„MUZIKA SVETA“: Promocija knjige novinara Vladimira Đuričića u Maloj dvorani Kolarčeve zadužbine

KNjIGA „Muzika sveta“ Vladimira Đuričića, objavljena u izdanju Službenog glasnika, predstavlja svojevrsno putovanje kroz umetnost, vreme i kulture različitih naroda.

Foto: Privatna arhiva

Autor, dugogodišnji novinar i poynavalac kulturnih prilika u Srbiji, vodi čitaoca kroz bogat mozaik muzičkih tradicija i ličnosti koje su ostavile dubok trag u svetskoj umetničkoj baštini.

Promocija knjige biće održana u Maloj dvorani Kolarčeve zadužbine, u sredu, 19. novembra u 17.30 časova, gde će ljubitelji umetnosti imati priliku da čuju autora i razgovaraju o njegovom 15-ogodiŠnjem istraživačkom radu.

- Knjige „Muzike sveta“ govori o najlepšoj muzici planete 20. veka i koju obožava više od 2/3 čovečanstva, a koju sluša na stotine miliona ljudi, a koja je kod nas skoro nepoznata, između ostalog i zbog naše opčinjenosti anglosaksonskom muzikom, pevanom na pobedničkom jeziku. To je i pitanje dominantne kulture u ovom globalističkom svetu, gde tzv. male kulture, koje mogu da imaju i više stotina miliona ljudi, ne mogu nipošto da se porede sa uslovno rečeno „velikom”, dominantnom kulturom Međunarodne zajednice, koju predstavlja bogati Zapad, i koji brojčano ne prelazi ni 10% celokupnog svetskog stanovništva – priča za „Novosti“ Vladimir Đuričić.

Ističe da muzika ima snagu da obogati duh, karakter i pogled na svet, otvarajući vrata nepoznatih melodija i priča koje su oblikovale epohe. Pored velikana poput Baha, Mocarta, Betovena ili Čajkovskog, autor „Muzike sevta“ skreće pažnju i na stvaraoce 20. veka čija su dela obeležila čitave kulture, iako su često ostala nepoznata široj javnosti.

 - U knjizi „Muzika sveta” možete pročitati više od hiljadu raznih priča, pa i o neverovatnim sudbinama muzičara, toliko uzbudljivih da su piscima i rediteljima širom planete poslužile za pisanje knjiga i snimanje filmova i TV serija. Čitan niz zemalja po svojim muzičkim herojima nazvao je ulice, trgove, škole, trajekte, brodove, ali su i tačke u vasioni ponele njihova slavna imena, a oni su u našim medijima izuzetno malo zastupljeni – objašnjava Đuričić.

Ističe da su u knjizi „Muzika sveta“ isprepletene biografije, instrumenti i glasovi koji otkrivaju ne samo muzičke već i istorijske i geografske zanimljivosti. „Muzika sveta“ nije samo knjiga o umetnosti, već i o ljudima, putovanjima i duhu jednog vremena. Recenzentski tim koji čine eminentni umetnici i pedagozi – operska diva i profesor emeritus Biserka Cvejić; operski pevač i redovni profesor Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu Nikola Mijailović; prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu Sanja Kerkez i akademski slikar i profesor emeritus Miloš Šobajić – daje ovom delu dodatnu težinu i stručnu validnost.

- Moja edicija posebno zanimljiva biće onima koji žele da otkriju muziku izvan granica dominantne, zapadne kulture, ali i ljubiteljima drugačije istorije i geografije, kao i putovanja i turizma.  Donosim više od hiljadu priča o poznatim pevačima, kompozitorima i pesnicima iz 25 zemalja, otkrivajući njihove fascinantne životne puteve i okolnosti pod kojima su nastala dela koja su obeležila istoriju muzike. Na stranicama „Muzike sveta“ čitalac će pronaći i odgovore na pitanja kako su nastajale pesme koje danas zna ceo svet – koja balada je proistekla iz velike ljubavi, a koja iz običnog trenutka šetnje. Dodao bih da je moja knjiga istovremeno omaž umetnosti i poziv da se sagleda bogatstvo raznolikosti koje muzika donosi, kroz priče o ljudima koji su stvarali pod različitim društvenim i političkim okolnostima, često boreći se protiv ograničenja i režima koji su gušili umetničku slobodu – objašnjava Đuričić.

Špijunka na vratima prošlosti

Prema rečima autora „Muzike sveta“ najčudesniji glas modernog doba je Ima Sumak. Zbog svog neobičnog vokala ovu Peruanku su nazivali princezom i duhovnim vođom planinskog naroda, odakle je potekla, ćerkom i boginjom Sunca, pticom sa Anda, Inka sveštenicom... Opisivali su je kao osmo svetsko čudo i govorili da pevanjem uvodi u hipnozu.

 - Kritičari su rekli da se takav glas pojavi samo jednom u generaciji, ali da ta besprekorna tehnika pevanja ne postoji, da je viši opseg od bilo kog glasa u operi. Tadašnji dirigent Metropolitena – Maks Rudolf je govorio da se pod ovim prestižnim krovom u retkim prilikama pojavljivalo četiri oktave. Pritom ukazujući da joj je svaki od četiri glasa bio jednako prijatan. Vokal Ime Sumak je bio fenomen i predmet izučavanja. Šef muzičkog odeljenja sa Univerziteta Auburn – dr Holes Arment, pokrenuo je teoriju da je njen glas okretanje ka „primitivnoj eri”. Na to je usledilo da je zbog vokalne intrigantnosti nazivaju „špijunka na vratima prošlosti”. I tada muzikolog konstatuje da je Ima Sumak „ključ” – „pogled u prošlost”, na osnovu koga je otkrio sličnost iz rane muzike Jermenije, Vavilona i Balija – priča Đuričić.

„Zelene oči“ – najlepša španska kopla

Legenda kaže da je sa Lorkom i Rafaelom de Leonom u pisanju kople „Zelene oči” (Ojos verdes) učestvovao i Migel de Molina. Mada, ima kontraverzi pa značajan broj ljubitelja muzike misli da je autor stihova Salvador Velverde. Ganutljiva pesma nosi posebne emocije i pevala se na obe strane horora Španskog građanskog rata.

- „Zelene oči“ prva je izvela Estreljiti Kastro, a kada je to čuo Migel de Molina, u trenu se razboleo. Godinama je bio ljut na autore, svoje drugare, što su Estreljiti dali pesmu koju su pisali za njega. Za ovu koplu vezuje se i jedna smešna anegdota… Kada su je završili, Lorka je rekao De Leoneu: „Slušaj, ovo sa zelenom bojom je bila moja ideja, ti si me kopirao u ’Mesečevoj sonati’”, aludirajući na svoje stihove – „Zeleno, volim te, zeleno / Zelen vetar, zelene grane...” De Leon je Lorki sa dubokim prijateljstvom odgovorio: „Dakle, ti si poverovao da je tvoje sve što je zeleno. Imaš tapiju na zeleno.” – priča Đuričić.

Viktora Haru su ubili „Hitlerovom testerom“

Pesme najvećeg čileanskog pevača i kompozitora Viktora Hare umotane su u epopeju narodnog jedinstva, jer je u njima pokazao veliku ljubav prema običnim ljudima, slaveći njihovu marljivost i braneći ih od društvenih i političkih nepravdi.

 - Narod Čilea je verovao u opštu komunističku filozofiju, zbog obećanja da će živeti bolje. Međutim, Augusto Pinoče, kome su SAD pomogle s milionima dolara i vojnom snagom, u državnom udaru svrgnuo je s vlasti legalno postavljenog Salvadora Aljendea, zaveo je diktaturu i uveo vojnu huntu, pa je Viktor Hara uhapšen među 130.000 ljudi. Na Nacionalnom stadionu Čile, koji je služio kao logor za oko 5.000 zatvorenika, brutalno su ga mučili i ubili „hitlerovom testerom”, kako su zvali američki mitraljez koji rešetanjem čoveka preseca na pola. Ovaj stadion je kasnije nazvan po njemu, kao najpoznatijoj žrtvi, a ubrzo je počeo da se otkriva „karavan smrt”, kako su mediji nazvali grupu vojnih lica koja su u ime Pinočea počinili svirepe zločine – priča autor „Muzike sveta“.

Ataturk zbog jedne pesme pucao iz pištolja 

Značajnu ulogu u turskoj muzici XX veka odigrao je Ataturk. Ideja vodilja oca nacije bila je „uzeti od Zapada, ali sačuvati turske korene”. Slovio je za neprikosnovenog sluhistu, a u svom društvu često je imao vrhunske svirače i pesnike. Ipak, najushićeniji je bio kada su mu pevale Muzejen Senar i Safije Ajla, koje je ugostio i dok je ležao u postelji čekajući smrt, jer je želeo da se od njih oprosti.

 - Postoje mnoge muzičke anegdote o Ataturku... Velikan turske klasične muzike Munir Nuretin Seldžuk je na jednom prijemu u Ankari, naveo oca nacije da peva sa njim, pa kada je ovaj u sevdahu pustio glas, pevač je kazao: „Ovo ostavite meni.” Taj neprimeren gest prvog čoveka države veoma je naljutio. Oprostio mu je posle mnogo vremena, ali tek pošto je Nuretin Seldžuk na Ataturkov zahtev stavio čašu na svoju glavu, kako bi otac nacije u nju pucao...

Meksička pevačica popila 43.000 litara tekile

Da li ste znali da najviše pesama o alkoholu ima u Meksiku? I ton nam otkriva naš sagovornik… Kompozitor i pevač, ali i najpoznatiji alkoholičar ove zemlje, Hoze Alfredo Himenez, skoro da se nije treznio, a niz njegovih hitova su kao ispovesti o pijanstvu. U baladi „Za celu godinu” (Pa' todo el año) besedi da je pijani trubadur koji želi da proživi pevajući do siromaštva, bez griže savesti. 

 - Niko kao Alfredo Himenez nije umeo da sastavi priče o lavirintu samoće i psihologiji alkoholičara. Najviše je pisao za sebe i najbolju prijateljicu – Čavelu Vargas, najveću meksički pevačicu. I ona je posebna priča o umetnosti, životu i alkoholu. Glas Čavele Vargas nije kao fontana koja sipa, već kanjon, stena. Ona ogoljuje svu radost meksičke muzike. Bile su dovoljne samo dve, tri gitare da prate taj njen glas. Pre nego što bi zapevala, uglavnom bi neko vreme stajala sa podignutim rukama, šireći pončo kao krila. Na sceni je često oponašala pijanicu glumeći nestabilan hod, a u privatnom životu ga je pila više nego vodu. Dok neko popije jednu čašu, ona celu flašu. Postoji računica da je ispila 43.000 litara tekile. Kada je Čavela Vargas prestala da pije, ispred njene kuće su parkirali kamion pun telike i izazivali je da nazdravi – priča Đuričić.

Najlepša pesma na južnoj hemisferi 

Dvesta umetnika i novinara glasalo je za najbolju brazilsku pesmu svih vremena. Reč je o duetu „Martovske kiše” (Aguas de Março). Autor je Tom Žobim, a inspiraciju je pronašao u kišnom martu, mesecu karakterističnom po iznenadnim olujama sa obilnim tropskim padavinama i vetrovima.

 - Žobim je „Martovske kiše“ otpevao u duetu sa najboljom brazilskom pevačicom - Elis Režinom. I tekst i muzika se „slivaju” poput kiše niz oluke i brda, onako kako oluja plavi grad, jer orkestracija stvara iluziju konstantnih padavina. Tom Žobim je otkrio da mu je rad na pesmi „Martovske kiše” bio neki vid terapije, što ga je spasilo troška novca koji bi dao na psihoanalize, a da je stihove i note pisao u mračnoj sobi – priča Đuričić.

Okudžava je bio prijatelj sa Gorbačovim

Autor „Muzike sveta“ kaže da je najveće poglavlje u njegovoj knjizi posvećeno ruskoj muzici. Kaže da Rusi koji cene poštenje najviše slušaju Bulata Okudžavu, jer njegovi stihovi obiluju rečima dobrote, ljubaznosti, milosti, prijateljstva.

 - Time je ovaj bard budio savest, toleranciju, pa su ga smatrali svetim, Isusom koji živi u čoveku. Verujući u komunizam i ideologiju SSSR-a, Okudžava je dobrovoljno otišao u rat, zbog čega se uvek kajao. Na Kavkazu je ranjen. Užasi granatiranja i pogibije vojnika do sudnjeg dana su mu bili noćna mora. Bulat Okudžava je bio prijatelj sa Gorbačovim, pisao je revolucionarne pesme, ali ne po nalogu partije, već zato što je verovao vlastima, i u bolji život, smatrajući da cela zemlja ne može da bude u zabludi. Kada je shvatio da političari samo iskorišćavaju njegov talenat, Okudžava je odbijao i nagrade da primi – priča Vladimir Đuričić.

Preporučujemo

Kultura

0 0

POČINjE REGIONALNI FESTIVAL „BEZ PREVODA“: „Izuzeti“ na otvaranju

17. 11. 2025. u 11:10

TV Novosti

0 5

SAŠA JOKSIMOVIĆ ZA "TV NOVOSTI": Mogu da kažem da sam bogat čovek, a što je uloga teža, izazov je veći (FOTO)

14. 11. 2025. u 17:20

Kultura

0 1

IMAO JE RAK: Preminuo poznati glumac

12. 11. 2025. u 19:06

Kultura

0 8

DRAGOCENI SPOMENIK KULTURNE BAŠTINE: Miroslavljevo jevanđelje pred posetiocima Narodnog muzeja od utorka do nedelje

10. 11. 2025. u 15:09

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije