NOVA FAZA AMERIČKOG IMPERIJALIZMA: Šta se krije iza poruke Trampa da "preuzima upravljanje Venecuelom"?

VEST da je predsednik Venecuele Nikolas Maduro kidnapovan na sopstvenoj teritoriji tokom američkog napada, stavljen u vojni avion i prebačen u Njujork kao neka vrsta „živog ratnog plena“ šokirala je veliki deo sveta.

Foto: Profimedia

Trampova otvorena objava da će „preuzeti upravljanje Venecuelom“ ne znači samo još jednu epizodu dugog pritiska na Venecuelu, već prelazak u novu fazu imperijalne politike u kojoj se ne samo da vlade svrgavaju, već se fizički kidnapuje celokupno političko rukovodstvo. To je presedan (iako očekivan) koji ruši temelje međunarodnog prava i šalje jasnu poruku svim neposlušnim državama Globalnog Juga, poruku da su savezi, izbori i ustavi validni samo dok se poklapaju sa interesima Vašingtona.

Odgovor Latinske Amerike nije bio jednoznačan, ali je odnos političke težine sasvim jasan. Od Meksika, preko Kolumbije i Brazila, do Kube i Čilea, ključne zemlje regiona osudile su napad na Venecuelu i otmicu njenog predsednika kao grubo kršenje suvereniteta i Povelje UN. Meksička predsednica Klaudija Šejnbaum i bivši predsednik Lopez Obrador pozvali su se na dugu tradiciju neintervencionizma i upozorili da nijedna zemlja nema pravo da vojno napadne drugu i oduzme joj šefa države kao da je begunac, a ne legitimno izabrani predsednik. Kolumbijski predsednik Gustavo Petro pozvao je na hitan sastanak Saveta bezbednosti i podsetio da unutrašnje sukobe jednog naroda može rešiti samo taj narod.

Brazil je reagovao podjednako snažno. Luiz Inasio Lula da Silva, govoreći iz iskustva zemlje koja je i sama pretrpela spolja podržan vojni udar, otvoreno je upozorio da bombardovanje venecuelanske teritorije i otmica predsednika predstavljaju opasan presedan za ceo međunarodni poredak. Brazil je otišao korak dalje i objavio da, u skladu sa venecuelanskim ustavom, priznaje potpredsednicu Delsi Rodrigez za privremenu predsednicu u vreme kada izabrani šef države nije fizički mogao da obavlja svoje dužnosti. Na ovaj način, najveća zemlja Južne Amerike jasno je stala u odbranu kontinuiteta venecuelanske državnosti, a ne u logiku „praznog trona“ koji Tramp pokušava da iskoristi da preuzme administrativnu kontrolu nad celom zemljom.

Kuba, možda najdosledniji saveznik Venecuele, nazvala je stvari pravim imenom. Predsednik Migel Dijaz-Kanel otvoreno je govorio o državnom terorizmu, pirateriji na nivou države i brutalnom napadu na mirovnu zonu kakva je Latinska Amerika trebalo da postane nakon decenija pučeva i vojnih diktatura. Ispred američke ambasade u Havani organizovan je masovni skup, gde su se okupile hiljade ljudi.

Čile, iako je njegov predsednik Gabrijel Borik jedan od glasnijih kritičara venecuelanske vlade, takođe nije podržao ovaj potez. Čileanska vlada je jasno stavila do znanja da se kriza u Venecueli, kakva god da je, ne može i ne sme rešiti bombardovanjem i otmicom. Upozorenje da je danas na redu Venecuela, a sutra bi to mogla biti bilo koja druga zemlja, posebno snažno odjekuje u regionu koji nosi sećanja na rušenje vlada od strane istih centara moći. Čak i oni koji ne simpatišu Madura razumeju da se ne radi samo o jednom čoveku, već o principu koji deli svet na one koji se usuđuju da bilo šta urade i one koji su kažnjeni kada pokušaju da budu nezavisni.

Naravno, postoji i druga strana latinoameričkog političkog spektra. Argentinski predsednik Havijer Milei otvoreno je slavio operaciju, nazivajući je „istorijskim danom za slobodu kontinenta“, dok je ekvadorski predsednik Danijel Noboa pružio Trampu retoričko pokriće govoreći o „narkoterorističkom režimu“. Panamske i salvadorske vlasti takođe su izrazile saosećanje sa Madurovom smenom, iako nisu sve podržale otmicu. Ali ako uporedimo težinu država i njihove međunarodne uloge, jasno je da jezgro južnoameričke politike, Brazil, Meksiko i Kolumbija, stoji na liniji odbrane Venecuele, dok su najglasniji pristalice operacije režimi koji grade svoju popularnost na bliskom savezu sa Vašingtonom i otvorenoj represiji kod kuće.

Na ulicama je slika još složenija, ali i mnogo iskrenija od diplomatskih fraza. U Karakasu, odmah nakon vesti o Madurovoj otmici, hiljade čavista okupilo se oko palate Miraflores, sa njegovim portretima, venecuelanskim zastavama i zahtevom da se predsednik vrati kući. Deo gomile je spalio američke zastave, a čuli su se i povici da Venecuela neće pristati da bude kolonija. Diosdado Kabeljo, jedna od ključnih ličnosti vladajuće stranke, pozvao je narod na mobilizaciju, ali i na ostanak mirnim, ističući da je cilj neprijatelja haos na ulicama. U Karakasu se ne brani samo političar, već i pravo naroda da sam odluči ko ga vodi, bez obzira na sve unutrašnje kontradikcije i probleme koji postoje.

Istovremeno, širom sveta pojavili su se protesti protiv Trampove intervencije. U Havani je kolona ljudi skandirala protiv imperijalizma i ponavljala da je napad na Venecuelu napad na sve narode Latinske Amerike. U Meksiko Sitiju, stotine demonstranata okupilo se ispred američke ambasade, zahtevajući da njihova vlada ide dalje u osudi i prekidu vojno-bezbednosne saradnje sa SAD. U Bogoti, levičarske grupe i deo venecuelanske dijaspore blokirali su ulice transparentima protiv prisustva američkih trupa u Kolumbiji, dok je drugi deo dijaspore slavio Madurovu otmicu. Buenos Ajres je istog dana takođe bio svedok proslava nekih Venecuelanaca koji su pobegli od venecuelanske krize i istinski mrze čavizam, kao i odvojenog protesta argentinske levice ispred američke ambasade sa porukom da otmica predsednika bilo koje zemlje ne treba da se normalizuje.

Protesti su se prelili i preko okeana. U Barseloni, Madridu, Parizu i drugim evropskim gradovima videli smo manji, ali simbolički važan talas solidarnosti sa Venecuelom. U Vašingtonu su se antiratne organizacije i deo latinoameričke zajednice okupili ispred Bele kuće, podsećajući nas da čak i unutar Sjedinjenih Država postoji otpor imperijalnim politikama koje se sprovode u ime građana, a često i bez njihovog pristanka.

U samom Karakasu, vlada je ostala neočekivano koherentna, uprkos šoku. Potpredsednica Delsi Rodrigez obratila se naciji i jasno stavila do znanja da Maduro ostaje jedini legitimni predsednik Venecuele, da je otmica bila čin agresije i da zemlja neće priznati nikakvu promenu vlade koju je nametnuo Vašington. Zahtevala je dokaz da je predsednik živ i da se prema njemu postupa humano, i objavila da su aktivirani svi planovi bezbednosti i odbrane koje je Maduro potpisao pre otmice. Vrhovni sud je potvrdio odluku o preuzimanju izvršnih ovlašćenja u skladu sa ustavom, dok je ministar odbrane Padrino Lopez proglasio stanje pune borbene gotovosti i naglasio da vojska ostaje lojalna naređenjima izabranog predsednika.

Generalni tužilac Tarek Vilijam Sab nazvao je operaciju otvorenom otmicom i masovnim kršenjem ljudskih prava i pozvao međunarodne organizacije da reaguju. Vlada u Karakasu kombinuje pravni, politički i vojni odgovor, pokušavajući da pokaže da zemlja nije slomljena i da će braniti i Madura kao osobu i institucije koje je vodio. Istovremeno, traži se podrška Rusije, Kine i drugih zemalja, koje godinama upozoravaju da se međunarodni poredak pretvara u arenu gde se presude pišu u Pentagonu i na Volstritu, a ne u Ujedinjenim nacijama.

Trampova retorika u kojoj govori o „preuzimanju upravljanja Venecuelom“ razotkriva celu suštinu ove operacije. Ovo više nije klasičan scenario u kojem se podstiče puč, finansira opozicija i uvode sankcije u nadi da će sistem pući iznutra. Ovde se, po prvi put, otvoreno govori da Vašington polaže pravo ne samo na resurse već i na same institucije druge zemlje i da može fizički da smeni njenog predsednika, a zatim da instalira sopstvenu administrativnu strukturu. To je zao skok u logici imperijalizma jer šalje poruku da nijedan lider koji se ne uklapa u geopolitičke interese SAD nije bezbedan, čak ni unutar sopstvene predsedničke palate.

U tom kontekstu obrana Madura nije samo pitanje simpatije prema određenom političkom projektu. Reč je o odbrani principa da narod ima pravo da bira svoje lidere, da predsednik, kakav god bio, ne može postati ratni plen i trofej u kampanji jednog američkog milijardera. Ako se ovaj presedan normalizuje, sutra će isti scenarij moći biti primenjen na bilo koju drugu državu koja odbije pokoravanje. Latinska Amerika, sa svim svojim kontradikcijama, u velikoj je meri to shvatila. Upravo zato mnoge vlade koje nikada nisu bile oduševljene chavizmom danas staju u obranu Venezuele kao simbola borbe protiv radikalno nove, otvoreno piratske verzije imperijalizma kojoj se mora suprotstaviti pre nego što proguta celi globalni Jug!

(Advance.hr)

BONUS VIDEO:

Božićno seoce ispred Skupštine Srbije

Preporučujemo

Svet

0 0

MADURO JOJ SLEPO VERUJE: Ko je Silija Flores - bivša prva dama Venecuele? Rođena u kolibi, uhapšena u palati, ostavila muža i troje dece

04. 01. 2026. u 10:08

Svet

3 21

DAN POSLE OTMICE PREDSEDNIKA VENECUELE: Zloslutne pretnje Trampa i Rubija - Proći će gore od Madura; Sin: Istorija će pokazati ko su izdajice

04. 01. 2026. u 09:55 >> 00:53

Svet

1 37

PROROČKE REČI UGA ČAVEZA: Evo šta je bivši predsednik Venecuele govorio o napadu Amerike i venecuelanskoj nafti (VIDEO)

04. 01. 2026. u 09:21 >> 12:29

Svet

0 15

MADURO SE NA ENGLESKOM OBRATIO AMERIČKIM AGENTIMA: Pogledajte šta im je rekao (VIDEO)

04. 01. 2026. u 08:58

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije