GLUMAC - MARATONAC I SAKUPLJAČ USPOMENA: U izdanju zaječarskog teatra itzašla monografija o Milanu Caciju Mihailoviću

OVO je knjiga o glumcu sa više od hiljadu uloga. Ovo je knjiga o književniku koji je stvorio "Uspomenare", jedinstvene spomenike onima koji su pisali i koji pišu istoriju srpskog teatra. Ovo je knjiga o pesniku ljubavi - beleže Ivan Mišić i Predrag M. Popović, priređivači monografije "Maraton" posvećene Milanu Caciju Mihailoviću.

Foto Monografija "Maraton" NP Timočke Krajine" Zoran Radmilović" Zaječar

Bogato opremljena fotografijama, na više od 450 strana (u izdanju NP Timočke Krajine" Zoran Radmilović" Zaječar), knjiga o dobrom duhu našeg pozorišta podeljena je na zanimljiva poglavlja "O sebi" , "O njemu" (kolege pišu o Caciju), "O njima" (Caci o kolegama), "Za njih"( Cacijevi stihovi posvećeni dragim ljudima), dok se dva poslednja poglavlja bave glumčevim knjigama i ulogama.

Na početku ove obimne monografije Mihailović se seća kako je 1968. upisao ("iz prve") Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju i već na početku druge godine dobio stipendiju Narodnog pozorišta. A već sledeće i glavnu ulogu (Gavrilo Princip) u prvom komadu Zlatana Dorića "Sarajevski atentat" u režiji Arsenija Jovanovića, na sceni Krug 101 nacionalnog teatra. Uprkos stipendiji, posle diplomiranja, na poziv Mire Trailović otišao je Caci u Atelje 212.

Foto Monografija "Maraton" NP Timočke Krajine" Zoran Radmilović" Zaječar

- Bife Ateljea bio je pravi Univerzitet... Prostor je bio mali i uvek su otpadali suvišni. Vodili su se razgovori o pozorištu, književnosti, umetnosti, dešavanjima u društvu, politici. Ukratko, govorilo se slobodno i glasno o najvažnijim stvarima - svedoči Mihailović. - Pamtim i trubače koje je ponekad dovodio Dragan Nikolić, pamtim Zorana Radmilovića kako ulazi u bife sa šajkačom na glavi, a za njim trči seljak moleći ga da mu je vrati. Kako da se vrne u selo bez šajkače! Bilo je tu i takmičenja u šahu ili u ekserbolu, ponekad i u pijenju, na primer: ekipa Narodnog pozorišta protiv ekipe Ateljea. Učestvovali su vrlo ozbiljni i opasni takmičari. Tu se delila i sreća i tuga. Ponekad se čula Bačićeva gitara ili pikola, govorili se stihovi neumrlih pesnika, bilo je i obijanja prostorije u kojoj je držana pozorišna rekvizita, ali je sve to rađeno po propisima, uz prisustvo svedoka, da bi se "pozajmila" harmoničica na razvlačenje iz "Ibija" i da bi nas do zore zabavljao dobri, nenadmašni šmeker, sjajni Tozovac...

Naš popularni glumac rano je počeo da radi na televiziji (posle treće godine studija), a prva saradnja je bila sa Slavoljubom Stefanovićem Ravasijem u "Hronici palanačkog groblja". Kada je o filmu reč, opus nije veliki, za razliku od radija za koji je snimio više od 600 drama - samo do 2010.godine, kada je dobio godišnju Nagradu "Vitomir Bogić" za najbolje ostvarenje.

Foto Monografija "Maraton" NP Timočke Krajine" Zoran Radmilović" Zaječar

U poglavlju monografije pod nazivom "O njemu", kolege beleže svoje uspomene i utiske, pa Tanja Bošković piše:

- Caci je uvek bio dobri duh svakog pozorišta u koje je došao, bio je dobri duh i na Akademiji. Prosto je sa nežnošću,sa lepim vaspitanjem, sa uglađenim manirima delovao na sve one druge koji su dolazili i koji su se uglavnom ponašali razbarušeno. Caci nije u te spadao.

Da nije spadao u "razbarušene", ali ni one glumce koji najviše vole sami sebe (jer ume da "prihvati i oseti ljubav onako kako je prihvataju ljudi koji nisu glumci") uveren je bio i njegov prvi pozorišni reditelj Arsenije Jovanović:

- Nikad o tom čoveku i glumcu, stavljam reč čovek na prvo mesto, nikad ni iz daleka nisam čuo ružnu reč. Time samo želim da dam značaj nečemu tako važnom i u umetnosti i van nje, da je biti čovek, da je biti Caci, veliki i retki dragi kamen u svetu glume i umetnosti.

Foto Monografija "Maraton" NP Timočke Krajine" Zoran Radmilović" Zaječar

A koliko je Caci umeo da prihvati i oseti ljubav, možda najbolje ilustruju njegove reči posvećene kolegi Ljubiši Baji Bačiću:

- Njegovu poeziju ne pamtim, nju znam kao najdražu molitvu. Bio je dragocen na sceni noseći varnice koje pale one oko njega, koje inspirišu i obogaćuju. Njegovi medaljoni bili su draži od nečijih glavnjaka. Pamtim nekoliko njegovih suza: kada je čuo dobar stih, pravu rečenicu, kada je nekome uginuo pas... Pamtim njegovu poslednju suzu. U Domu penzionera, njegovom odabranom domu, na zidu, iz novina iscepana fotografija psa koji je zgrlio mače. Bačiću padne pogled na sliku, a suza se skotrlja preko osmeha. Jednom mi je iznenada rekao: "Voleo bih da si mi sin".

Beleži sa setom Caci svoja sećanja i na neke druge nezaboravne glumce i prijatelje poput Zorana Radmilovića, Petra Kralja, Bate Stojkovića, Alenke Rančić, Tanje Beljakove, Mire Stupice:

- Gde su sada ti ljudi, te gromade? U večnosti? Da, ali i ovde, među nama, na ćoškovima, trgovima, za kafanskim stolovima, po parkovima, u toplim sećanjima, u snovima, u uspomenama...

U drugoj polovini monografije slede Cacijeve pesme posvećene dragim ljudima, a pred kraj - šta drugi misle o njegovim knjigama. O njegovom "Uspomenaru 212" ostavio je trag Jovan Ćirilov:

- Ja koji ne psujem, niti umem da ispričam kako valja takozvani bezobrazni vic, uživam što je u toj knjižici sačuvan duh jednog Beograda kojeg više nema. Za mene to nije nostalgija, već pozorišna stvarnost, koju nijedna sistematična i naučna knjiga o tom neponovljivom pozorištu ne bi mogla da u svoj svojoj sveukupnosti dočara. Duh salona odnosio se na scenu i sa scene oplemenjen vraćao se u salon.

Bilo kako bilo, iza ovog posvećenog i pedantnog hroničara teatra ostaje sačuvano od zaborava jedno vreme, zauvek prošlo: vreme druženja, vrcavog duha i humora, osobenih pojava i jakih individualnosti - i na sceni i oko nje.

Foto Monografija "Maraton" NP Timočke Krajine" Zoran Radmilović" Zaječar

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije