TAJNA ISTORIJA BRITANSKOG PISCA - ŠPIJUNA: Pripadao mreži "vojnika-esteta" zaduženih kulturnu diplomatiju i tajne operacije

OBJAVLjIVANjE knjige "Vreme darova - Pešice do Konstantinopolja: od Huka u Nizozemskoj do Srednjeg Dunava" ("Službeni glasnik"), veličanstvenog putopisa kroz surovu stvarnost međuratne Evrope i fatamorgane umirućeg sveta evropskog "Bel epoka" prvi je korak ka otkrivanju tajne istorije pisca - viteza britnske krune ser Patrika Li Fermora, umetnika, bonvivana i tajnog agenta, ratnog heroja odlikovanog najvišim ordenima, helenofila čiji je dugi život do kraja bio duboko isprepletan sa "balkanskim poslovima".

Foto: Printskrin, Vikipedija

Novo svetlo na pisca opčinjavajućih putopisa bacilo je predavanje 3. juna ove godine u Školi za napredne studije Londonskog univerziteta koja se bavila angažmanom "britanskih kosmopolitskih intelektualaca" Patrika Lija Fermora, Lorensa Darela, Morisa Kardifa i Freje Stark u tadašnjoj britanskoj koloniji Kipar (1955-1959), tokom antikolonijalne pobune za ujedinjenje sa Grčkom.

Predavači su naveli da su ovi umetnici tokom Drugog svetskog rata radiili u Izvršnoj upravi za specijalne operacije (SOE) ili propagandnim agencijama Ministarstva informisanja. Posle rata, kada je osnovan Britanski savet na Kipru, oni su pod njegovim okriljem boravili na ostrvu kao kulturni poslenici, a pravi posao im je bio prikupljanje informacija i propagandno oblikovanje javnog mnjenja sa ciljem održavanja britanskog imperijalnog uticaja na Kipru i u širem regionu.

- Primarni materijal otkriva mrežu britanskih "vojnika-esteta" čije su kulturna diplomatija i tajne operacije zamagljivale granice između obaveštajnog rada, umetnosti i putovanja - navedeno je na predavanju.

Foto: B.Subašić

Ove činjenice ne menjaju ništa kada je reč o estetskoj vrednosti dela navedenih autora, ali otvaraju priču o tajnim porukama knjiga koje su "vojnici-estete" pisali. To se odnosi i na Fermora, čiji je putopis objavljen tek 1974, četiri decenije posle epskog pešačenja donoseći autoru nezvaničnu titulu najvećeg britanskog putopisca 20. veka.

On zaista pleni erudicijom, slikovitošću, duhovitošću, pišući sentimentalnu priču o klasičnim evropskim vrednostima koje je srušio Veliki rat i nacistički populizam. Ali iako tvrdi da mu je namera bila da putuje kao "skitnica ili hodočasnik", Fermor ipak nastupa ka pripadnik engleske više srednje klase, aristokratije, što je uistinu i bio.

Njegov otac ser Luis Li Fermor bio je vrsni naučnik, hemičar i geolog, član naučnog Kraljevskog društva, prvi predsednik Indijske nacionalne akademije nauka i direktor Geološkog zavoda Indije. Titulu viteza dobio je za zasluge koje je u bogatoj koloniji učinio za britansku imperiju. Njegova majka Mjuriel Ejlin, glamurozna crvenokosa lepotica, dramaturg, poticala je iz porodice visokih oficira Kraljevske mornarice, što joj je davalo visok društveni status, uprkos ekscentričnosti.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Fermor piše da se pripremao za upis u Kraljevsku vojnu akademiju Sandherst ali da je upao u boemsko društvo, odlučio da postane pisac i rešio je da krene u avanturu pešačenja do Carigrada. Čitaoci zaneseni pripovešću ne opažaju očiglednu nelogičnost, da on kreće na pešačko putovanje 8. decembra 1933. po najvećoj zimi, kada se takvi poduhvati ne preduzimaju, osim ako ga nije interesovalo da vidi Nemačku neposredno posle dolaska Hitlera na vlast. Zaista Fermor u putopisu pruža njenu minucioznu sliku, ali to nisu zapisi drumskog lutalice, već putnika istraživača koji se neverovatno brzo kreće s obzirom na zimske uslove, koji nema novca ali upoznaje nemačko društvo od lučkih krčmi do niza aristokratskih kuća gde ga navodno prljavog i neokupanog igrom slučaja primaju ljubazno na konak. On živo predočava sliku atmosfere populističnog nacizma koji davi nemačku militarističku ali vitešku i otmenu kulturu, bar kako ju je Fermor predstavio. On usput i žali zbog razaranja koje su saveznici naneli takvoj Nemačkoj. U tom duhu je i epizoda kada se priseća kako je kao kao major britanske obaveštajne službe SOE na Kritu u drskoj akciji u februaru 1944. zarobio nemačkog generala Krajpea. Zarobljenika predstavlja kao ljubitelja poezije koji zagledan u snežni vrh planine Ide recituje prvi stih Horacijeve ode, koju Fermor nastavlja do kraja i shvata da su obojica evropljani koji su "pili na istim fontanama" pre rata, koji ih je podelio.

Foto: Printskrin, Vikipedija

To je potpuno u duhu vremena 1974. kada je Hladni rat bio aktuelniji od Drugog svetskog rata, a Nemačka je bila saveznik u NATO i Evropskoj ekonomskoj zajednici.

Teško je u ovoj epizodi ne uočiti Fermorov čina majora koji svedoči o nezapamćeno brzom napredovanju. Njegove biografije tvrde da je u septembru 1939. boravio kod ljubavnice u Rumuniji gde je čuo da je Nemačka napala Poljsku, posle čega se odmah vratio kući i prijavio u vojsku, gde je postao oficirski kadet. Već 1940. on je sa činom poručnika obaveštajne službe SOE upućen u Albaniju kao oficir za vezu, zatim je angažovan u Grčkoj i na kraju na Kritu gde je organizovao saradnju britanskih komandosa i lokalnog pokreta otpora. Ove pikanterije čine još zanimljivijim putopis Fermora koga su britanski novinari s mnogo razloga opisali kao kombinaciju Indijane Džonsa, Grejema Grina i Džejmsa Bonda, sa čijim je tvorcem Janom Flemingom bio prijatelj iz vremena kada su bili saborci u SOE.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Sofisticiran i bezobrazan

Rubrika "formalno obrazovanje" u Fermorovoj biografiji je prazna, iako nam njegov putopis otkriva polihistora koji duhovito opisuje probleme koje je zbog neobuzdane naravi imao u školovanju zbog čega je upućen u "progresivnu školu" za problematične slučajeve gde su osoblje i učenici imali časove u prirodi na kojima su bili potpuno goli. Usledilo je obrazovanje kod privatnih tutora koji su mu usadili ljubav prema klasicima literature i istorije pa je primljen u Kraljevsku školu u Kenterberiju a ubrzo i izbačen s obrazloženjem da predstavlja "opasnu mešavinu sofisticiranosti i bezobzirnosti".

Tajanstveno selo

FERMOR je bio pisac uticajnih pamfleta krajem 20. i početkom 21. veka, u svojim osamdestim godinama, u kojima je osporavao pravo bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji da nosi ime Makedonija, jer je reč o tradicionalnoj grčkoj teritoriji još od Filipa Makedonskog. Tada je živeo veći deo godine u Grčkoj, a retki istraživači i novinari s kojima je pristajao da razgovara imali su obavezu da ne navode ime sela u kome se nalazila njegova kuća.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije