnjih dana imao sam neuporedivo više angažmana kao scenograf nego kostimograf, mada jednakih rezultata. Sa dve godine razmaka diplomirao sam i na arhitekturi i na scenografiji, uspeo da u pozorištu objedinim sve oblasti za koje sam zainteresovan i u njima učestvujem. U svakom slučaju, scena i kostim jedna su oblast, moraju biti sinhronizovani.

o Da li su uvek u skladu?

- Kada je autor ista osoba, nekada se desi da se ne slože scena i kostim. Vrlo je delikatno, ali i intrigantno za umetnika. Zato što on, u dogovoru sa rediteljem ili sam, može da odluči šta će kazati kostimom, a šta scenom. Ako je komad antički, potpuno je moguće da jedna od komponenti bude apstraktna, dok druga predstavu locira u određeno vreme i prostor. Na primer, za "Antigonu" može biti dovoljno da samo kostimi budu antički. Scenografija ne mora da kazuje ništa o žanru i vremenu kad se radnja dešava, već da se to postigne drugim sredstvima.

o Danas reditelji, često nevešto, preuzimaju posao scenografa. Kuda nas to vodi?

- Tu sam u vrlo delikatnoj poziciji. Ima puno razloga da kažem da su reditelji u tome sjajni zato što su bili moji studenti, pa meni kao profesoru to imponuje. Ovo mogu reći kao pedagog. Kao scenograf i profesionalac (imajući u vidu kako se moja generacija spremala), nalazim da slikarski aspekt nije nešto što je u stanju da produkuje reditelj. Mada se, uglavnom, rediteljska rešenja prostora ne baziraju na vizuelnoj umetnosti nego ideji... Ako sam video i na pravi način doživeo neku predstavu, ne mogu da joj tražim grešku. Pa i ako garnitura na kojoj glumci sede nije stilski odrgovarajuća, a oni lepo igraju i teče predstava - šta je problem?

o Čini se da ste u karijeri apsolutno sve postigli, u zemlji i inostranstvu. Ima li nešto čime niste zadovoljni?

- Mogu da kažem da nisam zadovoljan poslednjom predstavom koju sam radio u jednom pozorištu. To je poseban slučaj i mislim da je greška samog pozorišta. Inače, tu sam radio više uspešnih projekata. Ovaj je bio - pronevera. Radi se o hohštapleraju sa trošenjem para, na štetu predstave. Ono što sam hteo, nisam uspeo da ostvarim, ni približno kako sam zamislio. Generalno, imam utisak da što se tiče pozorišnih radionica (scenografije i kostimografije) velika je kriza, ne samo kod nas. Pozorišni zanati se više ne uče. Učili su se direktno u teatru, jer za njih nisu postojale posebne škole. Sada i to malo ljudi koji su uposleni oko proizvodnje pozorišnih dekora, osim što nemaju sredstava, nemaju ni potrebno znanje - nisu imali od koga da ga nauče. Pozorišta zatvaraju svoje radionice, naručuju dekore na raznim drugim mestima, što je veliki problem. Pitanje je kakvi su ti majstori, mogu li da ispune zahteve scenografa...

o Kako je do toga došlo?

- Kada sam došao u Jugoslovensko dramsko, imali su sedam stolara. Bravara, slikara, tapetara sa pomoćnicima. Sada JDP ima tri majstora - jednog stolara, jednog bravara i "jednu katicu za sve". Po mom iskustvu, sve je krenulo devedesetih. Kako ko ode u penziju, ne zapošljavaju se novi ljudi. Pozorištima se više "isplati" da negde naručuju, nego da redovno plaćaju svojim zaposlenim za ove poslove...

o Dobijali ste aplauze za scenografiju već na podignutu zavesu, kojim rezultatima se ponosite?

- Verovatno je bilo i srećnih okolnosti. Zaista, ne mogu da se požalim da sam bio "sankcionisan". Možda sam i nudio prave stvari, koje su reditelji i uprava rado prihvatali. Takav je, recimo, slučaj sa predstavom "Figarova ženidba i razvod" u Narodnom, "Bure baruta" i "Pozorišne iluzije" u JDP, "Višnjik" U Ateljeu, "Veštice iz Salema" u Zagrebu, "Karmina Burana" u Sarajevu, "Uspavana lepotica" u Skoplju, "Tumor u glavi" u Celju, "Mikelanđelo" u Splitu...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije