VERUJEM DA DOLAZI VREME PRAVDE I SOLIDARNOSTI: intervju/ Radoman Kanjevac, pisac

DA li će čitalac početi da čita neku knjigu, više od njenog autora, izdavača i književnih kritičara ponekad odlučuje - naslov. Jer, kao što ima dobrih glumaca u pogrešnim ulogama, tako ima dobrih knjiga sa lošim naslovima.

foto Z.Jovanović

Ovo je zapažanje dobrog znalca - pesnika, proznog pisca i novinara Radomana Kanjevca - koji je svojoj novoj knjizi dao intrigantan, ironičan i duhovit naslov "Prodavnica magle"!

- Odabrao sam ga jer ima neke ironije, do koje mi je stalo: nije pretenciozan, ne obavezuje previše autora, a lako se pamti. Čini mi se da toliko ima prodavaca magle na sve strane, da još jedan manje-više, neće biti naodmet - kaže na početku razgovora Radoman Kanjevac. - Naravno, kad bih mislio da je unutra "magla", ne bih objavio knjigu. S druge strane, ja sam odrastao u prodavnici, jer je moj otac bio trgovac. A ima i nešto što spaja maglu i poeziju. I poezija, kao i magla, neuhvatljiva je.

o Kažete "pisanje je setva,a čitanje žetva"...

- To što pisac poseje, u mašti čitaoca često nikne kao ukusniji plod nego što je autor mislio ili očekivao. U današnje vreme teže je naći dobrog čitaoca nego dobrog pisca. Ima knjiga koje bi možda imao ko da napiše, ali ne bi imao ko da pročita. Lično, spadam u posvećene čitaoce. Borhes je jednom rekao "neka se drugi hvale knjigama koje su napisali, ja se ponosim onima koje sam pročitao". Slažem se, ono što čovek čita o njemu mnogo govori. Danas su čitaoci retki i dragoceni. Sve je više pisaca, a sve manje dobrih čitalaca. Bilo kako bilo, divno je kad knjiga ima svoje žeteoce.

o "Žanjete" i na nekim lepim putovanjima, da li u mitskim mestima prepoznajete i neke druge dimenzije?

- Desanka Maksimović je napisala "sreća je lepa samo dok se čeka"... To što zamišljamo uvek je lepše od onoga što vidimo. Važno je vraćati se nekim gradovima jer svaki put vidite nešto novo. Neka ponešto ostane i za drugi put. Tek ta nada "u drugi put" čini jedno putovanje kompletnim. U narednom dolasku doživite grad na drugačiji način, mada je neponovljiv premijerni utisak. Prošlog leta sam, recimo, prvi put bio na Kritu i bilo mi je fascinantno što se tamošnji aerodrom zove po jednom piscu - Nikosu Kazancakisu, autoru "Grka Zorbe". Gradovi su kao i ljudi, morate da osetite njihovu dušu.

foto Z.Jovanović

o Nekada su zabačene ulice u njima zanimljivije nego muzeji?

- Napisao sam da kad ste u Parizu ne morate ići u muzeje, ceo Pariz je - muzej. Kad idem u velike gradove obavezno obilazim groblja, pijace i muzeje. Te tri stvari ne propuštam. Mislim da groblja, te večne kuće, više govore o nekom narodu nego arhitektura. Svedoče o običajima, mentalitetu, duhu. Na pijaci vidite život tog grada. Ulice i trgovi, što vreme više prolazi, sve više liče jedni na druge. Po pravilu, ne idem na mesta koja se preporučuju turistima.

o Vaš omiljeni pesnik je Crnjanski, ipak, kritični ste prema njegovim "Embahadama"?

- Ova knjiga se odnosi na njegovo diplomatsko iskustvo i doživljaje iz tog vremena: u njoj je prilično kritičan prema raznim ljudima, bez ikakve samokritike prema sopstvenoj karijeri.Doduše, nije bio veliki diplomata kao što je Andrić. Više se bavio kulturom, službovao u Rimu i Parizu i bio veoma cenjen dopisnik lista "Novo vreme". Postoji priča kako ga je jedan od tadašnjih, desničarskih evropskih lidera zagrlio na pres konferenciji i rekao: "Svi treba da pišete kao gospodin Crnjanski iz Berlina"... Ničega od toga nema u "Embahadama". Zato mi se važnijim činilo ono što je prećutano od onoga što je napisano.

o I kada su karakteri u pitanju, imate stav da identitet više predstavlja ono što čoveku nedostaje od onog što poseduje?

- Mislim i da pišemo o onome što nam najčešće nedostaje. Najlepše pesme su o nekim neostvarenim ljubavima, ženama do kojih nismo uspeli da "dobacimo". Zato mi se čini da je naš identitet ponekad više odraz onoga što nam je nedostajalo u životu nego onoga što smo imali. Svako je maštao o nečemu što mu fali. Uostalom, nemamo mi jedan već više identiteta koji su mešavina našeg rođenja, zavičaja, porodičnog vaspitanja, društva, škola koje smo završili, grada u kojem živimo... Mnogo stvari nas određuje, a ponajviše ono što nam je nedostajalo u životu. Ljubav je veoma važna. Ljudi kojima je manjkala, vrlo su agresivni i nervozni. Ako je niste imali u životu, to mora da se vidi. Kažu da ljubav, kašalj i siromaštvo ne mogu da se sakriju. Ali, ne može da se sakrije ni nedostatak ljubavi. Možete da vežbate da to prevaziđete, ipak se vidi...

o "Vidi" se i kulturna čaršija koja voli sebe da naziva elitom?

- Mi u kulturi imamo duboku državu u kojoj caruje prosek. To je čitava jedna intelektualna menažerija kojoj morate da se, na neki način, dopadnete. Napisao sam da tu našu kulturnu čaršiju bez razloga zovemo elitom: ljudi koji to zaista jesu ne pripadaju klanovima i interesnim grupama. Oni su iznad osrednjosti koja je, po mom mišljenju, vladajuća u našoj kulturnoj čaršiji.

o Zašto je tako niska cena slave danas?

- Nekada su slavni bili ljudi koji su imali kakvo-takvo delo. Danas su slavni oni koji, zapravo, nemaju nikakvo delo. Ne znate ni čime se bave. Defiluju po društvenim mrežama, televizijskim emisijama, a iza njih - ništa. Nikada jeftinije da se čovek proslavi, ni lakše da se obruka. Razlika je u tome što slava traje kratko, a bruka zauvek. Sa interneta se ništa ne briše, kad vas neko izblamira na društvenoj mreži ostane zauvek.

o Stid je samo za časne, za one druge samo još jedan način da postanu poznati?

- Navodio sam u knjizi primer sportskih komentatora. Odbrambeni igrač uradi nešto krajnje podlo, a naš reporter kaže da je "iskusno" reagovao ili da se "odlično postavio". A on je uradio nešto nesportski, do kraja! Zato je Novak Đoković izuzetan, uzdigao je važnost vrline u sportu. Priznati poen na sopstvenu štetu za mene je vrhunac morala. Nisu bitni samo sportski uspesi nego koliko je na visini zadatka u svakom svom angažmanu i kakav je čovek.

o Danas je, kažete, zanimljivo samo ono što nije normalno?

- Najviše lajkova ima ono što je najnenormalnije! Pisao sam belešku kada je Končita, muškarac u ženskoj odeći, pobedio na "Evrosongu". Njegova pojava za mene nije bila šok, takvi ljudi postoje. Za mene je bilo šokantno što su žiriji iz cele Evrope toj pojavi dali dvanaest poena. Ne postoji veći dokaz o dekadenciji zapadnog društva od toga, siguran je znak da živimo u civilizaciji koja propada.

o Većina misli da u svetu jača desnica, dok vi tvrdite da socijalizam nije rekao poslednju reč?

- To je replika na izjavu Slavoja Žižeka da je lakše zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma. Mislim da apsolutno nije tačno. Vrlo lako mogu da zamislim njegov kraj. Kapitalizam će završiti kao što su završili i raniji društveni sistemi. I samo onaj ko nije živeo u socijalizmu - društvu solidarnosti, manjeg raslojavanja i veće brige o ljudima - može da pomisli da će ono što se sada pojavljuje kao profit i vrhunski interes - trajati večno. Možda mi socijalizam pamtimo po nekim rigidnim oblicima iz Istočne Evrope (pa i ovaj naš samoupravni, na neki način, bio je licemeran), ali je zaista mogu da zamislim da će doći vreme kada će biti više socijalne pravde i solidarnosti nego danas. Samo kratkoročno, ovo što danas gledamo je vreme uspona desnice.

o Šta treba da se desi da bi ljudi postali solidarniji?

- Nažalost, neki samo veliki potres. Fukujama je pre trideset godina proglasio kraj istorije, a vidimo da nikad nije bilo više istorije nego sada! Ukrajina, Izrael, Istočna Evropa, SAD, sve je u previranju. Tek posle nekog velikog potresa ljudi bi mogli ponovo da osete nadu. Problem našeg vremena je što je više nemaju. Posle Drugog svetskog rata svi su bili siromašni,ipak, bilo je nekog optimizma. Danas su svi zasićeni politikom, istorijom, tehnologijom.

o Pišete kako je Andrić fasciniran mostovima, zapravo, sam most među našim narodima?

- Istina, ali nam nedostaju neki novi mostovi među malim balkanskim zemljama. Andrić je, po mom mišljenju, najveći zajednički imenitelj. Ima nešto što spaja Andrića i Đokovića, a to su međunarodna priznanja. Kod nas morate da dobijete Nobelovu nagradu, Zlatnu palmu, ili da pobedite na Vimbldonu - pa da vas priznaju. Tek kad dobijete neki sertifikat koji se overava u svetskim centrima moći, ovde vas osvi poštuju. Dok to ne steknete, sporni ste. Ne postoji niko koga svi cene i poštuju,samo ako su ga priznali u svetu.

o Kažete da se njih dvojica svojom istrajnošću, ozbiljnošću i odgovornošću razlikuju od naroda kome pripadaju?

- Kad smo jednom razgovarali o Andriću, Bojan Munjin mi je rekao: "On je bio tako zakopčan". Odgovorio sam da njegova najveća magija i jeste što je bio zakopčan u narodu u kojem su svi bili - otkopčani. Kod nas je "što na umu to na drumu", a on je ostao zagonetan. Patentirao je ćutanje u raspričanom narodu, u kome svi blebeću. Andrić je posebno poštovan i zato što nikada ni o kome nije rekao ništa loše, niti ulazio u besmislene rasprave. Ali, u tome je i njegova diplomatska škola.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije