NIJE MARIO ZA ŽIVOT BEZ SLIKLARSTVA: "Autobiografija" slikara Uroša Predića, pri put štampana integralno, u jednoj knjizi

PRE 90 godina kada sam se rodio vladao je još uvek starinski, patrijarhalni način života u selima, koja su kao Orlovat, pripadala tadašnjoj Vojnoj granici, to jest uzanom potezu zemlje od Rumunije do Jadranskog mora, naseljenom Srbima, Rumunima, Hrvatima, a u svrhu zaštite Austrijske carevine od Turskih nasrtaja i radi sprečavanja krijumčarenja...

Foto iz knjige "Autobiografija" Uroš Predić

Ovako je započeo poslednju dopunu svoje biografije, a na zahtev Matice srpske 1949. godine, jedan od najvećih srpskih slikara Uroš Predić (1857-1953), čiji je bogati stvaralački vek, od sredine 19. do sredine 20. obuhvatio dve polovine dva stoleća. Prvi put je svoj život zapisao i opisao još 1921. na zahtev Srpske kraljevske akademije, koja je ovaj rukopis objavila u svom godišnjaku iz 1921. A potom je Srpskoj akademiji nauka i umetnosti predao i njen nastavak 1946. godine, gde se i danas taj rukopis čuva u Arhivu SANU, ali nije štampan.

Izdavačka kuća "Kvazar, budućnost čitanja", objedinila je ova tri teksta u prvu integralnu "Autobiografiju" Uroša Predića, i ona se upravo pojavila pred čitaocima. Ovaj jedinstveni uvid u život velikog slikara, od detinjstva u Banatu, preko školovanja u Beču, i razvoja karijere u Beogradu, kako ističe izdavač, pitkim i prijemčivim stilom, daje ne samo prikaz njegovog umetničkog razvoja, već i otkriva detalje o prijateljstvu sa Mihajlom Pupinom i porodicom Dunđerski, opisuje burne istorijske i društvene okolnosti kojima je svedočio...

- Selo nije bilo tako blizu reke Tamiš - prisećao se Predić rodnog mesta, u zapisima iz 1949. koje je priredio Darko Garić i objavio u magazinu "Vreme" tek 2002. godine. - Kada je moj otac došao u Orlovat, Tamiš je tekao tako daleko od sela da su tu bile detelinske bašte. U mom detinjstvu tih bašta već nije bilo, nego jarkovi koji su ih ograđivali, a pored njih još i kolski put. Svega toga je nestalo. Tiha voda breg roni, kaže narod, i zaista, začudno je i šta je ta tiha reka učinila za devedeset godina.

Foto iz knjige "Autobiografija" Uroš Predić

Začudno je i šta je sve, u tom istom vremenu i sam slikar, blagog, mirnog temperamenta i stamenitog karaktera, koji su podsećali na tihu vodu Tamiša, uradio za domaću umetničku scenu.

- Asketski lik tog savršeno mirnog gospodina, njegova samouverena, beskompromisna rečenica, formulisana ponekad oporo, suvo i jetko, a iznad svega njegove biblijske godine, slabile su otpor njegovih sabesednika, nagonile na dužno poštovanje prema umetniku koji je na postojanosti umetničkih uverenja izgradio čitav svoj dugi život, bezrezervno rešen da do kraja istraje u teškim menama svoje umetničke usamljenosti - tvrdio je istoričar umetnosti, akademik Dejan Medaković.

U ranim sećanjima Predić pominje početak školovanja u nemačkoj školi u Crepaji, potom pančevačkoj realki (gde je učio i Pupin, s kojim će ostati u kontaktu do kraja), upis slikarstva na Likovnoj akademiji u Beču, tokom koga su ga zadesile dve tragedije - smrt oca, a potom i najstarijeg brata Svetozara (od tifusa), što ga je navelo da razmišlja o prestanku daljeg obrazovanja. Ipak, dobio je stipendiju Matice srpske i "Grundelovu" nagradu što mu je omogućilo da nastavi dalje, zaposli se u studiju svog profesora Kristijana Gripenkerla, čak studijski putuje po Italiji.

- Godine 1886. nastanim se u Beogradu kod brata Stevana, koji mi je ustupio gostinsku sobu kao radionicu - svedoči umetnik, već tada sa zavidnim ugledom slikara - realiste, kome je platno "Biće belaja", a kasnije i "Malog bibliotekara", kupio srpski kralj Milan. - Potom se obratih više romantici, sa slikama "Siroče na majčinom grobu" i "Bosanski begunci". Ove slike bile su u srpskom odeljenju na Pariskoj izložbi 1889, a kupio ih je dr Mihajlo Pupin, profesor u Njujorku. Sliku "Na česmi" kupio je Marko de Pjen i poklonio Muzeju u Zagrebu...

Kao glavnu karakteristiku svojih radova Uroš Predić izdvajao je savesnost:
- Ništa nisam uzimao olako. Portreti su uvek slični originalu, bez drugih specijalno slikarskih odlika - pisao je, napominjući da je ovu osobinu primetio i Bogdan Popović. - U kompozicije sam unosio, prema predmetu, što više umne sadržine i poezije, kvalitete preko kojih se u izvesnim periodima olako prelazi, jer oni zaista i ne postoje za one koji ih sami nemaju.

"Autobiografiju" iz 1921. Predić završava jednom uspomenom:

- Kada se rešavalo da li da budem slikar, otac me je zapitao: "A šta ćeš, golube, kada te u starosti izneveri oko i kad zadršće ruka?" Odgovorih: "Ništa! Onda ne mari da živim." Tako mislim još i danas.

I tako je mislio i radio, potom još više od tri decenije...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije