DRAGAN LAKIĆEVIĆ, PESNIK: Lubardine boje u senci gavrana

KAD Vid dobije drugi ritam / Za čula to je nagrada / I nad svakom se slikom pitam / Što me priziva Lubarda .

N. Skenderija

Stihovi su ovo iz soneta, naslovljenog "Zašto me zove Lubarda", u kom se pesnik Dragan Lakićević zapitao, a potom sebi i čitalaštvu pokušao da odgonetne razloge koji su njega - pesnika izuzetnog opusa, najzad susreli sa impozantnim slikarskim opusom, njemu lično najmilijeg i nabližeg, Petra Lubarde.

"Gavran i Lubarda" znakoviti je naslov zbirke sazdane iz ovog lirskog dijaloga Lakićevića sa slikarem Lubardom, objavljene u izdanju "Partenona" a predstavljene pretposlednjeg aprilskog dana u Vukovoj zadužbini.

o Nije Lubarda prvi slikar sa kojim stupate u lirski dijalog, potirući ograde vremenske, geografske, baš kao i granice među umetnostima. On je već treći u tom nizu, posle Save Šumanovića i Nadežde Petrović, a o ovom ste velikom trojcu, svakom od njih ponaosob, osim svojih pesničkih, objavili i knjige u Srpskoj književnoj zadruzi?

- Da, to je svakako trojac možda ne najvećih ali najbližih mi, najdražih među našim slikarima. Pokušao sam poezijom da artikulišem slikarstvo slikara koji su mi bliski, imaju motive bliske mom senzibilitetu.

Knjigu o Lubardi objavio sam u SKZ prvu, ali sam sa njim poslednjim stupio u pesnički dijalog. Iako mi je on najbliži, plašio sam se posle Save i Nadežde...

o Pedeset godina svog pesničkog delovanja obeležili ste zbirkom "Žetelica i Šumanović", Sava je prvi "progovorio" u pesničkom dijalogu sa vama?

- Najpre sam to otkrio sa Šumanovićem jer on ima veliki broj zimskih pejzaža, sa snegom, a sneg je moja pesnička tema. Dakle, počeo sam da pišem tu zbirku, mahom soneta, pre svega zbog njegovog i mog snega.

Pokušao sam najpre da se bavim belinom Save Šumanovića i nijansama bele boje koje on ima - zamislite, nijanse bele boje! Pogledao sam sve njegove slike dostupne mi bilo u muzejima, bilo u monografijama, na reprodukcijama. I Sava mi se tako na poseban način otvorio: bela boja - sneg - smrt, pri čemu kao da ta bela boja sluti njegovu smrt u leto, na suncu, jer Sava je ubijen u avgustu...

o Usledila je zbirka nastala kroz sličan dijalog sa Nadeždom Petrović. Kako nju doživljavate?

- Počeo sam da otkrivam Nadeždu, o kojoj sam iščitao sve što sam mogao, radeći na knjizi o njoj sa profesorom Milom Lomparom. Iz toga se iznedrila moja knjiga "Boje u vatri - mali katalog slika Nadežde Petrović".

Nadežda je slikarsko čudo druge vrste, u odnosu na Savu i Lubardu, slikarka koja pripoveda i peva isto onoliko koliko govori i bojama.

o "Slikareva reč", kako ju je nazvao Vasko Popa govoreći o sprezi između pesništva i slikarstva, Petra Lubarde izašla je iz vas tek sada, više od pola veka od smrti slikara - vama najdražeg?

- Sa Petrom Lubardom imam sasvim poseban odnos od ranog detinjstva. Kao osnovac sam u očevoj biblioteci u Kolašinu otkrio knjigu "Njegošev album", objavljenu na Cetinju 1951. o stogodišnjici smrti Njegoša, koja je pored Milunovićevih, sadržala petnaestak ili više reprodukcija slika iz Lubardine ranije faze, mahom pejzaža. Nije još bio stupio u apstraktnu fazu kada su njegovim slikama preovladale boje sunca, svetlosti, neba i metafizičke dimenzije. Bili su tamo prizori Njeguša, puta ka Kotoru, cetinjske kapele..., i toliko sam se tih slika nagledao da mi se činilo da sam tamo bio, boravio, da sam u tom svetu živeo.

N. Skenderija

Od tog "Njegoševog albuma" ja smatram Njegoša i Lubardu veoma bliskim kao da je to jedan isti - jedan slika a drugi peva. To je više zbog podneblja, zbog Lovćena i zbog neba, nego zbog Cetinja za koje obojicu vezujemo, gde se Lubarda rodio a Njegoš stolovao.

o Da li su slike koje opevate, (o) kojima pevate ili sa kojima se natpevavate, one koje su vam najdraže kao posmatraču?

- Najviše sam voleo Lubardine apstraktne slike, "Guslara" posebno, pošto sam istraživač narodne književnosti "Guslar" mi je bio veoma blizak. U zbirci je Lubardin Njegoš, pa Lubardina Luča Mikrokozma, kako Lubarda likovno tumači "Luču", imam "Borbu konja", sliku izvan Kosovskog boja koja se ne može isključiti iz Kosovskog boja, zatim "Na kuću ti gavran pao", izuzetna slika sa gavranom u nebu - a u tom nebu da li su oblaci, da li je čelik, da li je more, to se tek zaključuje...

Od svih njegovih motiva sam izabrao da se fokusiram na dva boja - jedan je onaj na Vučjem dolu, koji je na Lubardinom platnu bliži figurativnom slikarstvu, drugi je Kosovski boj koji kod Lubarde postoji u nekoliko varijanti, slika među kojima je svaka bolja od prethodne.

o Postoje i "Skice Kosovskog boja", u vašoj zbirci baš kao i u Lubardinom opusu?

- Da, ostavio je i niz skica "Kosovskog boja" koje sam takođe pokušao da artikulišem, napravivši niz kratkih pesničkih skica, epigrama od po jedne strofe koje se tako i zovu - "Skice Kosvskog boja". Hteo sam da vidim šta to rade boje u tom boju, da pokažem kako je to u stvari prizor sukoba boja, a ne sukoba ljudi, vera i nacija kako Kosovski boj tumačimo. Koje to boje odista postoje i koje su poznate, a koje boje Petra Lubarde ne postoje ali se nama čini da ih vidimo. To je osobina velikog slikara i osobina pesnika, koji pokušava da te boje pronađe, artikuliše, shvati i uposli, tako da pesničke slike budu analogne likovnim slikama, a da boje iz poezije budu odbljesak boja sa slikarskog platna.

To raditi sa Kosovskim bojem bilo je veliko zadovoljstvo, jer to je jedna od najlepših i najvećih slika o kojoj je pisano mnogo, i to iz pera naših najvećih istoričara umetnosti, a ponajbolje je o njoj pisao Lazar Trifunović. I oni su me poučili, oni su mi dali neke informacije koje bi mogle pokrenuti moju pesničku imaginaciju.

Foto D. Milovanović

o Motiv gavrana našao se i u naslovu zbirke?

- Simbolika gavrana je višeslojna i višeznačna. To počinje sa motivima srpske epske pozije u kojoj gavran ima svoju dobro nam znanu, specifičnu ulogu, zatim - gavran je mitska ptica koja je bila bliska i Njegošu i Lubardi, a najupečatljivija slika gavrana je ta iz slike-pesme "Na kuću ti gavran pao", na kojoj su boje Petra Lubarde u senci gavrana. Gavran je srodan sa jednom od poslednjih slika Lubarde, "Sumrak Lovćena". Posle tolike svetlosti koja je osvojila njegova platna i njegove boje, gde sve blješti od sunca i sjaja, dolazi slika "Sumrak Lovćena" koja mnogo govori, ne samo na kulturnopolitičkom, nego i na metafizičkom planu koji je bio blizak ovom velikom slikaru.

Jer Petar Lubarda je bio slikar nesreće. On je tu nesreću poznavao i u svojim ranim fazama, u slikama zaklanog jagnjeta, logorskim slikama, a onda je negde naslutio i srpsku nacionalnu nesreću koja je dolazila sa novim vremenima, u kojima su se poništavale tradicija, kultura i razne vrednosti našega duha, a čiji je on bio svedok.

o Koju od dveju umetnosti, budući da je ona druga svakako univerzalnija jer nije omeđena rečima i jezikom, lično smatrate superiornijom - slikanje rečima ili bojama?

- Nešto više znam o poeziji i književnosti nego o slikarstvu, slikarstvo naprosto volim. Ipak, uveren sam da se te dve umetnosti negde spajaju, kao da su jedna ista, samo jednu gledamo jednim a drugu drugim vidom. Mislim da se mogu prožimati, čak da se ne mogu razdvojiti - ili se to meni čini jer sam ja pokušao da pesničkim sredstvima dočaram, artikulišem i prevedem u jezik poeziju poeziju iz Lubardinih ili Nadeždinih ili Šumanovićevih slika.

U svakom slučaju, ja o Petru Lubardi znam tako malo... Ali i "za pesmu treba tako malo".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije