ZORAN MI JE BIO "NAJBOLJA DRUGARICA": Sećanje glumice Mire Banjac, na kolegu Radmilovića, četiri decenije posle njegove smrti

DVA pozorišna lika zauvek će imati lice istog glumca: Radovana Trećeg i kralja Ibija, i posle pola veka, publika će "videti" kao Zorana Radmilovića (1933-1985).

Foto N. Fifić

I dva teatra sa podjednakim pijetetom danas će obeležiti četiri decenije od glumčeve smrti - Atelje 212, koje s Ibijevom statuom na ulazu dočekuje posetioce, i zavičajno, zaječarsko pozorište koje sa ponosom nosi Zoranovo ime. Iz matične kuće podsećaju da je neprevaziđeni majstor improvizacije igrao u više od sto ostvarenja, sa darom da na sceni postane i celo jedno pozorište. Bio je "najbolja drugarica" drugoj glumačkoj legendi Miri Banjac, a "gospodin Banjac" njegova Katica u legendarnom "Radovanu". Baš u ovoj predstavi ponekad je, s neskrivenim simaptijama, ostajala zatečena neočekivanim Zoranovim kalamburima, teškom mukom prikrivajući sopstveni smeh na sceni...

- Četrdeset godina ne znači ništa za jednu veliku uspomenu. Dugo traje, jer su mu tragovi duboki. Neuništivi. U glavama je svih nas i svih generacija koje su stasavale uz njegovo ime, pa i današnja deca - kaže za "Novosti" naša velika glumica. - A u mojoj duši kao da je tu... Drugari smo postali kroz rad. Kako su dani išli tako smo se jedno drugom prilagođavali, na kraju smo bili baš nerazdvojni.

Na konstataciju da je na pozorišnoj i filmskoj sceni bilo još mnogo darovitih glumaca, ali da je njegova harizma neuporediva sa bilo čijom, Mira kaže:

- Posedovao je ogromnu harizmu, zato što je artista u pravom smisli te reči. Kod njega je, pored dara koji mu je Bog dao, razvijen veliki artizam. A njega nema svaki glumac. Zoran je neviđeni, posvećeni arlekin. Imao je izuzetnu, neponovljovu vrstu igre. To je, prosto, on. Što je u "Radovanu" ličilo na improvizacije, zapravo, nisu bile - sve je kod njega složeno. Kad pođe na predstavu on prelista nekoliko novina i u njima pogleda samo naslove, a od svakog možeš da napraviš predstavu ako imaš duha i ako imaš tu žicu. Sve je kod njega negde smišljeno, organizovano.

Sećanje na "Radovana Trećeg" i dalje budi posebne uspomene. Ne samo zbog izuzetne popularnosti predstave na koju su se gledaoci vraćali da još jednom prisustvuju bravurama velikog majstora, već i umeća ostalog dela ansambla:

- Bio je to poseban skup glumaca, svako za sebe u toj predstavi je nešto značio. Ipak, niko nije iskakao osim njega. Mi smo njega "služili", jer je on to što jeste. Zoran je bio tegljač, a mi oni koji idu polagano iza njega.

Na pitanje da li bi, da je poživeo i da ga je poslužila glumačka snaga, i dalje imao posebno mesto u našem pozorištu, Mira odgovara:

- Pa, ne znam... Pratim teatar, ali mislim da takvog pozorišta više nema... Nema mesta gde bih ga danas udenula. Bilo je to vreme, jednostavno, njegovo. Od " Kralja Ibija", "Ujka Vanje", da ne nabrajam dalje. Pripadao je kompletno pozorištu, što bi danas bilo nemoguće. Glumci su veoma zaposleni, na mnogo su "kanala", svuda su po malo. A Zoran je bio vezan, uzidan u pozorište, posebno Atelje.

U "Kralja Ibija", jednu od njegovih antologijskih uloga, nenadano je uskočio 1964. godine, jer je od Žarijevog komada odustao Ljuba Tadić. Predstava je napravila veliki prasak na ondašnjoj sceni, kao i gostovanjima u Parizu, Moskvi, Njujorku, Veneciji. Stalni član Ateljea postao je četiri godine kasnije (i ostao mu veran do kraja), radeći uporedo i na filmu, televiziji i estradi. Ipak, druge uloge ostale su u senci Ibija i Radovana.

Radmilović je na filmu debitovao 1962. godine ("Čudna devojka"), ali se posebno pamte glumačke bravure u ostvarenjima "Majstori, majstori", "Šesta brzina", "Maratonci trče počasni krug", "Šećerna vodica". Kada je o televizijskim naslovima reč, sa radošću se i dalje gleda svako reprizno prikazivanje serija "Ceo život za godinu dana", "Više od igre", "Priča iz radionice".

Poslednje, 299. izvođenje "Radovan III", bilo je 9. juna 1985.godine. U Ateljeu svedoče da je uprkos velikim Zoranovim bolovima predstava odigrana do kraja. Samo tri dana kasnije otišao je u bolnicu iz koje se nije vratio. U bolničkoj postelji primio je i Sedmojulsku nagradu. Ubrzo je umro, u 52. godini života.

Danas, u njegovom rodnom gradu Zaječaru, ime Zorana Radmilovića nosi ulica u kojoj se rodio, Pozorište Timočke krajine i već 33 godine pozorišni festival, na kome se svake večeri dodeljuje nagrada "Zoranov brk" za glumačku bravuru. Kompanija "Novosti" 1988. godine ustanovila je Nagradu "Zoran Radmilović" koju dodeljuje poseban žiri na Sterijinom pozorju, a od 1993. godine i Fondacija "Zoran Radmilović" učestvuje u dodeli priznanja. U Mileševskoj ulici u Beogradu (21. jula 2010. godine), postavljena je spomen ploča u čast Zorana Radmilovića, u organizaciji Ateljea 212 i opštine Vračar... Ni četiri decenija kasnije, ne bledi sećanje na velikana scene. A koliko je tanana duša čoveka koji je često ostavljao utisak osobenjaka i namćora, možda najbolje svedoči njegova pesma "Bolnica".

"Kad odeš, kad zatvoriš za sobom vrata, ne osvrći se,

Kad bežiš, pobegni naglo i plači kad si daleko,

Kad već nisi to da možeš da ostaneš gde te vole

Onda učini to brzo, brže od suze iz njenog oka..."

Preporučujemo

Kultura

0 0

SANKE VREDNE GOTOVO 15 MILIONA DOLARA: Na aukciji američke kuće "Heretidž", rekordna cena za rekvizitu iz "Građanina Kejna" Orsona Velsa

20. 07. 2025. u 18:31

Kultura

0 0

U STILU MILENE PAVLOVIĆ BARILI: Dani italijanske kulture u sklopu Vršačkog leta

18. 07. 2025. u 16:56

Kultura

0 0

NOVA LIKOVNA KOLONIJA NA 57. "GROČANSKIM SVEČANOSTIMA": Na izložbi "U susret trajanju" u "Rančićevoj kući", radovi sa prothodne manifestacije

18. 07. 2025. u 16:41

Kultura

0 0

ROMAN KAO DA JE NAPISAN JUTROS: Reditelj Filip Gajić, uoči sutrašnje premijere "Dnevnika o Čarnojeviću" na sceni KPGT

18. 07. 2025. u 11:02

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije