Kultura

BRANKA KATIĆ O POVRATKU NA POZORIŠNU SCENU: Uvek imam tremu pred našom publikom

Radmila Radosavljević

15. 09. 2020. u 14:28

VELIKI povratak Branke Katić u naš teatar pokazao se kao svojevrsni događaj koji je Beogradskom dramskom pozorištu (Arena letnja scena) sinoć doneo uzbudljivu atmosferu kulturne prestonice - posle više od dvadeset godina, koliko je bila odsutna iz našeg pozorišnog života, jednu od naših najdarovitijih i najvoljenijih glumica premijerno smo mogli da gledamo u predstavi "Sumrak bogova", u režiji Jagoša Markovića.

БРАНКА КАТИЋ О ПОВРАТКУ НА ПОЗОРИШНУ СЦЕНУ: Увек имам трему пред нашом публиком

Njeno izvođenje Sofi, hladne, dominantne, opasne i beskompromisne žene, u koju je "uskočila" ovog leta (zamenila je glumicu Branku Šelić), publika je ispratila vrlo emotivno, sa mnogo radosti i aplauza.

Na pitanje "Novosti" kako je ona to doživela, naša popularna glumica ističe veliko uzbuđenje.

- Imala sam tremu, a mnogo se radujem ovom izlasku pred beogradsku publiku. To je moja publika, glumiti na svom jeziku, u komadu koji su reditelj Jagoš Marković i dramski pisac Ivor Martinić sjajno postavili, za mene je neizmerno zadovoljstvo. I koliko god da je stresno "uskakanje" u ulogu, toliko mislim da ću Sofi moći da dam neki svoj pečat. Ono što je za mene zaista najvažnije je samo da se uklopim, i da ova predstava bude jednako dobra, kao što je bila i pre nego što sam ušla u nju.

"Sumrak bogova" zbog vas doživljava veće interesovanje javnosti nego na prvoj premijeri oktobra 2019, što se retko dešava nekom glumcu - karte za večerašnje i sutrašnje izvođenje odavno su rasprodate. Kako je za vas tekao ovaj povratak na scenu?

I RADOST I BOL

Nedavno ste bili u Trebinju, kao specijalni gost manifestacije "Dani Nebojše Glogovca". Sa kakvim ste se emocijama vratili iz rodnog grada vašeg kolege i prijatelja?

- Vratila sam se u ne baš lakom emotivnom stanju. Mnogo sam topline osetila u Trebinju, svi su bili divni prema nama i nekako smo zajedno delili i ljubav i bol prema Glogovcu. Moje sećanje na Glogija će uvek biti jednako radosno i tužno - radosno, jer smo neke divne trenutke, profesionalne i privatne, proveli zajedno. A to što ga više nema tako čarobnog, pretalentvanog, mudrog, duhovitog, verujem da nisam jedina koja oseća taj ogroman gubitak.

- Ono što je dobro kad radite "uskakanje" to je što znate kakva je to predstava. S druge strane, ono što je možda poprilično otežavajuća okolnost je što morate da ispoštujete neka tuđa rešenja. To znači da morate polako, kroz igranje, pre nego kroz probe, da dolazite do rešenja, jer proba nikada nemate dovoljno kad "uskačete" - to nije organski proces kao kad spremate predstavu, pa imate mesec dana i na pretek vremena da sa kolegama izgradite i lik, i nađete najbolji mogući izraz u svim scenama. Ovde ja moram da pratim neku "geografiju" koja je postavljena sa drugom glumicom, i neki intenzitet s kojim je ona igrala ulogu. Sva sreća pa je glumica odlična, Branka Šelić, kao i reditelj Jagoš Marković, koji je napravio sjajnu predstavu sa glumačkom podelom koja je fantastična.

Radovali smo se da vas tokom septembra premijerno gledamo i u jednom od najiščekivanijih filmova u svetskim bioskopima, franšizi "Kingsman: Početak", reditelja Metjua Vona, ali je to zbog pandemije opet odloženo. Po čemu ćete vi pamtiti film koji je postao hit i pre nego što je prikazan?

- Producenti su odložili premijeru, možda čak za februar iduće godine, a ja ću ovaj film pamtiti, pre svega, po ogromnoj produkciji. Posle "Narodnog neprijatelja" Majkla Mena, "Kingsman: Početak" je možda još jedan film koji je imao tako veliki budžet. Saradnja sa određenim sektorima bila je čarobna. Upoznala sam dve oskarovke - Dženi Širkor, majstoricu maske koja je radila mejk ap, i Mišel Klapton, koja je pravila kostime. Bilo mi je potpuno neverovatno sa koliko je predanosti Dženi tražila koja frizura najbolja pristaje za moj oblik lica, i koja je najbolja frizura s kojom se ja dobro osećam. Nijedna od njih nije bila tu kao neko ko sve zna bolje zato što ima najveću nagradu u filmskoj umetnosti, već su zaista htele da se ja kao glumica, sa tom frizurom i šminkom, u tom kostimu, lepo osećam. A nisam mogla da odolim da u ovom filmu ne igram poslednju rusku caricu, jer sam htela da imam i te fantastične kostime. Oni su pravljeni u neka dva meseca, i svaka perlica, svaki cvetić i vez bili su ručno rađeni. To me je nostalgično vraćalo u stara vremena kada se sve radilo s mnogo više pažnje, ručno, pogotovu za nekog ko je član carske porodice, i možete misliti kako je Mišel predano osmislila te kostime iz epohe.

Koliko je lik Aleksandre Nikolajevne Romanov bio uzbudljiv za vas, i kako će poslednja ruska carica biti prikazana u ovom filmu?

- Reditelj Metju Von ima neverovatno samopouzdanje, "Kingsmen" je rađen u njegovoj produkciji, imali smo najmanje sedam-osam kamera koje su pratile sve, a biće i specijalnih efekata. Ali, još ne znam u šta su me napravili pošto nisam imala priliku da vidim film, a uzimali su digitalni otisak mog lica i tela. I koliko god sam se ja zaista potrudila da kroz autobiografiju koju je napisala, pisma i postojeće fotografije što više saznam o Aleksandri Nikolajevnoj, ili o Alis fon Hese, pošto je ona poreklom bila Nemica i unuka kraljice Viktorije, u filmu će njen autentični lik ipak biti malo "pomeren". Aleksandru Nikolajevnu su ubili boljševici, ali ona i cela njena porodica Romanov nisu imali samo tragičan kraj nego ih i za života ruski narod nije voleo. Poslednja ruska carica i car Nikolaj Drugi Romanov jesu negde bili divni, porodični ljudi, ali nisu imali dovoljno snage da upravljaju tako velikom zemljom, i skoro da izgleda kao da bi bili srećniji da nikada nisu morali da vladaju Rusijom. A Metju Von se, u duhu svojih "Kingsman" filmova, i ovde malo poigrava sa istorijom, pravi odmak od nje i duhovite obrte, tako da je bilo nekih detalja za koje sam mislila da Aleksandra Nikolajevna, ako nas odnekud gleda, neće biti presrećna. Ali, ovo nije dokumentarni film i nadam se da će nam oprostiti.

U ovoj špijunskoj avanturi glavnog junaka igra Rejf Fajns, koga ovde mnogi već smatraju "Beograđaninom". Kako je protekla saradnja s njim?

- Sa Fajnsom nisam imala direktne scene, a kada me je pitao da li sam iz Srbije malo sam se našalila s njim, pošto sam čula da je dobio naše državljanstvo. Rekla sam mu: važnije je pitanje da li ste vi Srbin. Fajns je fantastičan profesionalac, u to sam mogla i sama da se uverim tokom snimanja, i sigurna sam da je u "Kingsmanu" napravio još jednu odličnu ulogu.

Prošla godina je bila važna u vašoj karijeri, tu je i film Molly rediteljke Sali Poter, u kojem ste igrali s Havijerom Bardemom. Da li vas je nešto očaralo u ovom velikom i planetarno popularnom glumcu?

- Očarala me je snaga njegovog glumačkog izraza, a i beskrajno je šarmantan. Ali, i film Molly nisam imala priliku da pogledam, prikazivao se samo na festivalu u Berlinu. Moja prijateljica, pisac Hajdana Baletić, koja je ga je gledala, rekla mi je da je bila dirnuta scenom koju imam s Bardemom. On igra čoveka koji je oboleo od demencije i bio je jako skoncentrisan tokom snimanja, a par nekih izliva emocija u dve scene koje smo imali u ovom filmu i bukvalno je činilo da mi se ježi koža za vratom. Bardem je neverovatno moćan i inspirativan glumac, i divno je igrati s nekim ko ima kvalitet vulkana.

Kada ste s Džonijem Depom igrali u "Narodnom neprijatelju" rekli ste da je to bilo vrlo uzbudljivo, ali da je i Glogovac jednako uzbudljiv glumac kao i Dep. Da li to znači da glumca čini čarobnim samo dar, a ne da li zarađuje dvadeset miliona dolara po filmu ili mu neko duguje honorar, kao što se dešava kod nas?

- Glumca zaista čini posebnim samo dar, a to kako se producenti odnose prema njemu više govori o njima nego o glumcu. Mi u Srbiji nikada nismo zarađivali milione, ali to nas nikada nije sprečilo da se potpuno predamo svom poslu i da iznedrimo neke fantastične stvari, tako da novac sigurno nije merilo svega u životu.

Za našu publiku ipak je najvažnije da vas vidi u filmu Dušana Kovačevića "Nije loše biti čovek", čiju je premijeru takođe zaustavila pandemija. Šta za vas znači povratak u domaći film posle pauze od gotovo sedam godina?

- Dugo nisam igrala u nekom filmu kod nas, još od 2013. i "Falsifikatora" Gorana Markovića. Ali, tako je to u životu glumca - nekada radite u više filmova, prošle godine sam, recimo, snimala tri, a pre toga sam igrala u TV serijama. I to je tako. Ne verujem da su neki glumci stalno angažovani u filmovima, osim onih najpopularnijih na planeti. Mislim da je važno ostati u formi, i psihički i fizički, i biti spreman kada prave prilike dođu. Za mene je prava prilika prošle godine bila i saradnja s Kovačevićem, u njegovoj crnoj komediji imam ulogu Ane, žene glavnog junaka, i to je bilo jedno lepo iskustvo. Tu igram s Vojinom Ćetkovićem, Lanetom Gutovićem, Hristinom Popović, divno smo se zabavili tokom snimanja, i nadam se da smo napravili film s kojim će Dušan biti zadovoljan. On je još uvek u montaži, ne zna se datum ni njegove premijere, ali svakako ću se mnogo radovati kad god da za nju dođe vreme.

SUMRAK SVESTI

"Sumrak bogova" vodi publiku u Nemačku u doba nacizma, i otvara pitanja o moralnoj eroziji društva, totalitarnoj svesti, nasilnoj kontroli i ograničavanju ljudskih prava" Kakav je svet u kojem danas živimo, a imate iskustvo života u bogatim zemljama zapada?

- Ova predstava opominje i vrlo je aktuelna, a meni je poražavajuće i tužno to što se danas dešava - jačanje desnice, stravična nepravda prema Afroamerikancima, emigrantima, ali i nekim drugim narodima, neoliberalizam koji ljude pretvara u poslušnike i robove. Parališe me činjenica da neki narodi misle da su bolji od drugih naroda, i to je deo primitivizma koji neme veze sa ljubavlju prema sopstvenoj naciji, jer ga projektuju političari koji huškanjem na mržnju žele da skrenu pažnju od važnih stvari. Taj trend je jako opasan i liči mi na sumrak svesti.

Oduševili ste publiku u serijalima "Ujka novi horizonti" i "Grupa", koji su vas vratili na naše male ekrane, a u inostranstvu ste bili deo nekih visokobudžetnih TV projekata. Da li budućnost pripada televiziji, i hoće li televizija u nekom trenutku da pobedi film?

- Budućnost svakako pripada televiziji, to je sada već sasvim jasno. Unosniji je taj prostor za reklame kada se prikazuje bilo koja serija, pa se prodcentima valjda više isplati. Televizija nema neka ograničenja po pitanju sadržaja koja imaju filmovi, pogotovu u inostranstvu - kada je previše nasilja, zločina ili scena seksa, onda filmovi imaju oznaku da mlađa publika ne može da ih gleda. Sada se još dogodila i pandemija, ali se nadam da će bioskopi preživeti ovaj stravični period i izazov. Jer, meni nema veće magije za gledanje filma nego u bioskopskoj sali, sa publikom. I koliko god da je divno što sada možemo da gledamo razne serije i na svom kompjuteru, u vreme koje nama odgovara, mislim da je veliko platno za filmove, i to zajedničko iskustvo da u dobrom filmu možeš da se izgubiš potpuno, da zaboraviš gde si i da toliko budeš uvučen u njegovu priču da ne dišeš, i dalje nezamenljivo. To je jedinstveno, i to se iz mog iskustva dešava samo u bioskopu.

Lik neustrašive novinarke Dijane Mitrović u tri sezone hrvatske serije "Novine", takođe je osvežio veliku popularnost koju uživate i u regionu. Šta posle ovog iskustva mislite o novinarskoj profesiji?

- Mislim da vi bolje znate od mene gde je novinarstvo danas, pogotovu istraživačko, kritičko, koje bi u svakom smislu trebalo da bude korektiv jednog društva. Novinarstvo kojim se moja Dijana bavi, nažalost, sve više nestaje. Pričajući o "Novinama" postavljali smo pitanja da li je to serija o kraju novinarstva i ima li nade, a u trećoj sezoni je naša redakcija zatvorena. Jer, nikoga više ne interesuje da finansira štampanje novina koje se ozbiljno trude da se bave istinom i raskrinkavanjem afera. Danas je novinarstvo, nažalost, mnogo češće u službi raznih sistema moći i režima, što je dosta ponižavajuče za same novinare, ali je pogubno za javnost.

Imate važne nagrade, idete iz projekta u projekt, igrali ste i sa Kristijanom Bejlom, Džadom Louom, Robertom Redfordom... Šta je danas vaša ambicija u karijeri?

- Moja ambicija je da radim još mnogo, mnogo godina, i da se kroz nove uloge uvek iznova prepuštam izazovima. Da ostanem hrabra i da kroz sve te izazove još više naučim o sebi, o ljudskoj duši i o mehanizmima ljudskog ponašanja. Nadam se da ću biti u dobrom uzdravlju i dovoljno radoznala da se uhvatim u koštac sa svim tim što mi život donese.
Dvadeset godina ste u braku sa poznatim britanskim rediteljem Džulijanom Farinom, i vaš dom je u Londonu. Kako vaši sinovi doživljavaju Beograd, da li su možda nekada poželeli da život nastavite ovde?

- Moji sinovi mnogo vole Beograd, ovde im je druga kuća. Vole i naš boemski pristup prema životu, našu toplinu i humor. Stariji sin Lui vaga da li da pokuša da upiše studije režije u Beogradu, dok se mlađi, Džo, zafrkava kako je, kada je zapalio prvu cigaretu, očekivao da će njegova baka Nada napraviti vatromet u Srbiji i reći: Bravo Džo, sada si pravi Srbin, sada si jedan od nas!