ŠTA ME BRIGA, IMAM PENZIJICU I ŽIVIM KAO U RAJU: Ivana Dimić o izboru kratkih priča "Sve u svemu"

USRED upravničkog mandata otišla je Ivana Cici Dimić, neočekivano, pre nekoliko godina s čela Ateljea 212 - pravo u penziju.

Foto Ž. Knežević

Autorka kratkih priča, drama, TV scenarija, eseja, pozorišnih adaptacija i dramatizacija, prevoda (s francuskog i engleskog), nekadašnja pomoćnica ministra za kulturu, direktorka Drame Narodnog pozorišta - u naponu snage i prisutnosti u društvenom životu, podvukla je crtu. Bilo je to u trenutku ličnog gubitka, majčine smrti. O tome je pisala u svom prvom romanu "Arzamas", za koji je pre pet godina dobila "Ninovu" nagradu.

Knjigu je objavila "Laguna", a isti izdavač napravio je i izbor njenih kratkih priča pod nazivom "Sve u svemu". Tako, dok ona uživa u "dubokoj" penziji, čitaoci uživaju u njenoj zbirci - pričama punim humora, ironije (i samoironije), blagog cinizma, dirljive iskrenosti, šarmantne pronicljivosti, nepresušne mašte ...

Foto Promo

- Te su priče nastajale u razmaku od četrdeset godina: od 1976. do 2019. godine. Urednik "Lagune" Dejan Mihajlović napravio je izbor iz prethodnih knjiga - otkriva Ivana Dimić. - Zanimljivo je kad se vidi nešto što je ostalo isto kod istog rukopisa, a s druge strane, uočavaš i kako se pisac razvija. Bila mi je zanimljivija njegova koncepcija. Priče su kratke, možeš da ih čitaš pred spavanje. Ja sam ljubazan pisac, ne maltretiram svog čitaoca. Ne "mračim", kako to često biva u ovom i prethodnom veku. Malo li nam je život crn. Bar nešto da bude dah vedrine, a književnost da nešto lepo, neku toplu misao ili utehu.

Pišete drugi roman?

- Stvaram kao "Skadar na Bojani": malo pišem, onda čitam, pa izbacim neke delove. Nikako da pređem sto strana, već pet godina. Prošlo je prilično vremena i od "Ninove" nagrade i "Arzamasa", izdavač me pita ima li šta novo. A ja mu odgovoram, da, biće za tri-četiri godine. Nigde ne žurim. Tako je Mihajlović (koji mi je bio urednik i u "Prosveti") predložio da napravimo izbor iz prethodnih pet zbirki priča. Inače, knjiga do sada nije imala nijednu promociju. Trebalo je da prva bude u aprilu prošle godine, ali ju je mesec dana ranije preduhitrila korona.

Pred koronu počeli ste saradnju sa rediteljem Milanom Karadžićem na Goldonijevim "Ribarskim svađama", ali je premijera tek nedavno održana u Gračanici?

- Uradila sam adaptaciju komedije, "pravila" na bokeljsko narečje umesto onog dalmatinskog (splitskog) koje je korišćeno u istoimenoj predstavi na sceni Narodnog pozorišta. Pomerala sam neke likove, "prebacivala" na taj govor. U međuvremenu, bavila sa se prevođenjem. Novica Antić, upravnik Ateljea 212, tražio je da uradim komad Jasmine Reze Bella figura i tekst Florijana Zelera "Sin", čije probe uveliko traju. Oba komada prevela sam sa francuskog jezika.

I vaš novi roman, kao i priče, imaće mnogo toga autobiografskog?

- Neću da kažem naslov, prošli su mi "ukrali"! Jer, "Arzamas" je u početku imao drugačiji naslov... Kao i obično, mrzi me da izmišljam, pa je roman uglavnom autobiografski. Češem se samo kad me svrbi, i pišem kad imam šta da kažem. Inače, nikad ne bih sela za sto. Ja samo čitam i uživam od kad sam u penziji. A čitam božanstvene knjige. Eto, sad sam ponovo pročitala Frejzerovu "Zlatnu granu". Zabavljala sam se na hiljadu strana, s velikim zadovoljstvom.

U knjizi vas je jedan neostvareni dramski pisac naterao da napustite "preduzeće" i odete u penziju. Je li vam se nešto slično desilo i u životu?

- Otišla sam odmah posle majčine smrti, nakon dve godine. Rekla sam "više nikome neću menjati pelene" i tako se završilo... Povukla sam se kad sam ispunila prvi uslov za penziju: 37 godina staža i 58 godina života. Bila sam potpuno premorena. Volim pozorište i veoma mi je žao što se našlo u ovakvoj situaciji zbog korone, ali hoću da radim samo ono što mi se sviđa - da čitam i pišem. Lep mi je život, ne bih da ga menjam.
Kratka priča je vaša forma, a forma je često uslovljena i temperamentom samog autora.

Neke od njih su antologijske, u samo trideset redova...

- Valjda srčani bolesnici kratko pišu, a ovi plućni - dugačko. Uglavnom, kad me neko zove da nešto da radim u pozorištu, ja kažem - neću. Šta me briga, imam penzijicu, živim kao u raju. Pušim, uživam. Doduše, pošto više nema "drine", sad savijam duvan.

U zbirci "Sve u svemu" našlo se nekoliko priča na temu bombardovanja SRJ. Hoće li i korona, u nekim narednim delima, imati svoje mesto?

- Kako da ne. U novom romanu postoje neki delovi koji se odnose na koronu. Kako je dolazila, tako sam je "hvatala". Inače, prevela sam i jedan malo poznat Joneskov komad pod nazivom "Masakrarije". To je priča o epidemiji i masovnoj smrti. Fantastičan komad i "nenormalno" aktuelan! U Gračanici su odlučili da ga rade.

Hoće li se, ipak, nešto vaše u dogledno vreme pojaviti u dramskoj formi?

- Ne, sve sam to "fuzionisala" u roman. Biće to moj drugi, i verovatno poslednji roman. U međuvremenu ću da umrem od starosti.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije