U SEBI JE NOSIO ČITAV UNIVERZUM: Na vest o smrti Slavoljuba Caje Radojčića, legendarnog profesora FLU i jednog od naših najvećih vajara

UTIHNUO je jedan od najpronicljivijih, najoriginalnijih, najvedrijih glasova naše likovne scene: u sredu 11. juna, nešto pre ponoći, zauvek je zaspao legendarni profesor i jedan od naših najboljih vajara - Slavoljub Radojčić (1942-2025). Te noći, na nebu je, posle 18 godina, bio jedinstveni "Mesec od jagode", da isprati jedinstvenog Caju.

Foto Z. Jovanović

Od ovog neumornog stvaraoca, čija dela su bila jednako, ako ne i više cenjena u inostranstvu, kao i u našoj sredini, još otkako je sredinom šezdesetih u Hagu osvojio nacionalnu nagradu za skulpturu na Međunarodnoj izložbi male plastike,  na Topčiderskom groblju, minulog ponedeljka oprostili su se porodica, supruga Mirjana i sin Ivan, prijatelji, kolege, studenti... Svi oni koje je zadužio svojim vrcavim duhom i blagom plemenitošću.

Rođen 1942. a potom odrastao u posleratnom Beogradu, čije je slike živo čuvao do kraja i verno, do sitnih detalja prenosio budućim generacijama, diplomirao je na vajarskom odseku Akademije likovnih umetnosti 1965, a dve godine potom završio i postdiplomske studije u klasi profesora Miše Popovića.

Foto Z. Jovanović

Priredio je više od pedeset samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, bio redovni profesor FLU, radio skulpture, crteže i grafike, koje su u zbirkama naših najuglednijih muzeja i galerija (Narodni muzej Srbije, Muzej savremene umetnosti, Narodni muzej u Kragujevcu...), ali i privatnim kolekcijama u Nemačkoj, Švajcarskoj, Holandiji, Engleskoj, Italiji, Francuskoj, Rusiji, SAD. Autor je velikog broja skulptura u slobodnom prostoru u Beogradu, Kragujevcu, Aranđelovcu, Kraljevu, Grahovu i Cazinu, Priboju na Limu, Čačku... Osvajao je i najuglednija priznanja: prvu nagradu za skulpturu na Oktobarskom salonu, nagradu "Zlatno dleto" na Prolećnoj izložbi ULUS-a, "Politikinu" nagradu za likovnu umetnost iz fonda Vladislava Ribnikara (1999), nagradu Balkanskog trijenala malog formata u Solunu, "Savu Šumanovića" i mnoge druge.

Foto Z. Jovanović

- Moj profesor, ima nas vajara i vajarki koji će sa naročitim ponosom i ozarenošću izgovoriti ove reči, na spomen imena Slavoljuba Caje Radojčića - kaže na vest o Radojčićevom odlasku Olivera Parlić, koja je kod njega diplomirala, a sada je i sama redovni profesor na FLU. - Kada ste student, birate klasu i profesora na osnovu umetničke i poetske familijarnosti, ne razmišljate mnogo o pedagoškom pristupu. Tek sa protokom vremena shvatite izuzetnost načina prenošenja znanja koji je profesor Radojčić praktikovao. U šali, govorili smo, Cajina zen škola vajarstva. Jednostavne i gotovo u prolazu izrečene opservacije u stvari su, nepogrešivo i dubinski pogađale suštinu, bez mnogo reči (pamtimo profesorove pouke iz štedljivosti). One su bile pokretač i dovoljan uslov da sami dođemo do uvida i sami proizvedemo znanje, jer se podučavati umetnost može jedino na takav način. I naravno, kroz motivacione govore, jer profesor Caja je bio neprikosnoveni motivator: da nas ubedi da i najsmelija ideja može imati svoje ishodište u radu i da nam je to baš tako dobro (spasavajući nas od mladalačke tendencioznosti), kao i da iz ovih stopa treba od šamota, cigle i bubnja za veš-mašinu, da sazidamo peć u klasi. Beskrajno duhovit, uvek je imao neku priču da nam ispriča, pripovedajući poput meandra.

U umetničkom smislu, ocenjuje Parlićeva, opus profesora Radojčića je bio lekcija za sebe, koja je studentima pomogla da povežu modernost i savremenost:

- Iako na prvi pogled jednostavni i svedeni, Cajini radovi (i skulpture i crteži, jer on je bio i vrstan crtač ne samo vajar), nose u sebi čitav jedan univerzum, zaokružen i celovit. To je najvažnija pouka o meri stvari, ni previše, ni premalo, već onoliko koliko je potrebno. Neprocenjivi dar koji nam je profesor Radojčić dao.

A prvo na šta pomisli kada je se seti profesora Radojčića, vajarka Vladislava Krstić, koja je bila u njegovoj poslednjoj klasi na vajarskom odseku, to je da studente nikada nije ni na šta prisiljavao.

- Nikada nas nije pritiskao, ni rokovima, ni načinom na koji ćemo nešto raditi - kaže za Krstićeva za "Novosti". - Puštao nas je da istražujemo, rastemo, radimo svojim tempom. Nikada nam nije nametao sebe i svoja shvatanja umetnosti, poetiku, kao nijedan profesor pre, i posle njega dozvoljavao je kreativnu slobodu. Učio nas je da umetnost nije sticanje satatusa u društvu, da tu nema vrednovanja na nekakvoj lestvici. Svi smo imali desetke, jer je duboko verovao i to preno na nas, da je to posao koji vredi jedino ako se radi iz ljubavi. Kao profesor, čovek i umetnik bio je potpuno autentičan i to je i kod nas budio. Nikada nije pratio trendove i njima podlegao, tako da smo ga i mi u tome sledili. Bio je poslednji Mohikanac koji je čuvao duh stare Likovne akademije, a moja generacija je zaista imala sreću da zahvaljujući njemu to oseti. Ali, i da nauči šta je sloboda i kako se ona osvaja.

Sagovornica podseća i na jedinstvenu ličnost i šarm svoga profesora: bio je stidljiv i povučen, a istovremeno i jedinstveno duhovit, što je bilo prisutno u njegovom radu:

- Takvi se ljudi jednom rađaju - zaključuje Krstićeva. 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije