Kultura

POZORIŠNA KRITIKA- 70. STERIJINO POZORJE: Zlatno srce i zlatan zub

Драгана Бошковић

06. 06. 2025. u 09:00

DRAMATURG Slobodan Obradović je magijski realizam romana "Iskupljenje" Branimira Šćepanovića dramatizovao za istoimenu predstavu novosadskog Srpskog narodnog pozorišta (režija Veljko Mićunović) kao Kjukorovo "Plinsko svetlo" - na klackalici istine i zločina. Boris Isaković je glavnog junaka, vozača kamiona Grigorija Zidara, dobrog čoveka, povratnika iz logora i braka u Norveškoj, nekadašnjeg ratnog heroja zabitog mesta Nehaj, učinio živim čovekom na sceni, svojom uobičajenom umetničkom magijom, nevidljivom za oko.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА- 70. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ: Златно срце и златан зуб

foto privatna arhiva

"Plinsko svetlo" će nastati kada stanovnici Nehaja, čiji su reprezenti istaknuti građani i zatvorski čuvar, Karađoz i "kocoš" na kartama, (Marko Marković) ustvrde da je Grigorije prevarant. Partija karata, u kojoj će Zidar pobediti čuvara i osvojiti noć na slobodi postaje motiv koji, u Obradovićevoj (odličnoj) dramatizaciji postaje ona nit, koja nas, kao Arijadnin konac, dramski vodi kroz razuđeno, gusto tkivo Šćepanovićevog romana. Može se Mićunovićeva predstava čitati i kao partija (varljivih) karata Grigorija Zidara sa samim sobom, naročito zbog njenog završetka, gde se on vraća na betonsko postolje sopstvenog spomenika, koji je, u svojoj fantazmagoriji, razrušio, jer mu oni, koje njegova pojava dezavuiše u njihovom "junaštvu" ne mogu dozvoliti da bude živi svedok.

Foto Sterijino pozorje

I "slučajan" izbor mesta gde mu se kvari kamion, i zasipanje zemljom scene na kojoj će se odviti Grigorijev agon sa navodnim saborcima, i eteričnost veze sa Sofijom, koja mu, kao Adamova Eva, donosi jabuke, i uobičajeno izuzetna začudnost kojom Marko Marković boji svoje jarke likove, pa i demonskog Zidarevog čuvara, sve vodi do zaključka, da se čitavo ovo putovanje do prošlosti i nazad odvija unutar ratnog junaka, a izvrsno siromašna scena Zorane Petrov, sa zemljom, klupama i ogromnim kargo sandukom, u kome je spomenik heroju Grigoriju Vozaru (za njegov životni teret) potvrđuje utisak da on nije ni izlazio na slobodu odatle, iz svoje teskobe. To što je, očigledno, istina da je spasao grdan svet u Drugom svetskom ratu u Nehaju i da je, uprkos verovanju da je poginuo, i te kako živ, ne dokazuje da Zidar ima pravo na duševni mir. On je, saznajemo, u sukobu sa umrlim ocem, koji ga je prokleo i otišao u grob razočaran njegovom bezdušnošću.

Boris Isaković je strasno, dostojno, logično i ubedljivo sagradio dramski lik od predloška, koji, po prirodi proze, ima mnogo više sredstava da opravda ponekad, za gledaoca, nedovoljno razumljive postupke. Veljko Mićunović je ovu fragmentarnu, mračno/svetlu priču vodio kao na filmskom setu, odlično plasiranim rezovima koji, posle gledanja predstave, čine jasnim sekvence Zidarevih stvarnih sećanja i onih koje stvaraju njegova deluzija i zla savest. Izvrsnom glumačkom podelom, u kojoj dominira Isaković, ali bi uspeh bio nemoguć bez izvrsnih Marte Bereš, Nenada Pećinara, Jugoslava Krajnova i Marka Markovića, reditelj je postigao pun pozorišni uspeh. A poseban kvalitet čini mudro izmeštanje ove psihodramske strukture iz socijalističkog u apokaliptično duhovno okruženje. 

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
SRBI SU POVELI I NJEGA! Albanci o čoveku koji je došao sa fudbalerima Srbije u Tiranu

"SRBI SU POVELI I NjEGA!" Albanci o čoveku koji je došao sa fudbalerima Srbije u Tiranu