TELEVIZIJA "OTIMA" POZORIŠNE AUTORE: Intervju - Reditelj Marko Misirača o "Srbiji ol inkluziv", domaćem tekstu, potkazivanju života...

REDITELjU Marku Misirači ova sezona se "pozlatila" s dramskim piscem Vladimirom Đurđevićem: njihova zajednička predstava "Bajka o pozorištu" obeležila je deceniju postojanja u Zvezdara teatru, a ovih dana isti dvojac premijerno je u Narodnom pozorištu Kikinda sa uspehom postavio i "Srbiju ol inkluziv".

foto N.Skenderija

Reč je o prvoj Misiračinoj predstavi u ovom gradu i Vojvodini, mada njegov rediteljski potpis nose mnogi naslovi u Beogradu, Kragujevcu, Banjaluci, Sarajevu, Kopru, Zenici, Prijedoru. Sa Tihomirom Stanićem već treću godinu vodi glumačku klasu na Akademiji umetnosti, a deo svog vremena s radošću posvećuje pisanju monografija o velikim umetničkim imenima.

Inače, komad Vladimira Đurđevića imao je pre četiri godine praizvedbu pod drugim nazivom i adaptacijom, kao "Berači snova" (režija Boba Đurović) na sceni Zvezdara teatra.

- Tako su "Berači snova", zapravo, naša "Srbija ol inkluziv". Dok je Vlada pisao ovaj komad, imao sam čast i zadovoljstvo da čitam različite verzije. Tada sam sugerisao da je najtačniji naziv "Srbija, ol inkluziv", pa sam tako "vratio" naslov koji mi se najviše dopao - kaže u razgovoru za naš list Marko Misirača. - Mislim da je važno promovisati domaćeg autora. Kad god sam bio u prilici na tome sam radio, zato sam i u Sarajevu postavio na scenu adaptaciju romana Nenada Veličkovića.

Naš sagovornik podseća da je Đurđević uveliko poznat kao komediograf, scenarista mnogih i rado gledanih humorističkih serija, sjajnih i dugovečnih pozorišnih komada:

foto Z.Jovanović

- I to uvek na kartu više. I ovde, i u Zagrebu, Sarajevu, širom regiona. Jedan je najizvođenijih savremenih komediografa. Ipak, žao mi je što ga više nema u teatru. Ali, to je problem naših pozorišta koja nisu spremna da motivišu autore kao što su to nekad radili sa velikim dramskim piscima. Uostalom, nisu preko noći ni Kovačević ni Aca Popović postali veliki. Danas je tržište mnogo drugačije. Lepo je što pisci rade i na televiziji, ali ona često "otima" potencijalne odlične pozorišne autore. Iz poznanstva sa njima znam da ne mogu da stignu da rade za teatar, kao i da, jedostavno, nisu motivisani. Pozorište bi trebalo da ulaže, materijalno i logistički, u te autore. Šteta što nije tako. Zato sam uvek spreman da radim domaći tekst.

Misirača naglašava da je Đurđević nastavljač prepoznatljive balkanske, jugoslovenske i srpske komediografske tradicije:

- On omažira i nadgrađuje neke stvari i način na koji su pisali Brešan, Kovačević, Mate Matišić, kao i mnogi prethodni velikani komediografije. U ovom komadu na veoma lep način približava se Kovačeviću kroz likove porodice Kuburović, a u jeziku je, negde, blizak Aci Popoviću. U svakom slučaju, duboko je ukorenjen u vreme u kome živimo, stvarajući svoje autentično delo. Publika je sjajno reagovala na premijeri, a prva repriza je odmah rasprodata.

foto Z.Jovanović

Pred gledaocima se našla, objašnjava Misirača, priča o tipičnoj seoskoj porodici, koja pokušava da preživi tranziciju u mutnim vremenima. Sa svim svojim prijateljima i neprijateljima - za koje su mislili da su im prijatelji:

- A opet, uprkos činjenici da govorimo o tragičnim i mračnim stvarima, pošastima koje vrebaju mlade ljude ne samo u gradu nego i selu (narkomanija, zelenaši i druge loše pojave), kroz ceo komad provejava elan vital našeg čoveka, koji sve preživljava... Koliko god da komad realistično vodi priču kroz predstavu, kraj ima domanovićevsko zaoštravanje, što mi se posebno dopalo. Još jednom mi se dokazala Kovačevićeva maksima da pozorište potkazuje život: tekst je pisan pre šest-sedam godina, a još je aktuelniji nego u vreme nastanka. Uostalom, pozorište je uvek "sada i ovde". Sve se samo od sebe otvorilo, što je i blistavo i strašno, kako bi Bekim rekao.

Rediteljski angažman koji je prethodnih godina imao širom bivše SFRJ za Misiraču je veoma inspirativan, jer se umetnici na celom ovom prostoru dobro prepoznaju:

- Nema jezičke barijere, mentalitet je sličan, pa se mi iz pozorišnog esnafa lako povezujemo. Mala je naša zajednica. Znamo se sa festivala, jedni drugima smo gledali predstave ili bili u žirijima. Čini mi se da u kulturološkom smislu, zapravo, nikad nismo bili povezaniji. Razmenjuju se filmovi, čitaju knjige,posećuju predstave.

Tako će, za manje od mesec dana od kikindske premijere, naš sagovornik krenuti u novu pozorišnu avanturu:

- Trebalo bi da sredinom marta počnu probe predstave "Majstori, majstori" Gorana Markovića u Banjaluci. Sada sa dramaturgom radim adaptaciju, prebacujemo priču iz filmskog scenarija u pozorišni tekst. Verujem da će biti zanimljivo. Jedna verzija "Majstora" već je bila u "Buhi", u režiji Milana Karadžića. Mi radimo nešto drugačije, a ono što me raduje da ću ponovo sarađivati sa ansamblom Narodnog pozorišta Republike Srpske. Već se dobro poznajemo, a u novoj predstavi biće angažovan gotovo ceo banjalučki ansambl.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije