SLIKA NAPUKLOG VREMENA: Autorski tekst - 90 godina od rođenja Danila Kiša

IAKO Danilo Kiš nije voleo mehanizam opštih mesta, prigodnosti i doslovnosti (njima je pretpostavljao "bogovsku izmešanost" datuma, tema i postupaka), ova sezona će u srpskoj književnosti proteći u znaku devedesete godišnjice njegovog rođenja.

Foto Iz knjige "Venac od trnja za Danila Kiša", Arhipelag

Da je živ, Danilo Kiš bi sada napunio 90 godina. Otplovio je preko reke smrti u pedeset četvrtoj. To se dogodilo 15. oktobra 1989. u Parizu, u ulici Artir Grusije broj 16, gde stoji ploča koja potvrđuje da ga je francuska prestonica uvrstila u svoje topografske znamenitosti. U Beogradu nema takvih ploča na zgradama u kojima je stanovao - od Studentskog grada na Novom Beogradu, preko Palmotićeve i Ranka Tajsića, do Ulice Miloša Pocerca. A još 1959, u eseju "Izlet u Pariz", Kiš je pisao o radosti povratka u Beograd kao u "matičnu luku":

"S tim mi je osećanjem, da sam jednom zauvek pronašao svoju matičnu luku, bilo lako krenuti na put."

Voleo je taj Pariz u kome se, kako je govorio, izdavačke kuće ramenom dodiruju s knjižarama i restoranima. U ovom gradu prešao je trnovit put od brodolomnika do viteza.

Viteza umetnosti, za šta ga je proglasilo francusko Ministarstvo kulture.

U testamentu ispisanom rukom u Parizu mesec dana pred smrt, Danilo Kiš ipak je dao prednost Beogradu i zatražio da ovde počiva. Tako je i postupljeno, ne bez gunđanja dela čaršije zbog pravoslavnog obreda koji je takođe primenjen po Kišovoj želji.

U Aleji zaslužnih građana, na Novom groblju - to je sad ona planina na kojoj sahranjujemo velikane - posmrtni ostaci Danila Kiša počivaju ispod mermerne ploče na kojoj stoje, uz njegovo ime, samo godine rođenja i smrti.

Ako ikome, njemu su na nadgrobnoj ploči mogle biti ispisane reči koje su uklesane na grobu jednog Rimljanina: "Prah mu je ovde, a slava mu je posvuda!"

Zato što Danilo Kiš nijedan dan od tada nije bio mrtav, niti će biti zaboravljen dok živi srpski jezik.

Foto Iz knjige "Venac od trnja za Danila Kiša", Arhipelag

Iako je bio kosmopolita i svetski putnik - "vagabund sa maštom bez kočnica", kako je jednom sebe opisao - Danilo Kiš je svuda pisao na srpskom jeziku; na tom jeziku je i postao piscem. Ovaj jezik je njegova prava otadžbina, iako se danas nekolike kulture otimaju o Kišovo delo.

Kiš je bio neumoran u borbi za najviše stilske vrednosti srpskog jezika i srpske kulture: postao je pouzdana mera vrednosti te kulture. U njoj se ogledaju Kišovi najbolji tekstovi. Vukući sa sobom nasleđe lokalnih bitaka, mirise našeg podneblja učinio je bliskim i onim čitaocima koji ne poznaju izvorno "maternju melodiju" srpskog jezika. Zajedno sa Kišom - koji, uz Andrića, Crnjanskog, Pavića i Zorana Živkovića, spada u najprevođenije srpske pisce - i srpski jezik učestvuje u globalnoj avanturi savremene epohe.

Danilo Kiš, dakle predstavlja reprezentativnu deonicu naše književne i opšte srpske kulturne baštine. Njegov steg je dovoljno vidljiv sa najrazličitijih tačaka osmatranja.

Prepoznatljiv je toliko da mu, šta god da o Kišu napišete ili kažete, sve ide u prilog i povećava interesovanje za njegovo delo. Već sada je, na različitim svetskim jezicima i na različitim meridijanima, o Kišu objavljeno četiri puta više knjiga nego što ih je on sam napisao. I te knjige - među koje spadaju i dve prilično kritičke, iz pera našeg pisca koji više od decenije živi u Kanadi - uvećavaju slavu i otvorenost ne samo srpske kulture već i samog neumrlog Danila Kiša. Kako je jednom rekao Kišov prijatelj Peter Esterhazi, mađarski pisac koji je takođe u međuvremenu otplovio preko reke smrti, kod Kiša imamo i smrt i besmrtnost u istoj ličnosti.

Foto promo

Tema umiranja provlači se kroz Kišovo delo kao neizbežna nit. Borba sa smrću, kratko predsmrtno smirenje i ukrcavanje na Haronovu barku prisutni su u mnogim Kišovim romanima i pripovetkama, posebno u pričama "Apatrid" i "Dug". U ovoj drugoj nije teško prepoznati Andrića, jednog od trojice književnih uzora ili književnih roditelja (druga dvojica su Krleža i Crnjanski).

Pritisnut neizlečivom bolešću, naročito posle 1986, Kiš nije bio ravnodušan ni prema sopstvenoj smrti i onome što će ostati posle njega. U jednom razgovoru iz novembra 1986. citirao je, kao sebi bliske, Hajneove stihove:

"Verujte, više volim zagrljaj jedne čitateljice nego slavu posle smrti."

"U isto vreme - napomenuo je tada Kiš - nije nemoguće da bih, prilikom prelaska reke smrti u Haronovoj barci, voleo sa sobom poneti svoja celokupna dela. Pitam se da li bi bilo lakše tako umreti".

Ta dela ostala su iza Kiša kao korpus koji bitno obeležava domete srpske književnosti, predstavljajući nas svetu, i nama samima, i kao narod s kulturom, a ne samo s istorijom.

Foto Maristela Veličković

Kako je jednom rekao, pozajmljujući od Fukoa sintagmu "proza sveta", Kiš je raznorodnim proznim žanrovima iscrtavao tragičnu gorčinu dvadesetog veka i "mnogostrukost sveta" u kome su predominantne teme logori, opresija, istrebljenje, "istorija beščašća", patnja i ideološki fantazmi kao "leglo smrti". Otpor nasilničkim ideologijama Kiš je tretirao ne samo kao politički već i kao etički zadatak; kao neku vrstu ontološkog načela.
Manje je poznato da je Kiš - izuzev pripovedaka, romana, drama, eseja i prevoda sa čak pet jezika - čitavog života pisao i poeziju, štaviše, da je započeo stihovima i svoj opus završio stihovima. Poznat po rigoroznosti prema onome što je napisao, Kiš je za života objavio desetak pesama, a samo njih četiri-pet smatrao je vrednim da bi bile sačuvane. U nekoliko navrata sebe je nazvao "propalim pesnikom". Neveliki Kišov pesnički opus od tridesetak pesama pomaže, ipak, da se bolje razume izvorište lirske energije koja je obasjala njegove romane i pripovetke.

Ukupno, uključujući i "rasuti teret" iz zaostavštine o kojoj s monaškom posvećenošću brine Mirjana Miočinović, Kišov opus obuhvata petnaest tomova, što nije malo za pisca koji je živeo samo 53 godine, koji je bio strog prema rečima i pisao samo kada se, kako je govorio, "voda popne do grla".

Oštar kritičar svakog parohijalizma i konzervativizma u književnosti i kulturi, kritičar vladajućeg mentaliteta jednog napuklog vremena, folklornog kiča i nacionalizma kao ideologije banalnosti, korifej postmoderne proze, bio je u stalnom dijalogu s konvencijama, žanrovima, citatima, dokumentima s biografskim elementima koji, posle uključenja u prozu, menjaju status - postaju fikcionalni i prerastaju u proširenu metaforu.

Majstor eruditskih igara i autor poetičkih i autopoetičkih tekstova u kojima se autonomnost umetničkog čina brani s velikim, dotle nezabeleženim energetskim naponom, pisao je svaki svoj tekst kao da mu je prvi, popravljajući i menjajući verzije od tri do sedam puta.

Imao je sreće sa svojom posmrtnom slavom. Iako je bilo dovoljno vremena da bude zaboravljen, to delo, izbrušeno rukom majstora, i plaćeno nemerljivim ličnim iskustvom, održava Kiša u vidokrugu i kritike i čitalačke publike kao istinskog kulturnog heroja moderne srpske i svetske književnosti.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije