IMA LI "VOLJNIH" ZA DEMOKRATIJU? Kako su Evropa i svet zapali u institucionalnu krizu

Kada predsednik jedne demokratske zemlje kao što je Francuska, kolevke Deklaracije o pravima čoveka, prenebregava rezultate izbora i uporno, već više od godinu dana, mandat za sastavljanje vlade poverava ličnostima iz političkih formacija koje nisu osvojile najviše glasova na izborima, postavlja se pitanje u kom pravcu se kreće svet.

Foto: Goran Čvorović

Liderka suverenističke desnice u Francuskoj Marin Le Pen to naziva "postdemokratijom". Predsednica poslaničke grupe Nacionalnog okupljanja u francuskoj skupštini ističe da se zemlja nalazi u stanju "demokratskog gušenja" i predsednika Makrona optužuje da je od Francuske napravio "posdtemokratsku" zemlju.

Iako je Nacionalno okupljanje, kao samostalna stranka osvojilo najviše glasova, dok su levičari, kao koalicija, izbili na čelo, predsednik Makron, kome uzusi nalažu da funkciju mandatara za sastav vlade ponudi najpre pobedniku, uporno, zarad istaknute želje za stabilnošću u zemlji, to nudi poraženima. Najpre je izbor pao tek na četvrte u nizu, republikance, odakle je nominovan Mišel Barnije. Zatim je na red došao Makronov koalicioni saveznik Fransoa Bajru, dok sadašnji mandatar Sebastijan Lekorni potiče direktno iz njegove stranke.

Može li se demokratija posmatrati asimetrično i varijabilno, pitanje je koje zahteva odgovor na današnje stanje sistema kome su osnove postavili još stari Grci. Opšta situacija u svetu, ali i po zemljama računajući i najveće sile, pokazuje, na francuskom i drugim primerima, da smo zapali u veliku demokratsku i institucionalnu krizu.

Šefica evropske izvršne vlasti Ursula fon der Lajen je u svom nedavnom obraćanju povodom godišnjeg svođenja računa o stanju u EU, istakla neophodnost suštinskih promena spram novog svetskog poretka. Nije, međutim, rekla kakve bi to promene trebalo da budu i u kakav to svet hrlimo, osim ako to nije postdemokratska planeta u kojoj ćemo se svi još više naoružavati.

Ratovi i krize pokazuju da ne idemo u dobrom pravcu. To se odnosi i na vodeći političko-ekonomski sistem. Globalni kapitalizam, po mišljenju mnogih analitičara, shodno izraženim devijacijama, ušao je u terminalnu fazu. Neki to zovu – postkapitalizmom. S jedne strane, sve je manje bogatih koji drže sve veće bogatstvo, dok se broj siromašnih i gladnih uvećava, čak i u razvijenim zemljama. Srednja klasa odavno je izbrisana. Francuska pokušava da uštedi 44 milijarde evra u sledećem godišnjem budžetu, što je izvelo ljude na ulice. A najbogatiji Francuz Bernar Arno je donedavno na svom bankovnom kontu imao i do pet puta više novca!

Ali, ni bogatašima ne može da se beskrajno uzima, iako se levičari s tim ne bi baš složili. Jer, ne samo što će pokupiti kofere i otići tamo gde imaju bolje uslove, već i zato što smatraju da i ovako previše daju. Činjenica je da je rancuski poreski sistem jedan od najrigoroznijih na svetu. Oni najbogatiji, 0,1 odsto stanovništva, koji zarađuju više od 627.000 evra godišnje, porez plaćaju čak 46 odsto. Za ekstra bogate, koji ulaze među 0,0002 odsto poreskih obveznika, postotak se spušta na 26. Računa se da je Bernar Arno prošle godine tako platio 6 milijardi evra poreza, od čega gotovo polovinu u Francuskoj.

Teško je ljudima uzeti više, ako im uzmete polovinu onoga što zarade. A i tako napunjen budžet je nedovoljan. Očigledno je onda da su razlog za nemaštinu velika i nerezonska potrošnja, glomazna administracija, veliki broj "parazita" koji gravitiraju oko "tink-tenk" panela, grupacije koje razmišljaju u ime drugih, oni koji "prodaju maglu" i uzmaju veliki novac za svoje ideje. Najskuplji lek na svetu "Hegmeniks" protiv hemofilije B košta 3,5 miliona dolara za jednu dozu! Od toga, maksimalno 15 odsto ide na materijalne troškove. Može samo da se zamisli koliko novca ode tek na naoružanje. Samo jedna francuska balistička raketa košta 120 miliona evra! Državni aparati su, očigledno, u svetu postali vreće bez dna.

- Nema svrhe da protestujemo. Država ionako radi po svom - istakao je ovih dana jedan ogorčeni francuski građanin na margini aktuelnih protesta.

Oni koji ipak izađu na ulice, sve su radikalniji i naglašvaju da su u ovakvim sistemu koji vlada u svetu ljudi osuđeni samo na to da rade i ćute. Besni zbog toga, ruše i lome sve pred sobom.  

Bivši grčki ministar finansija Janis Varufakis ističe da svet ne ide dalje, i da nije reč o postkapitalizmu, već o povratku u feudalizam. Kaže da je ovo period tehnofeudalizma, adaptiranog na digitalnu eru. On smatra da velike numeričke korporacije, kao što su Amazon, Epl i druge njima slične, deluju kao feudalna vlastela, dok su njihovi korisnici nalik vazalima. To objašnjava činjenicom da se, privatizacijom interneta, od prodaje usluga uzima procenat koji poredi s feudalnom rentom.

Pitanje "za milion dolara" je šta će biti posle liberalnog kapitalizma, postkapitalizma ili tehnofeudalizma. Oni s ružičastijim pogledom misle da će veliko resetovanje doneti "kooperativizam", odnosno etičke alternative velikim koorporacijama kao što su Uber, Er-bi-en-bi ili Amazon. Opitmisti zagovaraju i participativno odlučivanje s uključivanjem redovnog građanskog izjašnjavanja kroz referendume i izvlačenjem na lutriji imena običnih smrtnika koji će učestvovati u pisanju ustava i zakona. U tu grupu spada i eko-socijalizam, koji zastupa teoriju da previše trošimo i da treba da se zadovoljimo onim što imamo, da automobile vozimo duže, a kućne aparate popravljamo umesto što ih bacamo.

U crnje varijante spada "nadgledani kapitalizam" kakav se u bliskoj budućnosti predviđa zemljama Evrope, u kome se preko interneta zadire u srž svakog bića i manipulacijom algoritmima nudi pojedinačni ciljani ekonomski model. Tu je klasiran i tehno-autokratski režim, s jakom centralnom vlašću koja će upravljati drugima, poput veštačke inteligencije. Ali, to ne mora biti samo virtualni pojam. Neki tu svrstavaju i Kinu. To bi bio sistem stalne kontrole nad ljudima. Konačno, utopisti smatraju da polako ulazimo u kriptoanarhizam, zasnovan na svetu alternativnog novca, u kome će se lagano izaći iz diktata preduzeća i država. 

Sve to govori u prilog činjenici da je režimima koje poznajemo posednjih sto godina odzvonilo. A bilo je i vreme.

Dok se pročene ne dese, i ne propadne još jedno "Rimsko carstvo", svako se prilagođava kako zna i ume. Negde se od anomalija liberalnog kapitalizma države brane protekcionizmom. Preterivanja i diktati iz humano zamišljenog pokreta "Mi tu" izrodili su negde na drugoj strani mizogine stavove i restrikcije prava na abortus. Naturanje neuobičajenog u odnosu na uobičajeno stvorilo je otpor.

Aproksimativno shvatanje demokratije dolazi kao brana tamo gde će demokratija na vlast doneti islamiste, a gde bi umereni suveren mogao da obeća nacionalno pomirenje.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije