NEKI RATOVI ZAVRŠAVAJU SE NA FRONTU, A NE ZA STOLOM: Intervju - Ruslan Nikolajevič Puhov, direktor Centra za analizu strategija

MIROVNI pregovori u Dolmabahče palati u Istanbulu u formatu četiri zemlje - Ukrajine, Rusije, te posrednika Turske i SAD, uz upadljiv izostanak predstavnika EU, u koloritnim medijima postali su centralna tema koja ima kapacitet da potisne sva druga svetska dešavanja.

Foto Ruski Dom

Dvodnevni sastanci prošli su u znaku nagađanja, agoničnog čekanja mira i analize različitih ishoda pregovora - pa i onih najopasnijih. Ispostavilo se da na stolu postoji mnogo nerešenih pitanja - od priznavanja novih teritorija, ispunjenja cilja SVO, denacifikacije, statusa nuklearne elektrane, izlaska na Crno more - tema oko kojih ni pregovarači ni posrednici nemaju usaglašeni stav.

Ruslan Nikolajevič Puhov, direktor Centra za analizu strategija i tehnologija, istraživač čiji su radovi na temu bezbednosti, strukture i stanja odbrambenih kapaciteta oružanih snaga zemalja često citirani u ruskoj i evropskoj štampi uveren je da je naivno verovati da bi istanbulski pregovori mogli biti i konačni. Između ovih i prethodno održanih pregovora prošlo je tri godine, ali ovde nije reč samo o protoku vremena. U te tri godine, napominje Ruslan Nikolajevič Puhov, stalo je mnogo prolivene krvi i ozlojeđenosti obe strane u sukobu.

- U takvim okolnostima veliki je pomak da se sastanak uopšte održao. Uveren sam da je nemali rezultat kada ljudi koji s druge strane pregovaračkog stola vide samo lice zla provedu nekoliko sati u razgovoru, čak i pod pretpostavkom da uopšte ne koriguju svoje stavove. Ovaj proces biće dugačak, težak i bolan. Moja prognoza ide u pravcu da će neprijateljstva trajati još godinu dana - kaže u razgovoru za "Novosti" Puhov.

Dodatno stvar usložnjava činjenica da će obe delegacije imati obavezu da svoje stavove usaglase sa građanima, za koje je ovaj sukob postao isuviše ličan. Ukoliko se zanemari konsenzus sa narodom, upozorava Puhov, mogla bi se reprizirati situacija s kraja Drugog svetskog rata kada je poražena Nemačka kapitulaciju nazvala primirjem. Rezultat je bilo negodovanje nemačkih građana koji su poraz doživeli kao izdaju, uvereni da se vojska koja je bila nadomak Pariza predala. Usledio je revanšizam. Primer je poučan. Takođe, Puhov ukazuje na još jednu činjenicu: za Ukrajini i Rusiju ovo nije isti format rata. Za kijevski režim to je sukob sa Rusijom, za Moskvu ovaj rat je i pitanje evropske bezbednosti.

Rusija je pristankom na pregovore u Istanbulu obesmislila ultimatum evropskih lidera o 30-dnevnom prekidu vatre. Smatrate li da bi ovakva primirja mogla biti kobna za Rusiju?

- Takva ideja sa stanovišta logike oružanih sukoba nema smisla. Prekid vatre je nešto što bi moglo biti predmet razmatranja u petoj ili šestoj fazi pregovora, ali nikako u pripremnoj fazi kakva je sada. Insistiranje na primirju je politička deklaracija.

Stavimo takve ultimatume u kontekst duboko podeljenog ukrajinskog društva. Elita oko Zelenskog uživa sve benefite od ovog sukoba. Zahvaljajući ratu taj deo ukrajinskog društva u žiži je zapadnog interesovanja, obilazi prestonice i profitira na prolivenoj krvi. Na drugoj strani je običan narod koji plaća ceh i koji je spreman na ustupke. No, vladajuća elita razume da konačan kraj sukoba znači i njihovo tiho napuštanje svetske agende. Setimo se kosovskih Albanaca koji su krasili sve naslovnice svetskih medija, da bi se nakon Kumanovskog sporazuma vratili svojim marginalnim ulogama. Kijevski režim to ne želi. Iluzorno je očekivati da Zelenski po uzoru na De Gola napravi rez, i kao što je uradio francuski državnik u slučaju Alžira prekine rat, rizikujući lične tragedije francuskih porodica. Za takav čin je potreban državnik ozbiljenog formata.

Ukoliko bi na se na mestu predsednika Ukrajine našla druga figura, mislite, takav zaokret bi bio moguć?

- Ne isključujem mogućnost da tako nešto uradi penzionisani general Zalužni, ukrajinski ambasador u Londonu koji, za razliku od Zelenskog, nema potrebe da na dnevnom nivou sebe potvrđuje kao ratnog lidera i heroja. Zalužni je prekaljeni borac koji nije istupao sa bojnog polja i kao takav uživa veliki legimititet u narodu. Kao predsednik Ukrajine on bi imao kapacitet da zemlji donese mir. Ovi mirovni procesi mogli bi početi sa Zelenskim, a okončati se sa Zalužnim.

Da li bi trebalo verovati miroljubivim inicijativama nove američke administracije, posebno u svetlu upozorenja u Senatu o mogućem direktnom sukobu sa Rusijom?

- Fenomen Trampa i njegove administracije se može dvojako tumačiti - kao poluprazna ili polupuna čaša. Krenimo da je polupuna. Donald Tramp ne voli rat i nuklearno oružje. Ne radi se o tome da je on anđeo, već naprosto rat je za njega besmisleno uništavanje resursa i stvar koja nije dobra za biznis. Drugo, ovaj sukob on naziva Bajdenovim ratom, političkim nasleđem kojeg želi da se otarasi. Njegov vrednosni sistem nalaže da SAD treba da grabe dobre poslove, poput Kanade ili Grenlanda, ali Ukrajina iskače iz tog koncepta. Ako ga uporedimo sa Makronom, istrošenim homoseksualcem koji ne uživa ozbiljan autoritet u Francuskoj i koji od tragičnog sukoba pravi resurs za učvršćivanje sopstvene vlasti, Tramp ostavlja prostor za uvažavanje.

Čaša je i poluprazna...

- Da, iz te vizure, američka scena podseća na brodski top engleske mornarice koji se na nemirnom moru bezglavo okreće po palubi kršeći sve pred sobom. Iz takve postavke, Tramp ostavlja utisak čoveka koji veruje da se žene mogu poroditi za jedan umesto za devet meseci. On ne razume kako stvari funkcionišu u svetu gde posrnuli hegemon više nema sve instrumente da upravlja svetom. Razumem Trampovo nestrpljenje povodom okončanja sukoba u Ukrajini, ali neki ratovi se moraju završiti na frontu, ne za pregovaračkim stolom.

Antalija je istog dana kada su održani mirovni pregovori bila domaćin ministrima NATO zemalja koji su razgovarali o povećanju budžeta.

- Sa zadrškom pratim usaglašavanja budžeta NATO članica. Prvo moramo znati da su zemlje NATO podeljene u više grupa iako se tvrdi da stav Albanije i Estonije ima istu težinu kao stav SAD. Drugo tu su balkanske zemlje poput Severne Makedonije čija su ulaganja na nivou statističke greške. Treće, postoje zemlje koje imaju zdravu privredu i istorijske komplekse poput Finske, Švedske, Poljske, i, na kraju one zemlje poput Engleske i Nemačke koje šalju ratoborne signale, ali vojni kompleks je u senci demografije, migracija i ekonomskih problema. Tursku možemo posebno razmatrati. Ne ostavljam prostor za sumnju da bi Erdogan tragom člana 5 Povelje NATO stupio u otvoreni sukob sa Rusijom. Moramo znati da ne postoji nijedna organizacija u koju se Turska nije učlanila ili ne želi da se učlani. Nije isključeno da Erdogan pristupi i ODKB. Turska nije zemlja NATO, ona je Turska. Ona je u G20, u BRIKS, NATO...

Fašizam iz Estonije

Od evropskih zvaničnika često čujemo tezu da bi okončanje ukrajinskog sukoba ubrzalo rat sa Rusijom na Starom kontinentu. Kako to tumačite?

- Nisam slučajno pomenuo Estoniju. To je zemlja koja se postavlja veoma ratoborno prema Rusiji. Rusi koji žive u ovoj baltičkoj zemlji suočavaju se sa stalnom diskriminacijom.

Sada im je zabranjeno da glasaju na opštinskim izborima, čak i ako opštinu čini 90 odsto ruskih građana. To je fašizam. Istovremeno, estonske vlasti zagovaraju zatvaranje Baltika, presretanje naših brodova i ugrožavaju našu trgovinu. Zato, ne isključujem mogućnost da ratne varnice krenu sa ove teritorije.

Sirija je turski Donbas

Pristankom da se pregovori održe u Istanbulu Rusija iznova abolira verolomnog prijatelja. Mnogi se sećaju uloge u Siriji, Nagorno Karabahu, puštanju azovaca na slobodu...

- Erdogan je predsednik Turske i nesumnjivo da sledi interese svoje zemlje. Karabah i Damask nisu turske pobede, već ruski neuspesi. Mi smo napustili tačke na koje je on ušetao. Drugo, za Erdogana je Sirija turski Donbas. Na početku SVO glavnina naših resursa je preusmerena iz Sirije i Jermenije u Ukrajinu. Moramo prihvatiti činjenicu da Rusija ima manju moć od SSSR.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije