VAŽNOST "SLOBODNOG PROSTORA" U EMOTIVNOM ODNOSU: LJubav može da se osnaži i osamljivanjem

"Ti se stalno osamljuješ, gledaš u neki od ekrana, nećeš ništa da radimo zajedno" – žali se jedan od emotivnih partnera. "Nije, tu sam, samo me ovo baš zanima da vidim" - odsutno odgovara drugi. "Ali, uvek je neko 'ovo' preče od potrebe da budemo zajedno" – vapi prvi, na šta ga "drugi" ponovo razuverava, iako zapravo ni ne shvata u čemu je problem.

Foto Shutterstock

Šta li je loše u tome što ima svoja interesovanja i posvećen im je, kad mu tako dođe? To ne znači da svog partnera ne voli, naprotiv. Pre bi rekao da je toliko siguran i opušten u njihovom odnosu, da se u njemu oseća, pa i ponaša, "kao kod kuće". S druge strane, partner željan stalne bliskosti, koja bi, da se on pita, slobodno mogla da pređe u nerazdvajanje, ne shvata kako njegov voljeni ili voljena ne želi da baš sve lepe trenutke podeli sa njim, da sve što voli rade zajedno. Pa, pobogu, i gledanje filma je lepše udvoje, zar ne? "Sigurno me ne voli ili bar ne onoliko koliko ja njega", vrzma mu se po glavi često.

Da li je svim ljudima podjednako potreban "slobodan prostor" u emotivnom odnosu, koji ne uključuju partnera, pitali smo Marinu Maljković Ranitović, psihologa, stalnog sudskog veštaka i sistemskog porodičnog psihoterapeuta:

- Nije svima podjednako potreban taj, kako to volim da kažem, "kutak gde slušamo isključivo sami sebe". Postoji nešto što se u psihologiji naziva interpersonalna diferencija selfa, što znači da su neki ljudi više, a neki manje sposobni da odvoje sebe lično od drugih i relacija sa drugima. Manje self-diferencirani ljudi imaju izraženu potrebu da budu stalno sa drugima, teže podnose samoću, retko donose bitne odluke samostalno i imaju intenzivnu potrebu za čestim konsultacijama sa drugima, najčešće sa partnerom koga i biraju po tom modelu – da mogu da se oslone na njega, njegov sud, mišljenje, stav, ukus, savet i prisustvo. Logično, više self-diferencirani ljudi imaju veću potrebu za ličnim prostorom i vremenom, samostalniji su i nezavisniji i često se percipiraju kao zreliji, ali to ne mora da bude uvek tako.

Koje od to dvoje je bolje za dugoročnu vezu?

- Veoma je važno da u partnerstvu budu ispunjene obe potrebe, i ona za distancom (povremenim odvajanjem, samoćom, slobodnim prostorom) i ona za bliskošću i prisnošću. "Slobodan prostor" ne mora da podrazumeva neka duga odvajanja i rastajanja, to su najčešće kratki rastanci koji se završavaju radosnim ponovnim partnerskim bliskostima. Bliskost nam daje osećanje pouzdanja u partnera, a slobodan prostor osećanje samostalnosti, odraslosti i lične adekvatnosti. U partnerstvu su bliskost i distanca kao udah i izdah, dinamički povezani u jedinstvenu celinu koja čini zajednički život.

Šta ako je našem partneru neophodan taj "prostor" i želi ga, a nama nije?

- Tada je situacija jasna – moramo partneru bezuslovno da ga obezbedimo ako želimo da ga zadržimo i očuvamo vezu, bez obzira na to da li ovu njegovu potrebu razumemo i delimo sa njim, ili nam je nelogična, čudna, neromantična, "miriše" nam na udaljavanje, gubitak interesovanja, zahlađenje relacije i plaši nas.

Čime mahom popunjavamo vreme koje imamo samo za sebe?

- Sklona sam razmišljanju da koliko ljudi ima na planeti toliko ima različitih načina za popunjavanje vremena koje imamo samo za sebe; to što radimo u tom vremenu je ono što nam je potrebno, ono što naša duša, naša psiha traži, ono što nam "puni baterije" – kućni ljubimci, šetnje, čitanje, slušanje muzike, pisanje, slikanje, ručni rad, filmovi, sport, igrice, dokolica...

Kako na suptilan način partneru objasniti da nam je povremena distanca te vrste zaista potrebna? Šta da radimo ako ne razume?

- Nisam sigurna kako na suptilan način to učiniti, ali sam sigurna da mu to svakako moramo objasniti, jer je to naša suštinska potreba koja uvek i sigurno narušava partnerstvo ako ostaje nezadovoljena. Sigurna sam i šta da radimo ako ne razume – pokušati objasniti ponovo i ponovo, nasamo ili uz pomoć profesionalca, sistemskog porodičnog psihoterapeuta, jer je ova stavka izuzetno važna kao prevencija mnogih neželjenih dešavanja, kako unutar partnerske relacije tako i na nivou ličnog dobrog osećanja, spokojstva, funkcionalnosti i u krajnjem smislu i zdravlja.

Šta ako partner i dalje ne prihvata tu našu potrebu?

- Ako to i dalje ne razume i ne želi da ispoštuje, onda se otvaraju neka nova pitanja unutar partnerske relacije, pitanja poverenja, pitanja regulacije bliskosti i distance, pitanja budućnosti veze, pitanja komunikacije u vezi i nivoa lične zrelosti partnera… Preporuka je da ne treba da odustanemo od svojih suštinskih potreba čak i po cenu da ih partner ne razume.

Kako da napravimo optimalan način funkcionisanja veze ako ni nama ni partneru zapravo ni ne treba "slobodan prostor"?

- Pre svega treba da budemo iskreni prema samima sebi a onda i prema partneru, da sagledamo i svoje i njegove potrebe za ličnim prostorom i da se organizujemo u skladu sa dobijenim opservacijama. Svi parovi sa kojima sam radila, a sve vreme su upućeni jedno na drugo i razdvajaju se po pravilu samo kada baš moraju, imaju neku svoju specifičnu, često tešku ili tragičnu priču u istorijatu ili tako funkcionišu. To je njihov način da prođu kroz neke nemile događaje koje su imali ili ih i dalje imaju, a od kojih se brane simbiozom koju na kraju učine funkcionalnom.

Sudeći prema primerima iz vaše prakse, da li je geslo "Ako nekoga voliš, oslobodi ga" onima koji "oslobađaju" donelo više radosti ili bola?

- Nema sumnje: uvek više radosti, funkcionalnosti, zadovoljstva i lične sreće. Problem možda postoji samo na početku veze, kada se partner sa nižom self-diferencijacijom susreće sa povećanom potrebom za ličnim prostorom partnera sa višom self-diferencijacijom. Čim shvatimo kako ovaj jednostavan princip funkcioniše, automatski smo povezaniji, ispunjeniji i radosniji, i na kraće i na duže staze.

Koliko odmaže odnosu ukoliko imamo vrlo malo, ili nemamo uopšte, zajedničkih interesovanja sa voljenom osobom?

- Na početku veze nam se često čini da smo našli srodnu dušu po svemu, pa i po zajedničkim interesovanjima. Po pravilu, kako se veza razvija tako uviđamo naše međusobne razlike u svemu, pa i u interesovanjima i to je sasvim normalan tok. U različitim životnim fazama i etapama razvoja veze može da nam se učini na trenutak da nikada nismo ni imali ništa zajedničko sa partnerom i da se pitamo šta uopšte i tražimo zajedno.

Štete li takvi momenti odnosu?

- Rekla bih da mu ne odmažu, ukoliko nađemo način da se ponovo povežemo sa partnerom, da istražimo neke nove sfere interesovanja ili da se setimo starih i da ih reaktiviramo. Manjak zajedničkih interesovanja sa partnerom treba da shvatimo kao izazov, sigurna sam da ih možemo naći mnogo više nego što nam se u momentima otuđenosti čini. Imperativ u vezi je razvoj emotivnog odnosa, ali i lični razvoj svakog partnera pojedinačno, što znači da i interesovanja treba posmatrati kao kategoriju koja se menja i razvija.

Da li se uopšte može nazvati valjanom veza u kojoj jedan od učesnika želi da stalno bude upućen na drugog, kad god može da se ne razdvaja od njega?

- Mislim da može, ukoliko se ta želja kontroliše u meri da ne guši partnera. Normalno je da želimo da smo upućeni jedno na drugo i da se ne razdvajamo ako nam je prisustvo druge osobe uvek bezuslovno prijatno. Poznajem parove koji ovako funkcionišu dugo godina i zadovoljni su oboje. Malo ih je, ali postoje, i na njih treba gledati kao na izuzetak od pravila - oni su našli svoj neuobičajen način optimalnog funkcionisanja.

GLASNO VERBALIZUJTE SVOJE POTREBE

Koliko bi trebalo "slobodnog prostora" da bude u toku dana ili nedelje da bi veza što duže ostala zdrava?

- Nema jasnih pravila koliko, ali postoje jasni kriterijumi – onoliko koliko je to partnerima potrebno. Čini se da je situacija jasna, ali nije uvek tako, jer se ta potreba za količinom slobodnog vremena menja i kod iste osobe u zavisnosti od mnogih trenutih činilaca: raspoloženja, emotivnih potreba, vrste aktuelnog dominantnog misaonog toka... Da bi nam veza što duže ostala zdrava ne treba da budemo ni psiholog ni psihoterapeut niti prorok, treba da posmatramo partnera, da ga pitamo i da budemo spremni da ga saslušamo, da ga zaista čujemo i uvažimo i ispoštujemo njegove potrebe čak i kada nam nisu bliske, kao i da budemo iskreni i da jasno i glasno verbalizujemo svoje potrebe.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije