U DANAŠNJEM SVETU ČOVEKA TRETIRAJU KAO "OPŠTE MESTO": Intervju - Veljko Mićunović, reditelj

SAMO dva dana delila su reditelja Veljka Mićunovića između dva, njemu važna, pozorišna događaja: premijernog izvođenja predstave Contra mundum u Centru za kulturu Tivat (inspirisane Salvadorom Dalijem, u Mićunovićevom konceptu i režiji) i gostovanja na budvanskom "Grad teatru" predstave "Očevi i oci" Narodnog pozorišta, koja je do sada dobila gotovo pedeset festivalskih nagrada! Oba ostvarenja osvojila su "na mah" publiku, kao uostalom i drugi naslovi koje pažljivo bira i postavlja na scene Beograda, Novog Sada, Subotice, Podgorice, Maribora...

foto Tanjug/j.Ilić

- Predstava Contra mundum je sa malo teksta, izuzetno slikovita i ekspresivna. Nije monodrama, mada je na sceni samo Ozren Grabarić. Ali, tu je i šest muzičara koji sviraju i igraju u predstavi. Potpuno je atipična, uprkos očekivanju publike da jedan glumac priča priču, a okolo padaju muve. Umesto toga, dobili su sat i petnaest minuta rolerkostera.

o Otkud ideja da se bavite najekscentričnijom umetničkom ličnošću 20. veka?

- Sve je krenulo od tog contra mundum - protiv sveta i pravila. Suština je bila da ne pravim biografsku priču, predstavu koja govori samo o Daliju već o svakom ko je ikad pokušao da ostane svoj u svetu koji čoveka obezličuje, obezglavljuje i čini "opštim mestom". Uniformisanom svetu u kojem je izgubljena vizija i originalnost, gde caruju ljudi bez znanja i obrazovanja. U današnjem svetu pristajanja, Dali je kultura - protivljenja.

o Oko njega je postojao krug, takođe, neponovljivih individualnosti poput Bunjuela, Pikasa, Elijara. Ličnosti živopisnih boja i beskrajih talenata...

- Na neki dobar način, svi su oni bili i Dalijevi takmaci.Tako su se i te erupcije dešavale i vizije dolazile, kroz razmene i konfrontacije. Iz njihovih karijera nije mogla da nastane estetika neutralnosti i opštih mesta koju imamo danas. Jer, svi oni su, zapravo, vizionari. Suština je da u ovo naše vreme ćutimo i gušimo u sebi sve ono što nas razlikuje i čini autentičnim personama. Tako prestaje i radost. Kad kreneš da se utapaš i krv ti se "proređuje".

o Dali je bio performer pre performansa, čovek koji je od svog života napravio umetnost?

- Zato je jako dobro tlo za pozorište. Uostalom, on nije samo slikao. Naravno da smo koristili njegove slike kao veliku inspiraciju u likovnosti predstave, ali taj performativni čin koji je sprovodio tokom cele svoje karijere za pozorište je posebno atraktivan. Išao je u svemu do kraja, neki od performansa na rubu su grotesknosti i bizarnosti. Ponekad duhoviti, a nekad u njima i sebe izvrgava ruglu. I koliko god uopšteno zvučalo, njegovi snovi su, zapravo, stvarali suštinsku slobodu baš iz te autentičnosti. Govorio je: "Bolje je biti kopija loše kopije nego originalna katastrofa. U to su vas ubedili." U naše vreme autentičnost je ugušena kategorija. Živimo u svetu koji kaže "ćuti, sedi, može da bude i gore". Nešto, na šta Dali nikad ne bi pristao!

o Njemu su, pak, ljudi poput Rafaela izgledali kao bogovi. Verovao je da bi se samo njegova Gala mogla uporediti sa smirenim savršenstvom renesanse?

- Nedostaju nam umetnici i, uopšte ljudi, koji se usuđuju da ne budu voljeni, odnosno oni koji ne žele da se dopadnu po svaku cenu. I to je jedan od motiva koji me je privukao da radim ovu predstavu. Dali je živeo u permanentnom sudaru sa sopstvenom epohom, bio je protiv svega. Gradio je karijeru na tome da može i "kontra". Dopadljivost mu nije bila važna i to je ono što umetnike čini velikim... Mislim da je naša predstava hrabra, počiva na nekim antipozorišnim okolnostima. Nema klasičnog narativa i sukoba više likova na sceni, ali ima Dalijevog unutrašnjeg bića i njegovog toka misli kako sprovodi svoje snove u dela. On provocira svakog od nas da probudimo ono što smo kod sebe zapostavili. Predstava ima mnogo situacija bez reči, samo neke scenske događaje. Jer, Dali pršti od kolorita i vizuelnih metafora.

o Muzika je sredstvo da njegovu nesvakidašnju ličnost dočarate na sceni?

- Iako je u nekim trenucima govorio da ne voli muziku, u predgovoru svog romana "Skrivena lica" pominjao je da će režirati operu. Čak je i "koketirao" s idejom da sa Lorkom radi jednu operu.... Sve u svemu, predstava nije samo portret umetnika već odbrana slobode, uopšte. U tome je srž. To je i priča o meni, Ozrenu, čitavom autorskom timu, o svemu onome što ne želimo da izgubimo dok radimo ovaj posao. Ne volim umetnost koja umiruje, već onu posle koje ne može dobro da se spava. Intimno mi je to veoma važno u ovom raspolućenom svetu koji i bukvalno gori na sve strane.

o Dalijev i Galin čuveni moto bio je "genijalnost i stav do smrti"?

- Gala je veoma važan aspekt ove predstave i jedina žena na sceni. Dolazi i prelazi rampu: iz muzičarke pretvara se u Galu, iz zavese se otelotvoruje u pravo ljudsko biće. Postoji i momenat u predstavi kad Gala umire... Ipak, namera mi je, pre svega, da Contra mundum bude omaž pozorištu, da slavi život i ono što smo ovako obezglavljeni izgubili. Dok svi misle da sve znaju na sve goruće teme, najvažnije mi je bilo da pokušam da isprovociram ono što u nama "vrišti", proizvodeći bes koji nam, pri tom, razara decu i stvara nezamislive posledice o kojima još ne možemo ni da slutimo.

o Dali je nastojao da svom životu da "oblik, kosmogoniju, sintezu i večnu arhitekturu". Više ne prepoznajemo ljude koji na tako sveobuhvatan način tragaju za kreativnim smislom?

- Kreativno je, zapravo, ubijeno. Od silne angažovanosti i buke više ništa ne čujemo. Najparadoksalnije je što smo dozvolili da budemo ugušeni kao individue. Zbog društvenih mreža i novinskog senzacionalizma našli smo se na rubu mentalne ugroženosti. Stalno mislimo da nešto treba drugome da stavimo do znanja, pa neprestano vučemo ka agresiji i nasilju. Kao otac, možda prvi put u životu, osećam da se sve oko nas užasno brzo kontaminira...

o Da li bi u 21. veku u kome je sve "senzacija", Dali imao istu intrigantnost i značaj kao u svom vremenu? Ili bi se, kako je jednom rekao, osećao kao čempres u kupatilu?

- Proglašavan je za narcisa, megalomana na ivici ekscesa, gotovo društveno neprihvatljivog. Verujem da bi i danas bio veoma interesantan, polje snova i vizija uvek je zanimljivo. Verovatno bi ga smatrali ego manijakom, on je na neki način to i bio. Ipak, oštirica istinskog i poželjnog senzacionalizma u međuvremenu je otupela, dok je onaj drugi u permanentnom "overdozu". Izgubljena je mera svih vrednosti, ni jedna informacija više nije važna. Hranimo se tim dopaminom, a njega je sve manje - ništa više ne može da nas iznenadi. Zato su sadržaji sve eksplicitniji i tako postajemo - monstrumi.

foto Narodno pozorište u Beogradu

o Ovih dana na festivalu Grad teatar izvedeni su vaši "Očevi i oci", predstava koja je do sada osvojila neverovatnih 48 nagrada. Šta je, iz vašeg ugla, čini tako izuzetnom?

- Tajna je uvek u identifikaciji publike, u emotivnom odgovoru gledalaca. Predstava se bavi i dalje gorućim pitanjima identiteta koji se prelama kroz generacije, našom nesnađenošću u takvom nasleđu, večnom raspolućenošću od koje se nismo odmakli, zadrtošću, neprepoznavanju različitosti... Refleksija prošlosti je uvek tu, podjednako traumatična. Ima još jedna okolnost u mom dramskom čitavanju Selenićevog romana koja pojačava emotivni sadržaj: svi preci i potomci su na sceni. I svi učestvuju u sudbinama ovih drugih, mada u romanu nisu savremenici. U predstavi su svedoci porodičnih sudbina - unuk gleda svog dedu, a deda prisustvuje unukovom odlasku u rat i Sremski front. Ta "prisutnost" u rediteljskom čitanju bila mi je veoma važna, jer svi živimo s dilemom jesmo li izneverili pretke i šta ostavljamo potomcima.

o Vaš sledeći poduhvat je u Mariboru, na sceni SNG režiraćete "Gospođu ministarku". Kako će Nušićevi karakteri i humor "zvučati" na slovenačkom?

- Mi smo na ovim prostorima vrlo slični, pa su i Nušićeve teme i likovi univerzalni. Ako se pretoči u neko savremeno čitanje, mislim da i te kako može da bude prepoznatljiv. Što se jezika tiče, biće delikatna stvar da ga uz pomoć profesionalaca adaptiramo tako da ne bude suv i da ostane duhovit. Za mene je srž "Ministarke" u društvenom situacijama koje Slovenija, i te kako, može prepoznati. Uostalom, i ona pati od svih ovih boljki. Nadam se da će "čitanje" Nušića i za tamošnju publiku biti bolno duhovito i lekovito.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije