"ZMAJA" SANJA SVAKO KO PIŠE POEZIJU: Intervju - Veroljub Vukašinović, laureat najstarijeg priznanja Matice srpske

PLEJADI naših najvećih savremenih pesnika koji su svoje delo overili najprestižnijom i ujedno našom najstarijom poetskom nagradom koju je Matica srpska u Novom Sadu ustanovila 1953. godine, pridružio se i Veroljub Vukašinović, plodan i višestruko nagrađivani pisac.

Foto Tomislav Dimitrijević Tomako

Odlukom Matičinog žirija (Selimir Radulović, Ivan Negrišorac,Đorđe Nešić, Želidrag Nikčević i Saša Radojčić), ovo priznanje "na ravne časti" dele Veroljub Vukašinović za knjigu pesama "Žalac" u izdanju Srpske književne zadruge i Tomislav Marinković, autor zbirke stihova "Šta o nama misle anđeli" u ediciji "Arhipelaga".

Vrhunac svečane akademije u nedelju, 16. februara u Novom Sadu (19.00) kojom će ove godine Matica obeležiti 199 godina trajanja, predstavljaće upravo uručenje priznanja koje nosi ime Jovana Jovanovića Zmaja (Novi Sad, 1833 - Sremska Kamenica 1904), pesnika, dramskog pisca, prevodioca, urednika i lekara.

- Jedan je od najvećih pesnika srpskog jezika. Nagrada sa njegovim imenom san je svakog ko piše poeziju. Biti u nizu sa prethodnim laureatima, najznačajnijim imenima savremene srpske poezije, za mene je velika privilegija ali i obaveza pred sobom i drugima.

Posebno se radujem što je ovu nagradu, zajedno sa mnom, ovom prilikom dobio i izvanredni pesnik Tomislav Marinković - naglašava Vukašinović u intervjuu "Novostima".

Pamtite li prve susrete sa Zmajevom poezijom?

- Moj prvi susret sa njim vezan je za osnovnu školu i pesme za decu. Zmajeva poezija i poetika duboko su utkane u moje biće jer je on ne samo pesnik romantizma, a romantizam je moje polazište u poetskom stvaralaštvu, već je, po rečima Ljubomira Simovića, i pesnik čiji su impulsi, koji nisu prepoznati u njegovom dobu, nagovestili avangardne i modernističke struje u savremenoj srpskoj poeziji.

Kakvu emociju imate prema darodavcu ove nagrade, panteonu srpske književnosti, nauke i kulture koji će naredne godine obeležiti dva veka otkako su ga osnovali ugledni Srbi u Pešti?

- Studirao sam književnost u Novom Sadu, na Filozofskom fakultetu, osamdesetih godina prošlog veka. Matica srpska je bila hram u koji sam ulazio sa čitalačkom pobožnošću, sate i sate sam provodio u knjižari na uglu, i divio se tom zdanju srpske kulture i slovesnosti. Tada nisam mogao ni da sanjam da ću doživeti ovaj trenutak Zmajeve nagrade u Matici. Želim da iskažem zahvalnost onima koji su odabrali moju knjigu, ali i zahvalnost mojim dragim profesorima Egeriću, Radoviću, Paviću, Mužijeviću, Gordiću, Milosavljeviću, Deliću i drugima koji su me uputili ka ovom duhovnom zdanju srpskog naroda.

Nagrađenu zbirku "Žalac", prvu u izdanju SKZ, počinjete nežnom ljubavnom pesmom "Predgovor". Kako se "žalac", pesma obojena gorkom stranom života, vinuo u naslov knjige?

- Reč "žalac" činila mi se najpodesnijom za metaforu pesničkog čina jer spaja u sebi mnogoznačne pojmove, od "žalca u mesu" kako navodi Sveti apostol Pavle u Poslanici Korinćanima, do zmijskog i pčelinjeg žalca čiji ubod može biti i otrov i lek.

Foto promo

Po čemu se, osim po tematici, vaša petnaesta knjiga pesama razlikuje od prethodnih?

- U ovoj zbirci sam želeo da iskažem, pre svega, "omaž" pesnicima romantičarskog kova i minulog doba, boemima kakvih više nema, a nisu ni mogući u ovom digitalnom dobu. Ujedno je to i duboki naklon nekim ljudima iz mog zavičaja koji su mi u detinjstvu probudili iskru poezije. Obeležena je i majčinim odlaskom, tim teškim trenutkom u životu, kada se na najbolniji način ukrste žalac ljubavi i žalac smrti.

Stihove ste posvetili i Lazi Kostiću, a jednu pesmu i njegovoj supruzi Julijani Palanački, koja mu je pružila mir i raskoš u svom domu u Somboru gde je, inspirisan Lenkom, napisao Santa Maria della Salute i "Dnevnik snova". Zaslužuje li, u našoj literaturi nepravedno skrajnuta Jula, i više od jedne pesme?

- U toj pesmi postavio sam i sebi i čitaocu dva pitanja: šta je Jula značila Lazi a šta je Laza bio njoj? "Kad mozak ne sme kud srce hrli, jedna nas ruka teši i grli". Ta ruka koja teši pesnika, Julina je ruka. A pesnikova ruka, koga ona grli, među javom i med snom, neka svako od nas odgoneta. Julijana sigurno zaslužuje i mnogo više od moje skromne pesme.

Posvetili ste pesmu Velikoj Hoči, ali i našem pismu: "Srpski jezik, srpska ćirilica, to je naša stara krštenica". Zašto smo toliko neodgovorni prema svojoj "krštenici"?

- To je teško objasniti iz pozicije onog ko ćirilicu smatra svojom identitetskom krštenicom, ne odbacujući pritom druga pisma kojima se služimo. Ćirilica je nepravedno potisnuta u javnom prostoru, da li je u pitanju nehaj ili nešto drugo, možda i nepoznavanje i neprepoznavanje naših nacionalnih kodova, ne znam. Samo znam da je ćirilica za mene ne samo pismo već i metafora za jedan vid kulture koji je ugrožen u svetu globalnog umrežavanja.

Odabrali ste život u Trsteniku, u dolini Zapadne Morave, na padinama Goča i Gledićkih planina. Da li je to pouzdan način da se današnji čovek odbrani od poremećenih vrednosti 21. veka?

- Odgovoriću stihovima iz jedne ranije pesme: "U šumu opet hodočastim/ i pečurkom se u njoj hranim/ jagodom svežom sebe častim/ ako se čistim, tako se branim..."

Nagrade u dugom nizu

SVOM rodnom Donjem Dubiču kod Trstenika Vukašinović se odužio monografijom. Njegove zbirke pesama ovenčane su mnogim velikim priznanjima - "Branko Ćopić", "Milan Rakić", "Kočićevo pero", "Pečat kneza Lazara", "Drainac", Zlatna značka KPZ Srbije, "Vitez Slova Slovenskog"... Zastupljen je u više antologija srpske poezije i prevođen na nekoliko jezika. Urednik je zbornika "Savremena srpska proza", koji izlazi u Trsteniku povodom istoimene književne manifestacije i dugogodišnji upravnik trsteničke Biblioteke "Jefimija".

Rod ljubiti glavni je putokaz

Uručena vam je i nagrada "Odzivi Filipu Višnjiću" za knjigu pesama "Petrove verige". U tim stihovima rodoljublje "doslovno proističe iz etimološkog korena: rod ljubiti"...

- Seobe, deobe, podele i bratoubistva su tragična obeležja naše starije i novije istorije, pa i sadašnjosti. Ostaje nam da verujemo u snagu mladosti i novih generacija koje će naći put da izađu iz tog začaranog kruga, a da, pritom, ostanu na tom putu čiji je glavni putokaz "rod ljubiti". To je i istinski odziv pesniku ustanka protiv nepravde, Filipu Višnjiću.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije