KRITIKA (POST)MODERNE: 58. Oktobarski salon, Kulturni centar Leskovac

SLIKAR i crtač Zoran Krulj (Titograd, 1957) skrenuo je pažnju javnosti na sebe. Dobio je Drugu nagradu na jednoj od najstarijih grupnih izložbi.

Foto privatna arhiva

Pouzdan je to znak da leskovački kustosi nisu potpali pod poguban uticaj beogradske scene koji se širi na većinu državnih galerija i muzeja. Tako su od Vršca i Smedereva do Kruševca, Čačka i Šapca vodeće umetničke institucije sramno postale samo lokalni odraz onoga što se zbiva u glavnom gradu. Pretvorile su se u mašine za stalni otkup najčešće radova beogradskih umetnika, a slikari poput Krulja nemaju šta da traže u sopstvenoj sredini. Od velike je važnosti održavanje izvanprestoničke scene u vreme kada se zatiru takve vrednosti. Godišnji otkupi umetničkih dela Ministarstva kulture idu uvek istim umetnicima. Galerije ne traže dela umetnika iz svojih sredina, ali Mrđan Bajić ima i po pet otkupa u jednoj godini. Tome se stalo sada na put samo u Gradskoj galeriji "Milan Tucović" u Požegi, koju vodi istaknuti kritičar Dragan Jovanović Danilov. U vreme kada je najstariji Oktobarski likovni salon u Šapcu besramnom odlukom nove direktorke zatvoren za likovnu umetnost, izlažući isključivo vizuelni otpad, raduje da je u Leskovcu zadržana starija i suštastvenija izlagačka koncepcija.

Zoran Krulj, leskovački umetnika, pravi je izbor. Reč je o značajnom slikaru, koji u poslednje vreme doživljava veliki uspon u svetu galerija, kolekcionara i likovnih kolonija. Sada je potpuno sazreo kao stvaralac, premda je i ranije veoma kvalitetno slikao. Dospeo je u prve redove pre svega majstora fantastične figuracije. Vladajući vešto realističkim i iracionalnim izrazom, Krulj je sada među najsvežijim pojavama na likovnoj sceni, samim tim što je stvorio originalnu sintezu poetika prethodnika, nadgradivši ih pre svega čistom likovnošću. Zoran Toskić, znalac umetnosti i kolekcionar, primetio je da kod Krulja ima uticaja Miće Popovića, Dada Đurića i Voja Stanića. Nije samo reč o najboljim uzorima, već o činjenici da je sada skoro sve već naslikano i da je štafelajnom slikaru izvanredno teško. Tekst izlazi iz teksta, a slika iz slike, pa uostalom ni Mića Popović ne bi bio ništa bez Ribere, Dado bez Boša i Šejke, kao što je i najveći šahista Bobi Fišer bio samo genijalni eklektičar. Borhes, jedna od najvažnijih pojava u književnosti 20. veka je sav od svojih uzora, a i Gete je rekao: "Oduzmite mi pozajmice i od mene ne ostaje ništa".

Zoran Krulj je platio svoje dugove sjajnim i smelim vidom slikanja, izrazivši svoj likovni svet duhovito zasnovanom kritikom savremene civilizacije. Njegov novi opus nije samo umetnički izražajan, niti je on uspeo da pronađe mesto u gusto ispunjenoj oblasti umetnosti, u kojoj su se naselili toliki velikani. Krulj je sada neka vrsta kontrarevolucionara, slikara koji ima moralnu odgovornost, kritičara negativiteta savremenog sveta.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije