RODITELJSTVO KAO KRADLJIVAC LJUBAVI: Psiholog o strahu parova da imaju decu

NEKI parovi ulaze u vezu, pa i brak, vođeni željom za potomstvom, koju ljubav, kao osnova svega, prati. Drugi, pak, tu pomisao zaobilaze u širokom luku, jer im je sama međusobna ljubav cilj. Zašto bi toj sreći smetao neki treći?

Foto Shutterstock

Događa li se često da su partneri toliko upućeni isključivo jedno na drugo da im ta ljubav ne dozvoljava pomisao na dobijanje potomstva, jer bi bili ljubomorni na decu što im "kradu" deo nje, za "Život plus" objašnjava Željka Kurjački Stanić, psiholog i psihoterapeut:

- Retko sam se sretala sa tim problemom, makar ne u tom obimu da zaista predstavlja problem. Takav strah postoji, ali je obično beznačajan, kao i većina strahova koji muče roditelje koji bi to tek trebalo da postanu po prvi put, i prođe čim se dete rodi.

O čemu je zapravo tu reč?

- Roditelj koji oseća strah od gubitka ljubavi, u psihološkom smislu, verovatno pati od sindroma Petra Pana. Odrastanje i odgovornost takva osoba vidi uglavnom kao sumoran, mračan i težak deo života, koji pokušava da izbegne i ostane zauvek tamo gde je zabavno i radosno. Zaljubljenost, udvaranje, to je radost, a deca su brige i obaveze u očima tog roditelja. On ne vidi da se u stvarnosti radost, kao i brige, nalaze u svakom trenutku života, i da od nas zavisi kako ćemo svoj život voditi. Moguće je da je ta osoba, odrastajući, svedočila takvom ponašanju svojih roditelja koji su zanemarivali jedno drugo u potpunosti, bili isključivo posvećeni deci i nisu postojali kao ljubavni par. U tom ranom uzrastu, dete često donese odluke koje kasnije u životu, nesvesno tih zaključaka, ne ažurira, nego živi u skladu sa njima. Moguće je da su taj muškarac ili žena tada zaključili da sa rođenjem deteta neminovno prestaje sve fino i zavodljivo u odnosu dvoje ljudi. Zato roditeljstvo vide kao kradljivca partnerske ljubavi.

ČINjENICE MENjAJU STARE STRAHOVE

Šta ako samo jedan partner ima takav stav? Mora li drugi da ispašta ili se takvo razmišljanje može promeniti?

- Svakako ćemo pokušati da promenimo mišljenje partnera ako nam je nešto toliko važno, a pitanje dece svakako jeste. Međutim, ako ti pokušaji u nekom trenutku ne urode plodom, trebalo bi da prestanu, a onda da usledi odluka da li vredi ostajati u takvoj vezi.

Mogu li oni to da reše sami, unutar svog emotivnog odnosa, ili im je potrebna ozbiljnija pomoć?

- Većina naših starih strahova i predubeđenja se, ukoliko nismo bili veoma povređeni u detinjstvu, menja pred činjenicama koje govore suprotno. Čak i samo osvešćivanje tog uverenja, kada postanemo svesni da to nije činjenica nego samo naš stari strah, može da dovede do toga da se ono počne menjati, da počnemo primećivati oko nas parove koji svedoče drugačijem scenariju, koji su ostali par koji se voli i nakon što su postali roditelji. Ukoliko je naš partner tvrdoglaviji i ne uviđa svoj strah nego na njega uporno gleda kao na nepobitnu činjenicu, tada se malo toga može uraditi. Na psihoterapiju, koja bi mogla pomoći, neće hteti da dođe neko ko ne vidi da ima problem. Čak iako dođe na nagovor (ili često ultimatum) partnera koji želi decu, on će na terapiji verovatno biti nesaradljiv i nepristupačan.

Ako se dogodi da žena, uprkos takvom muževljevom stavu ostane trudna, da li će se rođenjem deteta promeniti i slika njenog partnera o tome? Da li će nakon tog čina shvatiti da ne može i ne sme biti ljubomoran na sopstveno dete?

- Naravno, to se često događa, naročito ako taj strah nije bio mnogo jak, nego je bio više briga oko toga kako će se sama osoba pokazati u ulozi roditelja. Razgovori, strpljenje, razumevanje, sve to može mnogo da pomogne. Od pomoći je i ako par napravi plan kako da, na dnevnom ili nedeljnom nivou, čuva iskru u svojoj ljubavi. Jedan sat razgovora uveče uz vino, izlazak na večeru svake druge nedelje, ili u šetnju, bioskop, zabrana korišćenja reči "razvod" u razgovorima i slične tehnike mogu da pomognu. Zaljubljenost treba da se neguje, ona ne bi trebalo da se podrazumeva.

Događa li se da to, ipak, ne bude slučaj? Šta se onda dešava?

- U tom slučaju ljubomorni roditelj oseća konstantan strah i ljutnju, bez obzira na to šta drugi roditelj čini. U zavisnosti od toga kakav vrednosni sistem ima, on će ili otići iz tog odnosa, ili će ostati osećajući da je uhvaćen u klopku iz koje ne ume da izađe. Kako će se ponašati ako izabere neku od ovih opcija, takođe zavisi od psiholoških zabrana i dozvola koje u sebi nosi. Možda će otići i biti dobar otac. Možda će ostati u braku, u klopci kako na to gleda, i imati ljubavnicu koja će zadovoljavati želje koje ne veruje da može da ostvari sa suprugom sada kada sa njom ima decu.

EMOTIVNA NEZRELOST

Završavaju li se takvi odnosi raskidom češće nego ostali?

- Da li će se dvoje ljudi razići ili ostati u vezi često ne zavisi od veličine i ozbiljnosti problema sa kojima se suočavaju, već sa njihovim uverenjima u vezi sa razlazom. Mnogi ljudi ostaju duboko nesrećni u braku, dok se drugi, pak, razilaze na prvi nagoveštaj problema.

Kakvog partnera nakon toga traže?

- Ukoliko nismo nesvesnim mehanizmima birali upravo čoveka sa tim problemom, već zbog neiskustva nismo prepoznali problem na vreme, tada ćemo nakon razlaza biti za važnu lekciju mudriji i tražićemo partnera koji razume da odrastanje osim odgovornosti donosi i beskrajno mnogo slobode da sami kreiramo život kakav želimo. Roditeljstvo po toj slobodi nije izuzetak.

Da li su akteri ove "priče" emotivno nezreli? Šta ih još karakteristiše?

- Možemo reći da su emotivno nezreli, da strahuju od odgovornosti jer je vide kao nešto što se suprotstavlja radosti i kao nešto sa čim oni nisu dovoljno dobri da se nose. To je strah od onih situacija kada nemaš nikoga odraslijeg od sebe da se na njega osloniš, da uskoči umesto tebe, da umesto tebe preuzme odgovornost.

Zbog čega su, najčešće, takvi? Šta je uticalo na to da se formiraju u takve ličnosti?

- Strah od odgovornosti vrlo često imaju oni ljudi koji su bili prezaštićavani kao deca. Roditelji koji su u detinjstvu bili uskraćeni za mnogo toga ponekad veruju da dobar roditelj ne sme uskratiti dete ni za šta, pa potom svoju decu štite od svega neprijatnog, čak i od onih neprijatnih iskustava koja bi trebalo da dožive. Ako dete nikada nije snosilo posledice bežanja sa časova nego je mama pravdala, ako ćerka nikada nije naučila da vozi jer je je uvek mogla da računa na nekoga da je preveze, ako odrastao čovek nikada nije živeo sam ili vodio računa sam o sebi, kuvao, peglao sebi odeću, snosio posledice toga ako na vreme ne plati račune, tada je pomisao na odgovornost neprijatna jer sumnjamo u svoju sposobnost da naučimo. To je najteža posledica prezaštićavanja – sumnja u svoju sposobnost učenja. A roditeljstvo, kao i dobar partnerski odnos nakon rođenja deteta, nije nešto što umemo ili ne umemo, nego nešto što se uči. S druge strane, kaže se da se odgovornosti najviše plaše oni koji najbolje znaju šta odgovornost znači. Možda i u tome ima istine.

Može li do takvog doživljaja potomstva da dovede nedovoljna ljubav roditelja tokom detinjstva, iz toga proistekla potreba za pažnjom, ili odrastanje u senci starijeg brata/sestre, neadekvatni ljubavni odnosi, posesivnost?

- Za razliku od partnerskog odnosa koji je, ili bi makar trebalo da bude, uvek obostran, pun davanja i primanja ljubavi, roditeljski odnos je u nekim periodima jednostran - dajemo mnogo, a naizgled ne dobijamo isto zauzvrat. To je najočiglednije kada se beba rodi. Novorođenče ne ume da nam pokaže da nas voli, da zagrli, nasmeši se, kaže. Tek malo kasnije odnos postaje dvosmeran na tom očiglednom nivou. U pubertetu se ponekad dešava isto, kada tinejdžeri prvi put u životu traže nekog drugog da im bude uzor u svemu, a ne roditelj. Nekim ljudima je teško da to tolerišu. Tada pričamo o nezrelosti.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije