BLAGOSTANJE ISPRAZNILO KASU: Francuska ima izuzetan sistem dotacija i beneficija za građane, ali istovremeno kuburi i sa finansijskim sredstv

Postojbina Gala danas se najviše približava idealima koje su zagovarali propagatori komunističkih ideja.

Foto: Goran Čvorović

Od izuzetno jakih radničkih sindikata, preko rasprostranjenog davanja iz državne kase, do ranog odlaska u penziju, sve podseća na slike iz ružičastih snova revolucionara. To, međutim ima i svoju drugu, tamnu stranu medalje, koja se pre svega ogleda u previše opterećenom budžetu i zloupotrebama državne darežljivosti.

Mnogo toga u Francuskoj ukazuje na model ravnopravnosti radničke klase. Ovde, na primer, svi koji odrade prvu godinu radnog ugovora, imaju pravo na pet punih nedelja godišnjeg odmora, bez obzira na profesiju ili dužinu radnog staža.

Francuska je jedna od retkih zemalja u kojoj radna sedmica traje svega 35 sati. Ipak, privredu je tako teško održavati, pa se uglavnom radi 7 i po sati dnevno, a onih pola sata dodatno rada donose još dan i po odmora mesečno, odnosno čak tri nedelje na godišnjem nivou.

Takođe, od kovida se ovde ustalila praksa rada od kuće, kada je god to moguće, jer se na taj način štedi energija i smanjuje gužva u gradskom saobraćaju. Čitava plejada administrativaca i onih koji svoj posao mogu da odrade uz kompjuter, danas odlaze najviše tri puta sedmično u kancelariju. Ima i onih koji idu samo jednom. Kada se sve to spoji s godišnjim odmorima, slobodnim i odrađenim danima, mogu da prođu i meseci pre nego što se kolege ponovo sretnu.

Socijalno osiguranje je jedno od najrazvijenih na svetu. Svima sleduje 70 odsto plaćenih računa za osnovnu zdravstvenu zaštitu, našta se nadovezuje dodatno osiguranje do stoprocentnog iznosa, koje uglavnom plaćaju firme, a koje ne košta više od nekoliko desetina evra na mesečnom nivou. Socijalno osiguranje važi za sve Francuze, bez obzira da li rade ili ne. Za sve koji boluju od težih i dužih bolesti, osnovno osiguranje se pokriva sto odsto. Takvim bolesnicima se plaća i prevoz taksijem. Što je najvažnije, ne postoji razlika između privatnih i državnih bolnica, pa zdravstvena knjižica oba sistema finansijski pokriva podjednako.

Slično je i u školama. Đaci dobijaju udžbenike, čak i sveske, da se po materijalu koji koriste ne bi mnogo razlikovali među sobom. Pred početak školske godine, država dotira i kupovinu patika i druge potrebne opreme. Dotacije se daju i za bavljenje sportom. U državne škole idu i deca ministara. Godina studiranja na Sorboni košta svega oko trista evra, i to uglavnom zbog korišćenja bibiloteke i osiguranja. Ipak, u poslednje vreme vlasti su se "opametile", pa su za strance na univerzitetima uvele desetostruko skuplje tarife. Za domaće ostaje sve po starom.  

Pomoć iz socijalne kase posebna je priča. Daje se šakom i kapom. Ko izgubi posao, može da računa na pomoć od 57 do 70 odsto od plate, ne više od 294 evra dnevno, punih godinu i po za mlađe od 55 godina, a 27 meseci za starije od 57. Za one koji uopšte ne rade, socijalna pomoć mesečno iznosi 650 evra, a ona zatim proporcionalno raste na osnovu broja članova domaćinstva. Iz državne kase se za one s malim primanjima izdvajaju i mesečne nadoknade za iznajmljivanje stanova.

Sve je više onih kojih to zloupotrebljavaju i sabiraju različite vrste davanja, sakupe tako značajna sredstava, pa žive na državnim jaslama, bez mnogo rada i truda. Vlasti pokušavaju u poslednje vreme da tu zavedu red i pojačaju kontrole, ali to teško ide. 

Socijalno blagostanje ima svoju cenu. Tu se dolazi i do druge strane medalje. Nju čini besposlena omladina po zapuštenim predgrađima odrasla u porodicama na socijalnoj pomoći, bez osećaja odgovornosti da treba da doprinese razvoju društva. Velike su i zloupotrebe iz kase za zdravstveno osiguranje. Minus u ovom segmentu je prošle godine iznosio preko 15 milijardi evra, a ove će prema procenama dostići 22. Totalni dug kase biroa rada popeo se na blizu 60 milijardi. Premijer manjinske vlade Fransoa Bajru sada ima težak zadatak da velikom štednjom to pokuša da smanji.

IDU MLADI U PENZIJU

I pored nedavno na muku izgurane penzijske reforme, Francuzi su i dalje među onim Evropljanima koji najranije prestaju da rade. Svi rođeni posle 1968. godine mogu u legalnu penziju sa 64 godine, a oni koji su došli na svet ranije, još pre tog roka koji se spušta do 62. Ko se prvi put zaposlio pre dvadesete godine života, u penziju ide još ranije. Deficit kase penzijskog osiguranja iznosio je prošle godine preko 6,5 milijardi evra. I pored toga, i krajnje levičarska i suverenistička desničarska opozicija najavljuju da će odmah ponovo spustiti naniže godište za odlazak u penziju, ako dođu na vlast.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije