Zečevizija – Zelena mržnja Miroslava Krleže

POD deplasiranim i nerazumljivim naslovom Gotski otac moderne umetnosti – u drugoj epizodi dokumentarno-igrane serije Aleksandra Gatalice Mračne stranice kulturne istorije Srbije – trebalo je da se tematizuje odnos Miroslava Krleže prema srpskoj kulturi ili kulturnoj istoriji, budući da je ovaj hrvatski pisac svoj život proveo u neprekidnom trvenju sa Srbima i njihovim duhovnim nasleđem… Zbog čega se ova emisija može smatrati promašajem?

Foto: Arhiva Novosti

Prva epizoda dokumentarno-igrane serije Aleksandra Gatalice Mračne stranice kulturne istorije Srbije o mrtvom pesniku Marku Ristiću (o čemu smo ovde pisali s uvažavanjem) nastavljena je emisijom o Ristićevom hrvatskom bratu blizancu Miroslavu Krleži, a koja je po svom sadržaju daleko ispod prve, dok je po tematskom okviru i dometu – gotovo potpuni promašaj. Pod deplasiranim i nerazumljivim naslovom Gotski otac moderne umetnosti trebalo je da se tematizuje odnos Miroslava Krleže prema srpskoj kulturi ili kulturnoj istoriji, što je, inače, sjajna tema, budući da je ovaj hrvatski pisac svoj život proveo u neprekidnom trvenju sa Srbima i njihovim duhovnim nasleđem. Umesto toga Gatalica nam je nadvoje-natroje ispričao ponešto o famoznom Krležinom referatu na ljubljanskom kongresu Saveza književnika 1954. godine, koji je upriličen da označi kraj vladavine sovjetskog modela u jugoslovenskoj književnosti, što je bila politička i ideološka posledica Brozovog raskida sa Staljinom. Taj Krležin referat, inače pun opštih mesta i neobaveznih fraza, imao je izvesnu ulogu u rasterećenju od socrealističke dogme, ali se ticao Srba koliko i svih drugih u Titovoj državi i ne predstavlja nikakvu, a naročito ne mračnu stranicu kulturne istorije Srbije. Štaviše, ta je još najmanje mračna.

Stvar je u tome što je najmračnije stranice ove istorije ispisao doista Miroslav Krleža. A evo kako.

ORGANSKI MRZEO BEOGRAD 

Celoga života opsednut Srbijom, naročito Beogradom, Krleža je stvorio ili izgovorio čitav jedan istorijsko-publicistički diskurs u kome je ostalo malo nepoznanica i koji su naučnici, istoričari i književni hroničari – srpski, hrvatski i ini – iscrpno navodili i razglabali. Ovaj kvantum danas čini čitavo jedno malo poglavlje naše kulturne istorije. Krleži Beograd nije davao mira od onog mračnog događaja 1913, kada je, posle Prvog balkanskog rata, iz Srbije izbačen kao probisvet i verovatni austrougarski špijun, iako je tvrdio da su jedini motivi njegovog prebega u Srbiju ideali jugoslovenski i želja da se bori na srpskoj strani. Srbi mu nisu verovali ni reč i brutalno su ga šupirali natrag, preko Save, gde je preživeo sramotu koju nikada nije oprao i koja je predodredila čitav njegov život. Njegova najdublja osećanja potekla su iz ove muke, a sve srpsko je postalo uzrok njegove lične tragedije. Ko zna koliko puta se u svom dugom i zadihanom životu vraćao Beogradu, ponekad u njemu živeo i pisao, samo da bi razdraživao svoju mučnu, paranoidnu raspru sa unutrašnjim demonom koji ga je progonio. Prvi koji je na to otvoreno ukazao bio je polihistor srpske književne baštine Stanislav Vinaver, još 1924:„Ono što je on (Krleža – B. Z.) napisao o Beogradu spada u najžučnije, najnepravednije što je ikad iko napisao o Beogradu. Za g. Krležu Beograd je gnoj, trulež, kuga, nešto čemu imena nema… što je mogao napisati samo onaj ko organski mrzi Beograd (kurziv – B. Z.). Krleža je pisao: ’Kriminalni tipovi i ludaci na čelu gomila… Poplava smeća, provalnika i hohštaplera… Vrag ih odneo! Jedne, druge i treće!’“ Ovde Vinaver otkriva govor mržnje u izvornom vidu, nešto što bez njegovog učešća i saznanja ovog pisca današnja druga Srbija promoviše kao svoju glavnu mantru. Govor mržnje usađen je u naš diskurs u epohi uspona Kominterne, mada su mu u Hrvatskoj koreni mnogo stariji. „Sve ono zbog čega socijalisti optužuju buržoaziju, sve to g. Krleža ističe kao specijalitet Beograda. U tome bi bilo frankovstvo g. Krleže. U ovome i jeste Krležin frankovluk“, piše na istom mestu Vinaver. I još: „Prilikom svog boravka u Rusiji, ruskoj revoluciji, primetio sam vrlo čudnovatu činjenicu. Oni Hrvati koji su bili najzagriženiji frankovci, koji su mrzeli Srbe kao kugu, čim je buknuo boljševizam, presaldumili su se iz reakcionara u komuniste. Njihov komunizam bio je samo i jedino mržnja na Srbe. Ta pojava bila je opšta, takvih Hrvata bilo je mnogo.“ Autentični burevesnik i barbarogenije Ljubomir Micić piše u uvodniku svog Zenita: „Sve što mrzi Srbe i Srbiju postaje boljševik. To se zvalo jugoslovenstvo. Ono što se krijumčari pod tim imenom zaudara na gnjilo, uvenulo voće iz prošlog stoleća. Neko jugoslovensko mesijanstvo pod maskom laži i samosvesne obmane.“ Vinaver i Micić davno su pročitali Krležu. Njegovo navodno jugoslovenstvo nikada nije bilo iskreno i uvek je poticalo samo iz mržnje prema Srbiji i svemu srpskom. Ispod svih frazetina kojima je kupovao zaštitu komunističke nomenklature u avnojskoj Jugoslaviji krila se ista, stara, otrovna („zelena“, kaže Vinaver) mržnja, koju je u hrvatsko nacionalno biće usadio „otac nacije“ Ante Starčević, duhovni roditelj Miroslava Krleže.

PRIVRŽENIK PRAVAŠKE IDEOLOGIJE 

Mnogo godina posle Krležinih marifetluka i „masnih laži“ tu činjenicu je utvrdila objektivna nauka. Dr Goran Milovanović, viši naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju, u svom temeljnom naučnom radu pod naslovom Miroslav Krleža i pravaštvo. Prilog istoriji ideja i ideologija (2019) zaključuje: „Krleža je bio privrženik pravaške ideologije i do kraja života je širio i afirmisao te ideje, dok je njegovo članstvo u Komunističkoj partiji bilo stvar oportuniteta. Delujući u sferi kulture Krleža je uvek imao u vidu hrvatske nacionalne interese i najvažnije ideje Ante Starčevića. Nastojao je da u promenljivom istorijskom kontekstu očuva kontinuitet pravaške ideologije, plasirajući njene elemente na polju književnosti i leksikografije.“ Posle iscrpne analize Milovanović zaključuje: „Tokom svog dugog i ispunjenog života Krleža je doživeo i preživeo brojne istorijske promene. Ali kroz sve njegove promene provlači se, nikada se ne prekidajući, jedna važna nit – nit pravaške ideologije. Ta nit je ponekad pažljivo upletena u njegova literarna dela, a znatno je vidljivija u esejima, člancima, govorima, intervjuima i enciklopedistici. Od 1919. do 1981. Krleža je politički bio organizovan u Komunističkoj partiji, ali nikada nije napustio pravašku ideologiju, čiji je cilj izgradnja hrvatske nacije i stvaranje nezavisne hrvatske države. Glorifikovao je Antu Starčevića, učestvujući u očuvanju i razvoju njegovog kulta. Delujući u jugoslovenskoj sadašnjosti, mislio je o hrvatskoj budućnosti. U kreiranju događaja i sam je učestvovao, nikada ne gubeći iz vida prioritet svih prioriteta: prenos ’baklje’ pravaškog koncepta suverene hrvatske nacije i nezavisne hrvatske države kroz prostor i vreme.“ Sapienti sat. Svakome ko zna šta je bila „pravaška ideologija“ sada je jasno otkud Krleži zelena mržnja prema svemu srpskom.

Za mlađe čitaoce, kojima još nije jasna geneza agresivnog i krvoločnog hrvatskog nacionalizma, od Starčevića i „pravaštva“, preko „frankovluka“ (po Josipu Franku, pokatoličenom Jevrejinu koji je nastavio Starčevićevu ideologiju kao vođa Čiste hrvatske stranke prava), do ustaštva, NDH i današnjeg neoustaštva, valja reći da se radi o istoj, a što vreme teče sve goroj hrvatskoj ljutoj travi (Andrija Artuković, na sudskom procesu 1986), koja je, bez zazora, kad god je i koliko god je trebalo posezala za vešalima i jamama, za Jasenovcem i „Olujom“. Onaj Dežulović, ili kako se već zove, samo je bedni ali pouzdan trag otrova koji je Krleža neštedimice rasipao kuda je stigao. Odmah posle golgote i trijumfa srpske vojske 1919. napisao je, a objavio tek 1954. uz naklonost Broza i srpskih komunista: „A tko je nas pobjedio? Ovi ušljivi balkanski Cigani, koji čitave dane žvaću luk i pljuckaju po apsanama, ova nepismena bagra za vješala, toj danas Evropa vjeruje i dala joj je u ruke nekakve barjake.“ To je izvorni vokabular i izričaj Ante Starčevića koji je Krleža usvojio i predavao novim naraštajima; najmračnija stranica protiv Srba par excellence.

U Titovoj Jugoslaviji Krleža je postao „kulturni maršal“ i punomoćnik ideja „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“

KULTURNI MARŠAL JUGOSLAVIJE 

Evo gde Krleža ponovo grozi nepismenoj srpskoj bagri vješalima, evo ljute trave Jasenovca i najave „Oluje“ i to godine 1954. u Titovoj Jugoslaviji, čiji je Krleža postao „kulturni maršal“ i punomoćnik ideja „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“, „jedinog mogućeg puta našeg historijskog kretanja koji smo dužni da slijedimo“, kako se, iste te 1954. godine, šlihtao svom kumiru. Evo, konačno, šta je o tome pisao Dobrica Ćosić: „On (Krleža – B. Z.) je čitavu srpsku kulturu, osobito duhovnu baštinu srpskog naroda držao pod svojim ’jugoslovenskim’ lenjirom i šestarom. Za nas, i starije i mlađe srpske komuniste, Krleža je posle likvidacije Milovana Đilasa bio zaista maršal u kulturi; bilo je vredno ono što je Krleža rekao da je vredno, bilo je napredno i socijalističko samo ono što je Krleža uzgred, za ručkom ili večerom kod Marka Ristića, Oskara Daviča, u Klubu književnika ili Mažestiku proglasio naprednim i socijalističkim; bili su talentovani oni pisci i umetnici za koje je Miroslav Krleža rekao da su talentovani. Kad Krleža spavaćim kolima iz Zagreba stigne u Mažestik, nastaje pravo vanredno stanje. Nacionalni intelektualci se uznemire i zabrinu, mi napredni i komunisti se radujemo… Danima prepričavamo njegove lucidne, često blistave improvizacije o istorijskim zbivanjima i ličnostima, pojavama u kulturi i umetnosti, divimo se njegovom enciklopedijskom znanju, svađamo sa nacionalistima i antikrležijancima svih vrsta.“

„Što je Tito bio u partiji, Krleža je bio u kulturi“, zaključuje istoričar Milovanović.

A kada je posle potpisa na Deklaraciji o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika i bekstva iz CK SK Hrvatske 1967, s dolaskom Maspoka ranih sedamdesetih, Krleža počeo da malo-pomalo obelodanjuje svoj stari, ne baš skrivani frankovluk, tada savršeno udenut u budnice „Hrvatskog proljeća“, jugokomunisti su bili „iznenađeni“, kako mladi kao Dobrica Ćosić, tako i stari, poput Rodoljuba Čolakovića, koji piše: „Lala (Jovan Veselinov, vodeći srpski komunista i član najužeg Titovog rukovodstva – B. Z.) kaže da ga je Krleža posećivao, ručavali su, igrali šaha. Jednom prilikom, Krleža mu je kazao iznebuha: ’za Hrvate je fatalno što žive izmešani sa Srbima u Hrvatskoj, jer se ovi osećaju integralnim delom srpske nacije’. To je Lalu toliko zaprepastilo da nije umeo da zapita zašto je to fatalno. Dotle je dogurao pesnik Kosmopolita. Sve nas je obrukao i gorko razočarao.“

Ne i Tita. Još iste te godine dogovaraju se Brozovi i Krležini za zajednički doček Nove godine, a Milan Đoković, upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, moli Krležu da dođe i vidi svog Filipa Latinovicza na prestoničkoj sceni. Džaba. Krleža više neće tamo. Čolaković beleži u svoj dnevnik: „Krleža je ogorčen na Beograd, odakle mu stižu pisma puna prezira i psovki. Izjavio je Krklecu da više neće preći most na Savi, tj. doći u Beograd.“ Stari, vinaverovski fantom iz 1913. i 1924. opet se vije oko savskog mosta, odakle po Krleži i započima Hrvatska. A zatim Radovan Popović, autor skrupulozne knjige Krleža i Srbi, piše: „Osamdeseti rođendan Miroslava Krleže obeležen je ne samo u Beogradu nego u celoj Srbiji, prigodnim svečanostima – novine i televizija su objavili specijalne dodatke.“ I tako do danas. Budibogsnama. To samo Srbi mogu; to se dobro vidi i u najnovijem specijalnom dodatku RTS-a iz godine 2020.     

Preporučujemo

Kultura

2 6

TV KRITIKA: Kako nastaje zločin; serija "Kosti", autor Nikola Pejaković, "Bosonoga", RTS 1, 2020.

13. 12. 2020. u 10:39

Kolumne

1 3

BAJDEN I AVET RAMBUJEA: Na šta nas upozorava film Javnog servisa o zbivanjima iz 1999. godine?

28. 11. 2020. u 11:33

Kultura

1 7

FILMSKA KRITIKA: SILOVANjE ISTORIJE!

11. 10. 2020. u 14:30

Kolumne

0 6

MIRDITA ZA "AGINU KUĆU"

24. 10. 2020. u 11:05

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije