PISAC JE UVEK ADVOKAT UBOGIH I NESREĆNIH: Intervju - Nebojša Jevrić, pisac, dobitnik nagrade Fonda Zadužbine Branka Ćopića

I U novoj knjizi "Mrtvi dim" Nebojša Jevrić je kroz više od pedeset kratkih i vrlo efektnih priča pokušao da istraži zlo u ljudskoj prirodi, kao i znatno ređe porive za neočekivane plemenite gestove.

Foto N. Skenderija

Za ovu zbirku u izdanju SKZ i Srpskog nacionalnog savjeta Crne Gore u sredu, 28. maja, biće mu uručena nagrada iz Fonda Zadužbine Branka Ćopića. Ovo priznanje dobili su i Nikola Vujčić, za zbirku pesama "Pune su mi oči daljine" i Milan Mihajlović i Nenad Radenković Jera za koautorsku knjigu "Zamahni sveti".

Pisac, osuđenik, novinar i ratni izveštač Jevrić je objavio niz veoma zapaženih knjiga, među kojima su "Tihi Tat", "Srpski rulet", "Heroj na magarcu putuje u Hag", "Fajront"...

Ono što čitaoce, verovatno, posebno zanima je koliko u vašim pričama ima autentičnih događaja i ličnosti?

- Prvog mrtvaca sam slikao u Zagrebačkoj ulici u Tenji. Izvadio je osigurač iz bombe i hteo da je baci na moje drugove.Tada ga je pogodio metak od protivavionca i razneo mu grudi. Danima je ležao kraj sanduka za sladoled "Ledo". Prsti su mu se ukočili oko kašike od bombe. Onog časa kad se ruka otvori eksplodiraće. Oči i usta otvorene. Kad sam prišao da ga slikam iz usta mu je izletela muva i sletela mi na čelo. Posle sam danima mislio za svaku muvu da je to bila baš ona koja mu je iz usta izletela. Hteo sam da mu skinem osigurač - prsten, da ponesem starom svatu ove krvave svadbe, da njime svoju snahu prstenuje. U Bosanskom Brodu Sava je donela iz Hrvatske Srbina ruku vezanih žicom, razbijene lobanje. Mozak su pojele ribe. Leševi ne mogu da plivaju uzvodno. I njega smo slikali. U Mrkonjić Gradu slikao sam 137 mrtvih Srba. Slikao sam odsečenu glavu starice, 1920. godište, u rukama dr Zorana Stankovića, patologa. Kad sam došao kući skinuo sam sve sa sebe i zajedno sa patikama ubacio u mašinu. Kupao sam se dok je trajalo vode ali sam sebi opet smrdeo na mrtvace. Prosuo sam ženin parfem na glavu ali miris mrtvaca nisam oterao. I više neću o tome. Muka mi je. Što se fikcije tiče, u mojim pričama ona je često istinitija od stvarnosti same.

Foto N. Skenderija

Velika većina vaših junaka su ljudi sa margine, zašto ste se opredelili baš za gubitnike?

- Pisac je advokat najnesrećnijih, pred Bogom. Kad nesrećnika odbije svaki advokat da brani, tu se pojavljuje pisac. Dostojevski, sa kojim mi je zajedničko (osim epilepsije) i to što na šeststo strana brani nekog studenta koji je sekirom isekirao dve babe, ni krive ni dužne. Uostalom, Tolstoj kaže na početku Ane Karenjine. "Sve srećne porodice su srećne na isti način a svaka nesrećna na svoj!" Pisci su kao deca. Raskopavaju svaku ranu. Ni pisac ne da ranama da zarastu. Često mi se učini da nemam kože. Da me može povrediti i maslačak koji doleti. Jer, gde drugo naći materijal ako ne u ranama. Svojim i tuđim.

Dosta priča vezano je za ratne sukobe u bivšoj Jugoslaviji. Kako danas gledate na to vreme?

- Bilo je to devet godina koje su mi pojeli skakavci mesožderi. Napisao sam preko petsto priča o mom odnosu prema ratu. Posle mnogo buna, Drina nije više granica već kičma srpskog naroda. Bilo je to vreme mnogih epskih junaka, dotad anonimnih ljudi koji su danas zaboravljeni. Niko ih ne pominje. Ni Ilijaš, u kojem je od pet hiljada ljudi tri hiljade poginulo. Niko ulicu Kasindolsku koju je branilo sto pedeset Srba od kojih je sto pet poginulo. Kasindolska je bila jedina ulica koja je spajala Nedžariće sa Ilidžom. Da su tu probili neprijatelji, ko zna kakva bi bila sudbina, ionako strašna, sarajevskih Srba.

Foto N. Skenderija

Kako objasniti veliko zlo i silnu mržnju koji su izbili iz ljudi koji su do tada imali normalan život?

- Kada od tri brata poginu dvojica, onaj treći postaje onaj jedan spreman na umiranje. A samo jedan čovek spreman na umiranje je vojska - kaže stara kineska poslovica. Tihi poštanski službenik pretvara se u ratnika. To sam video mnogo puta. Naročito na početku, dok je bilo jagnjetine i rakije.

Vaša biografija je puna burnih događaja i iskušenja. Je li to bio sticaj okolnosti ili svesna namera?

- Moja majka se u trećoj godini razbolela od tuberkoloze kostiju. Đedu nije trebalo žensko dete bez noge. Bacio je u jedan ćošak potleušice gde je provela četiri godine. Ničega se nije bojala osim žabe. Živu žabu presečenu napola su joj stavljali na ranu. Onda je naišao neki sanitet koji je rekao da kad bi se izvadila kost što je virila iz rane da bi možda ozdravila. Kad nikog nije bilo u kući, uzela je nož i otpuzala do vode i sama rasekla ranu i izvadila kost. Prohodala. Đed je terao da ide da čuva ovce ali ona nije htela. Zaludu je tukao mokrim konopcem. Naučila je da trpi bol. Postala je čuvena učiteljica. Kraj naše zgrade u Bijelom Polju je pijaca. Dovodio sam dečake koji su rasli na pijaci da se kupaju kod nas. Kako ih sve po zlu putu nađeš, govorila je mati. Otac, profesor ruskog i pomalo književni kritičar, ljutio se što svakog dana donosim po dve knjige iz biblioteke. Nije mi verovao da čitam. Ti samo trčiš za fabulom. Po zlu putu u traganju za fabulom bila je rečenica koja mi je odredila život. Čitav život putujem koračajući prema strahu i ne bojeći se bola.

Foto N. Skenderija

Prvu knjigu "Crni kofer" objavili ste u dvadeset i drugoj godini. Kako ste ulazili u svet književnosti?

- Noseći rukopis "Crnog kofera" prišao sam Miodragu Bulatoviću na ulici i pitao da li me prima za šegrta. Pročitao je par priča iz "Crnog kofera" i pristao. Odveo me je u kafanu na ručak i rekao: "Jedi, ko zna kad ćeš ponovo jesti, kad si odlučio da budeš pisac."

Među raznim našim književnim velikanima imali ste priliku da upoznate i Branka Ćopića. U kakvoj vam je uspomeni ostao?

- Pisce ubijaju nenapisane priče. Ćopić je mnogo toga napisao i ja sam ga kao dečak obožavao. Ali mnogo toga je znao a nije napisao. Njegove knjige za decu čitao sam desetine puta. U ratu su mu sklonili spomenik iz Bosanske Krupe da ne bi prošao kao Andrićev i Šantićev. Zanoćio sam jednom u kući Kovačevića, u sobi sa Brankovom bistom. Proveo sam noć pijući rakiju i sipajući i njemu. Ujutru je na vrata hrupila momčina sa mitraljezom garonjom, velikog nosa, krakat, vođa interventnog voda iz Hašana. Nikoletina lično. Kaže: Ja došao da vidim je li Branko na sigurnom. Posle sam upoznao i kuvara - poljara Lijana, i Jovicu Ježa i mnoge druge Krajišnike iz njegovih priča. Jedna litaretura je onoliko velika koliko je velikih književnih junaka stvorila. Branko joj nije ostao dužan.

Foto N. Skenderija

Čini se da je na vas poseban utisak ostavio Miodrag Bulatović...

- On je najavio rat. Gledao sam njegovu svinju Jozefinu kako jede ljudski leš na ničijoj zemlji. Svima me je predstavljao kao svog darovitog sestrića i dao mi ključ zbog stana da prenoćim kad nemam gde. Kad je izašao "Crni kofer" napisao je u "Politici": "Pesnička tvorevina razorne snage". Prezirao je književnu čaršiju koja mu se i mrtvom sveti. Nema ni ulice, ni spomenika. Nema disertacija o njegovoj prozi. Mnoge ćuteke namenjene njemu osetio sam na svojim leđima. Poklonio mi je jedne zime kaput. Kaput od engleskog štofa. Dobio ga je od Andrića. Kad sam pokušao da mu se zahvalim kazao mi je: I ja sam hteo da se Adriću zahvalim ali me je Andrić prekorio: Dobro treba da ide ukrug. Pomozite nekom kome je pomoć potrebna. Kaput je sada kod Željka Pržulja u Srpskom Sarajevu, autora romana "Sami na svijetu".

Bili ste pridruženi član Društva pesnika iz bermudskog trougla. Verovatno je nemoguće zaboraviti dane i noći provedene sa vrsnim poetama i strasnim boemima.

- To pitanje zahteva roman. Niko od njih nije stigao da ga napiše. Ostale su mnogobrojne anegdote. Što izmišljene, što stvarne. Neko ih je nazvao BAJKAN (Brana Petrović, Aca Sekulić, Jaša Grobarov, Krsmanović Milisav, Ambro Marošević, Milan Nenadić). Za stolom Brane Petrovića nikad nije bilo dovoljno mesta. Pričao je čudesa. O pčelama i kosmosu. Niko ne priča bolje od pisaca koji su u piću a moraju da pričaju da bio onaj koji plaća račun ostao što duže. A takvih je uvek bilo. Napisao sam bio jednom monodramu "Tajna bermudskog trolugla" za Slavka Štimca. Tad smo obojica pili. Tekst smo izgubili na putu za Crnu Goru.

Foto N. Skenderija

Već odavno pisci se više ne druže na tako spontan način, nema ih više ni u Klubu književnika. Kako objašnjavate i doživljavate tu promenu?

- Prvo što su petooktobarci uradili bilo je da podele Udruženje književnika. A onda su nam oduzeli najbolju kafanu u Beogradu, Klub književnika, od koje se Udruženje izdržavalo. Sada se na sto za kojim je sedeo Andić srušio plafon. Prokišnjava. Uzeli su nam i Kuću Đure Jakšića gde su izlazile jedine "Pesničke novine". Gde su književne večeri počinjale u petak a završavale se u ponedeljak. Pronaći sagovornika sa kojim možeš pričati o književnosti je postalo ravno čudu. A nekad su i stjuardese pričale o Heseu i Markesu.

Šta vas najviše brine u vremenu u kojem živimo, na globalnom nivou punom sukoba i neizvesnosti i nezajažljive želje bogatih za još većim bogatstvom?

- Ništa se nije desilo osim što su oni koji su bili vlast postali vlasnici. Više prezirem od džeparoša, secikesa, klošara one koji kradu državu. Vladika Nikolaj Velimirović kaže: "Ne kradite državu jer ona nije samo vaše vlasništvo. Ona je vlasništvo i svih onih koji su poginuli da bi je stvorili. A većeg greha nema od krađe sa mrtvih tela." Šest godina sam pisao o tome u knjizi "Luda kuća" koja uskoro izlazi u izdanju Arhiva Vojvodine i "Agore".

Kako gledate na sve veću opsednutost tehnološkim inovacijama kojima se pisana reč gura u drugi plan?

- Čitavog života pisao sam kratke priče od najviše dve strane. Pojava "Fejsbuka" me vratila u književnu javnost. Objavio sam preko trista priča na "Fejsbuku" i neke od njih imaju i po petnaest hiljada čitaoca. A stizao sam i do četrdeset. Moje priče su našle put do čitaoca. Knjige se štampaju u petsto primeraka. Ali priča je neuništiva. I kad nismo imali pismo, imali smo gusle. Nadam se da će se mnogi vaši čitaoci potruditi da pronađu moj profil i da ga zaprate.

I moja nova knjiga su priče

Na kom rukopisu sada radite? Šta čitaoci mogu da očekuju?

- I kad sam pisao u "Dugi" i "Ninu", tekstovi su bili sastavljeni od četiri-pet priča.

Nizovi kratkih priča koje se jedna u drugu ulivaju su i moji romani "Srpski rulet", "Tihi Tat", "Adamova glava". I moja nova knjiga su priče. Zasad se zove "Metak". Ako hoćete da me častite, upoznajte me sa novim čovekom. Priče ne pravim od hartije nego od ljudi. Od ljudskih lica i sudbina. Često mi se, zahvaljujući društvenim mrežama, jave ljudi koji misle da su baš njihove priče one koje treba da budu napisane. Moj telefon je javan. Kao i mejl.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije