A KUD ĆU SAD JA – crtica povodom predstave "Bašta sljezove boje"

DRAGI moj Zijo, znam da pišem pismo koje ne može stići svom adresantu, ali se tješim time da će ga pročitati bar onaj koji voli nas obojicu. Kasna je noć i meni se ne spava. U ovo gluvo doba razgovara se samo s duhovima i uspomenama, a ja, evo, razmišljam o zlatnoj paučini i srebrnoj magli tvojih priča, i o strašnom kraju koji te je zadesio u logoru Jasenovac. "Bašta sljezove boje", B. Ćopić

Foto: Touch N Touch.

Gust tekst, prepun slika, jezik kojim se domišlja i izmišlja – a zapravo zadržava jedan svet – u knjizi „Bašta sljezove boje“, obeležio je jedan vremenski period u kome nije bilo jednostavno opstati. Objavljena u Plavom kolu SKZ, 1970. donela je jednu finu nostalgiju i osećaj da je svaki tren života – i radostan i tragičan, lepak od koga se docnije živi. Bašta  je posvećena Ziji Dizdareviću, stradalom u logoru Jasenovac, što gledalac, ukoliko nije čitao knjigu, saznaje tek na kraju predstave, što istoj daje snažnan emotivni doživljaj. Rediteljski poduhvat Egona Savina (posle monodrame Knjiga o Milutinu) izvrstan je način da se aktualizuju i vrate u fokus sudbine običnih ljudi i duboke istinske vrednosti koje se nameću posle ovih predstava.

Etika i estetika ne mogu se isključiti niti izbrisati kao principi umetnosti; umetnost – mora da preispituje, ali ne mora da razara duboka humanistička načela. Posle monodrame „Bašta sljezove boje“, u kojoj Nebojša Milovanović u devedeset minuta odabranih delova, upečatljivo varira više glasova i likova koje pripovedačev glas priziva, u čoveka se ugnezdi jedino što je moguće – osećaj večnosti, oživi potreba za pohodom na Mesec, i zametne se tuga zbog crnih konjanika što nadiru, uvek odasvud. Priče iz dva dela knjige (Jutra plavog sljeza i Dani crvenog sljeza), dramaturški su povezani nužnošću direktnog kazivanja, te nekoliko ključnih motiva na kojima se predstava bazira – univerzalni su simboli sa ličnim pečatom.

Foto: Touch N Touch.

Magistralna nit adaptacije prati Đedov život i karakter – te preko toga i ceo jedan svet arhaičnih i zaturenih života i junaka koji iznosi arhetipske istine – i život kao večitu žilu inata, potrage i zbunjenosti – iz kojih se potpuno nesvesno, čini ono što mora – traje. Uloga Nebojše Milovanovića u ovoj adaptaciji zahtevna je, jer – kazivanje ne ide iz jednog lika, iz jednog ugla, već je to neprestano menjanje dispozicije, prema tome glasovno moduliranje od boje glasa, intonacije, tonaliteta  do specifičnih govornih karakteritika određenih junaka,  potom mimika, izraz lica, pokreti – sve to je potrebno prisvojiti, doživeti, uvući u svoj korpus, u svoj um, osetiti fizički  – pa izneti na videlo, na scenu. Pomislila sam da je ovo, ne obična monodrama, već – centrifuga posle koje čovek može budan ležati vasceli dan i videti zvezdano nebo na plafonu sobe.

Završni momenti predstave, u kojima se Nebojšino umeće uzdiže do sugestivne  tihe tragike i pečati utisak, jesu rečenice iz čuvenog pisma Ziji, o crnim konjanicima, i dječacima koji su jurišali na Mesec.

Cela ova predstava, kao i knjiga – prožeta je onim ćopićevskim gorkim humorom i radosnom setom – pripoveda se uvek, kao u begu i tesnacu, kao da se umiče nečemu što se ne izgovara, sa krhkim pauzama, i navalom reči posle njih; od običnih stvari ispredaju se neverovatne priče, mitskih razmera – a sve to da bi se dohvatilo zrno lepote, zrno radosti - da bi se spasio svet u svojoj strahotnoj dobroti. Tren kad pripovedač, glumac - izgovara oproštajne i zavetne reči: Neka, Zijo...Svak se brani svojim oružjem, a još uvijek nije iskovana sablja koja može sijeći naše mjesečine, nasmijane zore i tužne sutone, kao da osvetli mrak sale, kao da se u svakome od prisutnih upali tinjajuća svetlost.

Cipele koje, na kraju,  ostaju na đačkoj skamiji, cipele zrelog čoveka – i pitanje, a kud ću sad ja – ostavljju brisani prostor za odjeke koje posle predstave nosimo sa sobom i odogvaramo merom kojom možemo i umemo. Ovo je katarzična scena – u kojoj se oseća procep između čoveka i sveta, između onoga što jeste, što je bio i što je želeo biti, trenutak kroz koji glumac, odista proživljeno i istinito, provodi do gledoca tragiku čovekovog bića; u kome čovek izuva svoje godine, i svoje telo...

Ovakve predstave, adaptacije naših klasika koji su, uglavnom, živeli na ivici korektnosti, ali uvek težili dubljem i višem – korenje su za sazrevanje kako pojednca tako i kolektiva.

Preporučujemo

Kultura

0 0

VLAHO BUKOVAC "MOJ ŽIVOT" : Promocija knjige srpskog slikara i akademika u Novom Sadu

23. 02. 2026. u 14:03

Kultura

0 0

PLANULE ULAZNICE ZA VELIKU SCENU : Balet „Labudovo jezero“ u Srpskom narodnom pozorištu obeležava jubilej

23. 02. 2026. u 13:19

Kultura

0 0

PRED UŽIČANIMA POSLE ČETVRT VEKA: „Đir duše“ Jelene Tijanić Savić

23. 02. 2026. u 11:35

Kultura

0 0

NOVOSTI VAS VODE U ATELjE 212: Pogledajte predstavu "Nestajanje"

23. 02. 2026. u 09:34

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije