ISTORIJSKI DODATAK - TAČKA TOPLJENJA SLOBODE: SKC zauzima posebno mesto u našoj kulturnoj, umetničkoj i novijoj političkoj istoriji
NEŠTO ne nastaje ni iz čega. Neki, bilo koji, događaj nije moguć bez celokupne opšte istorije koja ga je učinila mogućim. Otuda je svaka pojedinačna istorija svakog pojedinačnog događaja posebna, i autonomna, manifestacija opšte istorije i njenog ritma. Ovo je univerzalno pravilo.
Naročito jasno, ono je vidljivo onda kada dolazi do naglih i radikalnih socijalnih, političkih, ekonomskih, kulturnih, umetničkih, psiholoških i svih drugih promena u životima ljudi, u socijalnoj strukturi, njenoj dinamici, odnosima moći i obrascima mišljenja.
Beogradski Studentski kulturni centar (SKC) jedan je od onih događaja u našoj novijoj istoriji, posebno u našoj kulturnoj, umetničkoj i političkoj istoriji tokom "nultih godina" između 1968-1974. i 1979-1984, koji na gotovo idealan način pokazuje ovo stanje stvari. Sticajem okolnosti o takvim svojstvima ove ustanove mogu da govorim iz prve ruke i vlastitog iskustva iz perspektive "nulte godine" 1979-1984. i događaja koji su tada nepovratno pokrenuti.
Bio sam, naime, direktor beogradskog Studentskog kulturnog centra od novembra 1979. do novembra 1984. i sledstveno odgovoran za programski identitet, funkcionisanje ove kuće i spoljašnje uslove u kojima ona radi. Posle konkursa na kome sam učestvovao i bio izabran dok sam još bio u JNA - zasluge u ovoj stvari svakako pripadaju Dunji Blažević - i pošto sam još kao mornar, zahvalio na pozivu Milojka Drulovića da budem postavljen za sekretara u Komisiji za kulturu CK SKJ, na dužnost direktora SKC stupio sam nepun mesec dana pošto sam završio vojni rok u gardijskoj brigadi desantno-jurišne mornaričke pešadije na Brionima.
VEĆ sam početak mog rada u SKC bio je uzbudljiv. Nekoliko dana pre nego što sam stupio na dužnost, saznao sam iz članka objavljenog u "Ekspres politici" da je SKC u međuvremenu postao ustanova na zlu glasu kao "leglo narkomanije". Prvih dana, dok sam se adaptirao na novi radni ambijent i pošto sam se zahvalio i na ponudi da se prihvatim sada dužnosti izvršnog sekretara za kulturu u Gradskom komitetu SK, jedan redar mi je svako jutro donosio špriceve navodno pronađene po SKC i punio uši pričama o pravoj narkomanskoj pošasti koja je preplavila ovu ustanovu.
Razume se, bilo je to neprihvatljivo. A onda se dogodilo još i to da su službenici DB sa radnog mesta, posle podne, odveli jednog od radnika Biblioteke strane periodike. Obavešten sam da niko, ni njegova porodica, nema nikakvih informacija o tome zašto je uhapšen, gde se nalazi i u kakvom je stanju. Krenuo sam da od nadležnih univerzitetskih vlasti (Rektorat, rektor; Univerzitetski komitet SK, predsednik UK) tražim objašnjenje ovog događaja. Nisam saznao ništa, ali su me svi sagovornici prijateljski savetovali da se u tu stvar ne mešam ni na koji način. Bilo je to, naime, vreme faktičkog, iako ne i formalno proglašenog vanrednog stanja u Jugoslaviji zbog činjenice da se zdravstveno stanje J. B. Tita ozbiljno pogoršalo.
Ipak, oba slučaja sa kojima sam imao posla na samom početku rada u SKC uspeo sam da rešim i to zahvaljujući onome što sam naučio ranije, a u ovim posebnim slučajevima, naročito onome što sam naučio kao pasionirani čitalac i gledalac književnosti i filmova popularne kulture. Razume se, to ne bi bilo moguće bez dragocene pomoći prijatelja iz gimnazijskih i fakultetskih dana koji je, bez sumnje, rizikovao kada je, tada, pristao da, nepripremljen, u SKC sasluša moj predlog o rešenju ova dva problema. I zaista, koliko sutradan, nikakvih špriceve više nije bilo, onaj redar prestao je da se pojavljuje u SKC, a radnik Biblioteke vratio se na posao pa sam saznao i razlog njegovog hapšenja. Tako je počela moja lična avantura u beogradskom SKC-u. Trajala je naredne četiri godine.
LEGALNE ILI ILEGALNE STRUKTURE
NESLUŽBENO mišljenje dve grupe eksperata o uzroku požara, iz Vojnotehničkog instituta i Instituta za ispitivanje otpornosti materijala, na izvestan način potvrdio je i islednik u beogradskoj Palati pravde kod koga smo bili pozvani Miodrag Milutinović, glavni organizator programa SKC-a, inače označen kao odgovorno lice u službenoj verziji sa "opuškom cigarete" kao uzrokom požara i ja, kao direktor SKC-a. Pošto smo odgovorili na postavljena pitanja, ovaj islednik nas je zadržao u svojoj kancelariji da budemo prisutni dok iskaze daju svi neposredni svedoci događaja - naš Boža, stari prekaljeni vatrogasac, noćni portir u SKC-u i redari koji su u vreme požara bili na dužnosti. Svi oni - a naročito iskusni Boža - bili su saglasni da je požar podmetnut. Kada se to završilo, islednik je postavio sledeće pitanje Miodragu Milutinoviću i meni: "Šta mislite, ko je to uradio, legalne ili ilegalne strukture?"
STATISTIČKI rezultat te avanture izgleda ovako. Podatke navodim prema izveštaju o nekim aktuelnim aspektima rada u Studentskom kulturnom centru od 2. februara 1984. Napisao sam taj tekst posle tri požara čija meta je bio SKC - 6. decembra, 12. decembra i 28. decembra 1983. Požar od 28. decembra 1983. bio je katastrofalan.
Izveštaj o nekim aktuelnim aspektima rada u Studentskom kulturnom centru predstavljen je i predložen za izjašnjavanje Kolegijumu SKC (koji su sačinjavali svi urednici programa, glavni organizator programa i šef tehnike SKC), zatim Zboru radnih ljudi SKC (koji su sačinjavali svi zaposleni radnici SKC), kao i Osnovnoj organizaciji SK u SKC (koju su sačinjavali svi članovi SK u radnom sastavu SKC). Izveštaj su Kolegijum, Zbor radnika i OO SK SKC jednoglasno usvojili. Dana 2. februara 1984, taj izveštaj na 13 strana potpisali su za Kolegijum SKC i SKC Ljubomir Kljakić, direktor, za Osnovnu organizaciju SK Milorad Vučelić, sekretar, za Zbor radnika Vesna Nožica, predsednik", pa je on stupio na snagu kao službeni dokument Studentskog kulturnog centra.
Umnožen u 150 primeraka na geštetneru (danas zaboravljena štamparska tehnologija za male tiraže) izveštaj o nekim aktuelnim aspektima rada u Studentskom kulturnom centru distribuiran je svim redakcijama štampe, radija i televizije u Beogradu i Jugoslaviji, kao i nadležnim funkcionerima svih društveno-političkih foruma po vertikali socijalne strukture - Beogradski univerzitet (Rektorat, UK SK BU), Grad Beograd (GK SK BGD, SSRN Beograda) do Republike (CK SK Srbije, SSRN Srbije, SSO Srbije) i Federacije (CK SKJ, SSRN Jugoslavije, SSO Jugoslavije).
Razume se, niko, nijedna redakcija novina, radija i televizije nije objavila ni slovo iz ovog izveštaja, niti je neki forum javno prokomentarisao bilo koji navod iz tog dokumenta. Jedini komentar za koji znam i koga se danas sećam jeste ona replika koja se čula u kamernom ali strogom ambijentu devetočlane partijske komisije pred koju sam kao politički osumnjičen i okrivljen bio pozvan u martu 1984, ovaj put povodom pozorišne predstave "Politika kao sudbina". "Vi ste autor ovog teksta (misli se na izveštaj o nekim aktuelnim aspektima rada u Studentskom kulturnom centru). Kao psihijatar, mogu samo da kažem da se iz tog teksta jasno vidi da ga je pisao neko ko ima sindrome paranoidne šizofrenije", rekao je jedan od članova ove komisije, profesor Medicinskog fakulteta.
IZLOŽENA statistika u izveštaju O nekim aktuelnim aspektima rada u Studentskom kulturnom centru, izgleda ovako.
U 1980, SKC je u okviru svojih redakcija realizovao 356 programa; u 1981 - 376 programa; u 1982 - 558 programa; u 1983. - 550 programa. Broj posetilaca SKC je od oko 150.000 tokom 1980, porastao na oko 650.000 u 1983, a za svoj rad ova ustanova dobila je sva najviša priznanja Saveza socijalističke omladine (na Beogradskom univerzitetu, u gradu Beogradu i SR Srbiji), a 1981, povodom desetogodišnjice rada, i Statuu Ivo Lola Ribar, najviše priznanje koje dodeljuje Republička konferencija SSO Srbije, i to za "ostvarene izuzetne rezultate u višegodišnjem radnom i stvaralačkom angažovanju i doprinos razvoju i afirmaciji Saveza socijalističke omladine i društvene zajednice u celini". U javnosti, taj rad imao je izuzetan odjek.
Samo tokom 1982, u jugoslovenskoj štampi, o SKC i njegovim programima pisalo se 315 puta (od čega 228 kritika, osvrta, komentara, širih najava i vesti, a 87 puta u kontekstu širih analiza kulturnih, političkih i društvenih pitanja). Takođe, u prvih deset meseci 1983, o SKC i njegovim programima u jugoslovenskoj štampi objavljeno je 715 priloga (od čega 224 kritike, osvrta, komentara, širih najava i vesti, kao i 491 prilog u kome se SKC pominje u kontekstu razmatranja opštih društvenih, političkih i kulturnih pitanja; u čak 473 priloga tematizovan je pozorišni program SKC, a unutar njega najviše se pisalo o predstavi "Golubnjača".
Precizna sistematizacija i analiza priloga objavljenih na radiju, televiziji ili filmu nije bila sačinjena u trenutku pisanja samog izveštaja, pa ovi podaci nisu mogli biti predstavljeni. Ipak, u izveštaju se navodi da je tokom 1982. i 1983. u međunarodnoj štampi, uključujući i međunarodni radio, televiziju i film, kao i velikih svetskih agencija, objavljeno i emitovano nekoliko desetina priloga (informacija, osvrta, komentara i kritika).
Najzad, izveštaj naročito pominje finansijsku dimenziju rada SKC. Ističe se, tako, da je ukupan prihod od 14 miliona dinara u 1981. (od čega su budžetske dotacije iznosile oko 9,2 miliona dinara), porastao na oko 40 miliona dinara u 1983 (od čega su budžetske dotacije iznosile 12 miliona dinara), pa se, s tim u vezi konstatuje da je SKC u tom trenutku uspeo da efektivno obezbeđuje čak 3/4 neophodnih sredstava kroz plasman svoje produkcije na tržište kulture i to kroz slobodnu razmenu rada i različite oblike kooperacije i saradnje sa svojim partnerima. U izveštaju se kaže još i ovo: "Konstatuje se samo notorna činjenica kada se kaže kako je u jugoslovensim okvirima ovo apsolutno jedini slučaj među ustanovama srodnog karaktera."
U CENTRU PAŽNjE SVETSKIH MEDIJA
O PROGRAMIMA SKC izveštavali su pekinški "Ženmin žibao", moskovski "Novoje vremja", pariski "Liberasion", frankfurtski "Teatar Hojte", "Internešnal herald triubjun", II kanal zapadnonemačke televizije, TV Švajcarske, itd. Svemu ovome treba dodati i to da je u specijalizovanim listovima i časopisima kao što su tada bili "Književna reč", "Marksistička misao", Theoria, "Kulturni radnik" ili Treći program Radio Beograda tokom 1982. i 1983. objavljivani autorizovani transkripti rasprava o različitim teorijskim problemima koje su vođene u SKC. Gotovo bez izuzetka, javne refleksije SKC uopšte ili njegovih posebnih programa, u novinama, časopisima, na radiju i televiziji, veoma visoko su vrednovale učinak te kuće. U komentaru "Politike" je napisano da je SKC najbolja ustanova kulture u Beogradu i to sa stanovišta svog kulturnog, društvenog, teorijskog, umetničkog, političkog i generacijskog značaja. Takođe, tokom čitave 1982. i čitave 1983. godine, SKC je sa svojim programima bio prisutan u štampi, na radiju, televiziji i filmu oko 3,5 puta svakog dana.
KAO što su događaji to pokazali, ovi - i brojni drugi - argumenti nisu sačuvali SKC od tri požara čija meta je bio tokom decembra 1983. godine - 6. decembra, 12. decembra i katastrofalni požar 28. decembra 1983. U prilikama kada se u Jugoslaviji posle 4-8. maja 1983, razbuktala unutrašnja frakcijska borba za dominaciju, reviziju istorije i obnavljanje starih podela, kada su ponovo bila otvorena sva ideološka pitanja i svi ideološki sukobi koji su vidljivo i nevidljivo obeležavali svih 80 godina 20. veka, jedna ustanova kakav je bio SKC smetala je svim onim delovima političke nomenklature koji su u autoritarnoj parohijalnosti, ideološkom i političkom intervencionizmu u sve sfere društva, u etničkom neostaljinizmu videli za sebe jedino spasonosni izlaz iz krize u kojoj se zemlja nalazila.
Pres kliping o katastrofalnom požaru 28. decembra 1983. koji mi je dan-dva kasnije doneo Vuk Babić, filmski režiser, prijatelj i prijatelj kuće, govori o tome da je ovu vest objavila doslovno celokupna ondašnja jugoslovenska štampa, radio i televizija. Službeno, istražni organi su kao verovatni uzrok požara naveli "opušak cigarete".
U javnosti, naročito među neposrednim i kredibilnim svedocima događaja, kao i među stručnjacima niko nije verovao u ovu teoriju. Dve malobrojne grupe eksperata, jedna iz Vojnotehničkog instituta, druga iz Instituta za ispitivanje otpornosti materijala - kojima sam se obratio za pomoć i neslužbeno mišljenje u ovoj stvari i koje su prijateljski izašle u susret - bile su, nezavisno jedna od druge, saglasne oko uzroka požara.
"Traka ili ampula", rekli su iz Vojnotehničkog instituta. "Traka ili ampula", rekla su tri profesora Univerziteta različitih specijalnosti koji su, inače, službeno obavljali veštačenje uzroka katastrofalnog požara u Pećkoj patrijaršiji 16. marta 1981. Objasnili su mi, i jedni i drugi, da su "traka ili ampula" različiti oblici hemijskih upaljača koji izazivaju temperaturu do 5.000 stepeni Celzijusovih.
Naime, jedino delovanjem takvih sredstava mogla se objasniti činjenica da je masivni luster u velikoj sali SKC-a, težak čitavu 1,5 tonu koji je visio na čeličnom lancu, pao jer se lanac praktično istopio već u prvim minutima požara. Inače, tačka topljenja čelika je 1.700 stepeni Celzijusa.
Prostor ne dozvoljava da budu zabeležene još neke od zanimljivih epizoda ovog toka stvari. Službena istraga u slučaju katastrofalnog požara 28. decembra 1983. okončana je "zbog nedostatka dokaza" i sa poukom o opasnostima koje vrebaju od "opuška cigarete" u novembru 1984. Niko nije odgovarao. Dopis iz nadležnog suda da je istraga obustavljena stigao je u SKC dan pošto sam predao dužnost novom direktoru.
ZANIMLjIVO je da se tokom 1983. u Jugoslaviji dešavaju još dva požara čija istraga nikada nije završena. U proleće 1983. podmetnut je požar u borovoj šumi pored kuće Josipa Kopiniča u Puli. Dana 19. 5. 1983, u prepunoj velikoj sali beogradskog SKC-a, bila je predstavljena tek objavnjena dvotomna knjiga Vjenceslava Cenčića "Enigma Kopinič". Pored Cenčića, o knjizi su govorili sam Josip Kopinič, Leo Mates, Đuro Stanisavljević, Božidar Jakšić i, u ime izdavača, beogradskog "Rada", Branislav Milošević.
Zašto je ta knjiga važna i zašto je pored Kopiničeve kuće u Puli bio podmetnut požar, zainteresovani čitalac saznaće pročita li knjigu Mila Gligorijevića "Rat i mir Vladimira Dedijera", koju je beogradska "Narodna knjiga" objavila 1986. Na istom mestu, zainteresovani čitalac saznaće važne detalje i o požaru koji je u avgustu 1983. bio podmetnut pored kuće Vladimira Dedijera u Siparu, Istra, gde se nalazio Dedijerova arhiva "Novih priloga za biografiju Josipa Broza Tita". Zainteresovani čitalac će, takođe, u Gligorijevićevoj knjizi, saznati i osnovne stvari o eksploziji koja je tih istih dana odjeknula u kući nekadašnjeg Dedijerovog minhenskog izdavača Rolfa S. Šulca...
Kako bilo da bilo, dana 1. marta 1985, u Klubu SKC-a, na maloj prigodnoj svečanosti upriličenoj povodom mog konačnog odlaska iz SKC-a bila mi je uručena knjiga Aleksandra Flakera "Ruska avangarda" sa sledećom posvetom:
"Ljubi Kljakiću, našem direktoru - u znak uspomene na vremena u kojima je umeo da da primer kako se treba držati na vetrometinama od ovog sveta, kako sačuvati ono što je svagda na ispitu - ljudskost i čovekovo dostojanstvo. Radnici SKC."
Slede potpisi, od kojih neki sa kratkim, pratećim komentarima.
Bio je to SKC.
Preporučujemo
DUH POBUNE JE PUŠTEN IZ BOCE: SKC je bio beogradska i jugoslovenska adresa novog talasa
21. 03. 2021. u 17:14
ILON MASK PODELIO SNIMAK ISTINE: "NATO je bombardovao Beograd kako bi rasparčao Srbiju" (VIDEO)
MILIJARDER Ilon Mask, vlasnik Tesle, "Spejs Iksa", društvene platforme Iks, podelio je na svom profilu govor u kojem Džefri Saks priča o nelegalnom bombardovanju Srbije od strane NATO-a.
12. 11. 2024. u 15:47
"GLAVNA TEMA JE DA LI ĆE MOSKVA BITI GAĐANA" Veliko upozorenje Vučića: Svet se kreće po ivici ambisa!
PREDSEDNIK Srbije Aleksandar Vučić obratio se javnosti posle govora na Samitu KOP29 u Azerbejdžanu.
12. 11. 2024. u 12:33
NAJVEĆI JATAK "ZEMUNACA" Ona je bila poslednja linije odbrane klana - u kući krila kilograme kokaina, a onda im presudila
POSLE ubistva Đinđića, ona se predstavljala kao Zorica Vesić i kupila je salaš u mestu Putinci, gde se jedno vreme skrivao vrh zemunskog klana.
13. 11. 2024. u 10:23
Komentari (0)