UVEK SAMO NAPRED I PO SVAKU CENU: Filmska životna priča trebinjskog vajara Milivoja Bokića (92), koji je prošao šest logora u Bih i Hrvatskoj

VALjKASTA galerija uzdigla se nad samom Trebišnjicom i postala jedan od zaštitnih znakova grada pod Leotarom. Od ovog, poslednjeg rata u njoj radoznalim pogledima izlaže neobične skulpture vajar Milivoje Bokić (92), a u svakoj od njih nešto je životnog iskustva ovog ljutog i žilavog Hercegovca.

foto V.Strugar

Vratio se u zavičaj da (u sedmoj deceniji) počne sve iz početka, posle tamnovanja u šest logora. Spasao se zahvaljujući stvaralačkom delu i imenu. Ni dan-danas ne zna čijim zalaganjem. Kako i da zna, kad je do sukoba u BiH imao petnaest samostalnih izložbi (Danska, Nemačka, Francuska, Austrija), a njegove skulpture su u mnogim galerijama i privatnim zbirkama širom Evrope. Sada se tek sprema za monografiju, jer "materijala je i previše, godine pozne, pa bi trebalo da izađe što pre"...

Od njegovog rođenja, 1. aprila 1934. u Domaševu kod Trebinja, mnogo je vode prošlo Trebišnjicom. Siromašno detinjstvo smenili su plodni mostarski dani u ateljeu kod Starog mosta i noći ispunjene druženjem s najumnijim ljudima toga doba. Smenjivale su se i muke i radosti, sve ih je nosio s podjednakim mirom i strpljenjem.

- Ja, seljačko dete, imao sam samo devet godina kad je pao jedan avion. Od njegovih ostataka počeo sam da pravim češljeve. Vladale su vaške koje su moji češljevi sa tankom pilom lako izbacivali. Prodavao sam ih i tako smo preživljavali. Majka sama s nama, četvoro dece - kaže, u ispovesti za naš list, Milivoje Bokić. - Sa jedanaest sam napravio prvi samar za konje i dao ga "pod garanciju". Pošto kupac nije imao primedaba, počeše i drugi da dolaze. A ja dete.

Poriv za vajarstvo osetio je u ranoj mladosti, čim mu je život dozvolio da poželi nešto više od pukog preživljavanja.

- U početku su moje skulpture bile klasika, čisti realizam. Prva skulptura koju sam napravio bila je autoportret u drvetu. Potom sam uradio kompoziciju i 1960. izložio je Trebinju i Dubrovniku, onda u Herceg Novom, Kotoru, Nikšiću...

Na pitanje kako je prepoznao potrebu da vaja kaže:

- To je nešto u čoveku. Izvire, morate da radite ono što od vas traži mašta. Sve sam iz mašte stvarao, ni po kakvom modelu niti stilu, svoj sam izgrađivao. Od malenih nogu imao neki svoj put i, eto, uspelo je. Izlagao sam po celom svetu, ali sam u Berlinu posebno prihvaćen. Mojih 40 skulptura našlo se u tamošnjoj Galeriji "Pro art", organizovali su mi četiri izložbe za dvanaest godina, jedna od njih ostala je otvorena tokom cele godine. Kad me pitaju koju skulpturu najviše volim, odgovaram: "Pa, ja idem dalje!" Najviše volim onu koju treba da radim. Nisam brojao koliko sam ih uradio, a uradio sam mnogo. Do sada sam stvarao svaki dan, od sada, čini mi se, neće više tako biti...

foto V.Strugar

Vedar, hitrih pokreta i u desetoj deceniji, uspeo je da se sačuva i mentalno i fizički, uprkos užasima logora i rata.

- Za sve treba smirenost. Ona obogaćuje i čuva čoveka, posebno mozak. Mnogi ljudi su stradali u mukama. Prošao sam šest logora hrvatsko-muslimanske koalicije. Prvo u vojnoj ambulanti u Mostaru, pa u Dretelju, Grabovini, Ljubuškom, Lori i Pakovom Selu. Na kraju su me doveli ponovo u Mostar, na heliodrom. I oslobodili - bez razmene. Ne znam ko je intervenisao. Tek kasnije saznao sam da je oslobađanje išlo preko Hrvatskog sabora. Izašao sam sa samo pedeset kila, sestra Radojka me je negovala i vratila u život. Ja sav premlaćen, kada stiže ponuda da idem u Vela Luku na oporavak! Desilo se još nešto smešno: dok sam bio u paklu, u logorima, moja skulptura je u Splitu na izložbi 1992. godine. Inače, verujem da je intervencija došla sa Zapada, jer oni su manji od makovog zrna kad odatle stiže... Još jedna neverovatna stvar. Udruženje likovnih umetnika Hrvatske poslalo mi je paket hrane u stan: daju da jedem, a ja iz pakla juče izašao. Čovek je čoveku vuk, nema o tome govora. Takvi su ljudi.

Inače, Bokić je i te kako bio poznat u Mostaru pre rata. U ovom gradu živeo je pune tri decenije. Zato je poželeo da od svojih dvadeset sedam najboljih skulptura napravi stalnu postavku. Uradio je i idejno rešenje i projekat, a od Grada zatražio da sam otkupi prostor i postavku pokloni Mostarcima. Planirao je i da ona bude u starom delu grada, u kujundžiluku kod Starog mosta. Ideja se dopala gradskim vlastima, odlučile su da finansiraju izgradnju galerije - ali je tada počeo rat. Bokić je umesto u galeriju otišao u sam pakao i sve preživeo, uprkos već odmaklim godinama:

- Mislim da je sve stvar genetike, pa i upornosti da se muke izdrže. Imao sam i sreće. Neki od logorskih stražara dolazili su u moj atelje. U Dretelju, jedan od njih kad je video da stiže trojka da nas prebija, kaže mi: "Idi odmah u toalet! Izlaza nema dok ja ne kažem". Mislim u sebi, tamo će me oni sigurno lupati. Ipak, moram da poslušam, pod oružjem je. Odem u toalet i odatle slušam viku, kukanje, jauke. Kad se sve završilo, onaj stražar me pozva i reče: "Vidiš da sam te spasao"... Neki su posle tih batina umrli, ja ostao živ. Pitam ga odakle me zna, on kaže: "Dosta sam ja rakija popio u tvom ateljeu". Bio je musliman, estradni umetnik. Nisam ga se sećao, on mene jeste. Na kraju mi još reče: "Kako posle svega, da ja tebe lupam? Morao sam da te spasim." I spasao me je. Da nije bilo njega, možda bih bio mrtav. Ali, imao sam i neku snagu koja me je održala, iako mi je bilo blizu šezdeset godina. Morate da idete napred, pa makar odmah umrli. Uvek napred.

Samo napred, gazi i danas stari vajar. Pun je planova i uspomena na "prethodni život" u kome je u svom ateljeu susretao mnoge znamenite umetnike.

- Veoma sam voleo Desanku Maksimović. Govorio sam joj da se njena poezija može čitati jer nije previše duga. A ona meni: "Ti je čit`o, ne či`to, ja kraće ne mogu!" Sećam se i kako sam jednom radio scenografiju za Dučićeve večeri poezije u Trebinju i tražio da se napravi dijapozitiv, tako da Dučić bude veći od Leotara. Došao sam zbog toga iz Mostara, sve je odlično prošlo. U jednom trenutku pojavila Desanka i, ne videći mene u praznom Kulturnom centru, sama za sebe kroz smeh rekla: "A on meni kaže, nije, Deso, sve pupoljak na grani, ima još lepih pupoljaka!" To je njoj Dučić govorio... Pitao sam je kad je to bilo, ona odgovori: "Vidi ti, razbojnika! Tu si se sakrio." Otkrila mi je da se to desilo kad je imala sedamnaest godina...

S posebnim poštovanjem i divljenjem naš sagovornik se seća susreta sa Ivom Andrićem:

- Nekako je tih bio. Ipak, o svakoj njegovoj reči mogao si celu stranicu napisati. Sedeo bi kod mene u ateljeu i uglavnom ćutao. Ostavio je i posvetu koju ću, zajedno s dvadesetak drugih, ubaciti u monografiju koju pripremam. Glasi: "Razgledao sam radove sa kojima se obogaćen rastajem". Oskar Davičo, pak, napisao mi je pola stranice, ali jača je jedna Andrićeva rečenica... Inače, Oskar je sa mnom bio jako dobar. Jednom sam primetio da mi nema neke figurice. Nisam se mnogo iznenadio jer su ih vazda krali. Kad, ulazi u atelje Milica, Oskareva prijateljica i kaže: "Mićo moj, hvala ti na onoj lepoj skulpturi!" Pitam kojoj, ona kaže onoj koju joj je Oskar dao. A ja njoj: "Znači, on je ukrao!" E, takav je život bio... Sa Jurom Kaštelanom sam znao da presedim celu noć. Ujutru pratim ja njega do hotela, onda on mene do stana, pa se opet vratimo u atelje.

Bokić nam otkriva i da celog života radi u krečnjaku, za koji kaže da je bolji od mermera i granita:

- Najteži je kamen, mada vajari u njemu retko žele da rade. U druga dva ne možeš pogrešiti, u krečnjaku samo malo kucneš, a drugi deo odleće. Krečnjak je čudo. I nije svaki isti. Ima i mekog, ovaj moj je ljuti, hercegovački. Ali, i ja sam "ljut". Takav mi je i život ceo.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije