AVANTURISTA NA PUTOVANJU KA PISANJU: Novbelovac Peter Handke otvorio dušu u ekskluzivnom razgovoru za ugledni francuski "Mond"

Umreti tokom pisanja knjige, to bi bilo fantastično. Tako, u ekskluzivnom razgovoru za francuski "Mond", govori dobitnik Nobelove nagrade za književnost Peter Handke.

Goran Čvorović

Austrijsko-francuski književnik, laureat najprestižne nagrade za svoje stvaralaštvo 2019. godine, izuzetno retko daje izjave i ovaj razgovor bio je jedinstvena prilika da publika, čitaoci i šira javnost saznaju dodatne detalje iz života i rada ovog spisateljskog genija rođenog 1942. godine.

Handke je otvorio dušu i govorio o svojim književnim počecima i svemu onome što čini njegov život pisca. Pri tom mu se nije dopalo da se govori o "radu na pisanju", već o "profesiji književnika".

Novinare "Monda" primio je u svojoj kući u Šavilu u zapadnom pariskom predgrađu, gde živi od 1991. godine i gde je, takođe, dao intervjuu i "Novostima", prvog dana kada je dobio Nobela. Uslov za razgovor s "Mondom" bio je da se ne govori o aktuelnostima. "Možda da bi izbegao da se vrati na podršku koju je, tokom ratova u Jugoslaviji (1991-2001) dao srpskom lideru Slobodanu Miloševiću, optuženog za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid", konstatuje "Mond" u uvodu. A u razgovoru o svom pisanju Handke je bio ozbiljan, zabavan, provokativan, ponekad brutalan.

- Čini se da uvek stoji na periferiji jezika, nikada daleko od tišine, poput naratora svojih najvećih priča – opisuje francuski dnevnik Handekov način odgovaranja na pitanja.

Prisetio se slavni pisac najpre ranih priča svoje majke.

 - Imao sam deset ili dvanaest godina. U majčinom glasu postojao je poseban ritam koji je dočaravao slike veoma dalekog horizonta. Bili su to detalji koje sam video kao cveće. Tužno cveće. Majka mi je govorila bez plana, sa izvesnom veličinom. Nikada se ne treba plašiti epskih reči. Pričala bi, kao da priča priču unutar priče, o nestanku svoje braće koja su poginula na polju časti, o tome kako je došla u Berlin posle rata, kako je živela... To nisu bile priče za „laku noć“, već priče o „dobrom svetlu“, „lepom svetlu“, „tužnom svetlu“ – prisetio se Handke svojih najranijih dana.

Kada je imao 15 godina, novinar jednog katoličkog konzervativnog dnevnika iz Klagenfurta, ohrabrio ga je da počne da piše sopstvene novele.

- Ohrabrivao me je, ali mi nije bio potreban. Već sam pisao prozu. Bila je jedna kratka priča o dečaku koji popravlja bicikl u dvorištu dok drugi dečak, u kući, umire. Neka vrsta grčke tragedije. Žao mi je što sam izgubio taj tekst – otkriva Nobelovac.

Želeo je da piše, kaže, da bi pomogao porodici koja nije bila imućna. Tada je živeo sa majkom i očuhom.

- Uzor pisca bila mi je Fransoaz Sagan, koja je napisala „Dobar dan, tugo" sa 16 ili 17 godina. Imala je mnogo uspeha, i rekao sam sebi da mogu da uradim kao i ona, da pomognem svojoj porodici tako što ću im kupiti auto, televizor, kuću...

Na podsećanje "Monda" da njegovo pisanje ne podseća na Saganovu, i da je, čak, spisateljicu javno kritikovao u jednoj televizijskoj emisiji 1991. godine, Handke odgovara:

- Malo žalim zbog tog ispada, ali bio sam nevin. Nisam mislio da knjige ne mogu da se kritikuju na televiziji!

Ističući da je njegovo pisanje "epskije", prisetio se fragmenata svog ranog romana kome je takođe izgubio trag. Setio ga se nedavno, gledajući film o detetu koje je htelo da se ubije, ali ga otac spasava u poslednjem trenutku. Bio je to kaže početak puta ka velikim uspesima.

Poručujući da mu "nije potrebno da se seća sebe" jer je već u srednjoškolsko doba znao šta mu valja činiti, Handke se vraća u to vreme "kada su svi govorili da žele da budu sveštenici", a njega kritikovali zbog toga što ga zanima literatura. Tada je otkrivao knjige Žorža Bernanoa i Grejema Grina. A stil "novi roman", nastao početkom pedesetih, bio mu je, otkriva, "škola pisanja". Tada se interesovao za Alena Rob-Grijea koji je stvari posmatrao spolja.

- Moj problem je bio u tome što sam bio previše okrenut ka svojoj unutrašnjosti. Želeo sam da pričam mitske stvari, ali nisam znao nikakve mitske priče, osim onih koje mi je pričala majka. Bio sam pomalo megaloman, iako u to vreme nisam ni znao značenje te reči. Uostalom, i sad je baš ne volim, osim kada je praćena suštinskom stidljivošću. U tom slučaju, veoma dobro funkcioniše.

Napustio je studije prava, a izdavač u Nemačkoj zamalo je odbio da mu objavi roman. Savetovao mu je da piše i za pozorište.

- Srećan sam što sam mogao da pređem taj prag u svom životu. U suprotnom, postao bih advokat, branio bih ubice. Danas sam zahvalan sudbini. Ali ništa se nikada ne dešava samo od sebe.

Govori da sebe ne vidi kao autora, već više kao nekoga ko je na putu ka pisanju, što je velika životna avantura. 

- To je moje najveće zadovoljstvo, moja sopstvena Olimpijada. Nije me briga za druge. Osim za rusku književnost, poput one Tolstoja ili Dostojevskog, Čehova. I Homera. Oni su me vodili, i dalje me vode. Svakako ne želim da imitiram književnost 19. veka, kao što to mnogi pisci i danas čine. Takve pseudoknjige su zaista zločinačke.

Osvrnuo se i na ličnu knjigu napisanu posle samoubistva majke.

- Uve Jonson, pisac koga sam veoma poštovao, rekao je da ne treba pisati o porodici, posebno o samoubistvu. Ali, za mene je to bio šok. I bilo je očigledno da se to mora napisati.

Čovek koji je nekada pisao pisaćom mašinom, a sada to radi rukom, osvrnuo se i na prvu rečenicu u knjigama.

- Prva rečenica knjige je kao dolazak nove ptice. Ali, svakako ne želim da izmišljam teoriju o pisanju. Svako radi ono što može, ili ono što ne može.

A suština je i u nastavku.

- Ono što je zaista važno jeste druga rečenica, pa treća, četvrta... Za pisca koji vam kaže: „To je to, pronašao sam svoju prvu rečenicu!“, možete biti sigurni da je idiot.

Pomenuo je i situaciju kada mu u kafeima ponekad postave pitanje "da li još, pomalo, piše."

- Tada mi dođe da ošamarim sagovornika! Da li "malo" pišem? Pišem!

Handke priča i o suptilnostima prevoda s nemačkog, ali i o situaciji u kojoj je 2012. godine, prvi put, napisao ljubavni dijalog direktno na francuskom jeziku.

- Prvo sam ga napisao na francuskom, a zatim sam ga, sam, preveo na nemački. Bio je to izuzetak. Ne znam zašto. Pošto su to izgovorene rečenice, osećao sam se prijatnije na francuskom.

Kao kruna, došla je Nobelova nagrada.

- Bio je to trenutak mira koji nisam doživeo kao trijumf.

A na pitanje da li čuva svoje rukopise, Handke odgovara:

- Ne želim da tome pridajem važnost. Oslobađam se svega toga. I gotovo više ništa ne ispravljam. Ne želim da mučim sebe.

Kada ga pitaju da li ponekad misli na poslednju knjigu koju bi mogao da napiše, i šta bi mogla da bude tema, zaključuje:

- Vidim staro dete sa majkom i ocem, ispred ljuljaške. Dete kaže majci: „Mama, još jednom, molim te, još jedan zamah!“ Zatim se okreće ocu: „Tata, molim te, još jedan zamah, poslednji put!“ Čujem odjek tog dečjeg glasa u grudima.

BEZ IDEOLOGIJE NA STRANICAMA

"Mond" je postavio Handkeu pitanje da li su polemike povodom njegove prosrpske pozicije tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji uticale na njegovo pisanje.

- Nije na meni da kažem šta se promenilo. Nastavio sam da radim, možda pišući malo čudnije romane i priče. To je moja snaga, mislim. I dalje postoji ta moguća otvorenost, ta širina. U mojim knjigama nema ideologije; potrebna im je struktura, ali nema političkih ideja – zaključio je Handke, dodavši da ih "ni Alber Kami nije imao".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije