GLEDAO SAM KAKO SAM UMRO: Goran Filić iz Smedereva posle transplantacije srca upoznao porodicu mladića-donora

TI si mrtav. On je živ, rekao mi je neko. Kad razmislim bolje, mrtvih nema. Živi smo i on i ja. Živimo zajedno. On sa mnom diše, hoda, plače, smeje se... Osećam ga u srcu, njegovom i mom.

Foto: N. Živanović

Ovako govori Smederevac Goran Gogac Filić (55) koji skoro četiri godine živi zahvaljujući tuđem srcu koje je dobio na dar.

Našli smo se u podne, neobično toplog februara. Odmah smo, prvo, na njegov poziv, nazdravili životu, jer ga Goran slavi svaki dan od 21. marta 2019, kada je preživeo transplantaciju srca.

Priča je gotovo opora, ali i bajkovita, i zadivljujuća i velika, baš kao i srce koje je nekada kucalo u grudima jednog momka, a danas u Goranovim. Mučne dane i mesece borbe za život ostavio je u nekom prošlom životu, živi novi. Ovaj čovek je verovatno planetarni fenomen. Teško da je iko ikada gledao svoje srce izvan sebe. On jeste.

Foto: N. Živanović

- Ne znam da li je iko sebe video kako izgleda spolja i iznutra. Igrom slučaja, zahvaljujući dokumentarcu snimljenom u naučne svrhe, gledao sam svoju transplantaciju. Video sam moje bivše srce u posudi, njegova poslednja dva otkucaja. Gledao sam kako sam umro. Dugo mi je trebalo da shvatim da se radi o meni, kao da sam sanjao - priča Goran.

Na svaku desetu rečenicu, hoće da zaplače. Nije ni hiljadu i po dana dovoljno da umine ta smrt koju i danas održavaju sekvence iz filma njegovog življenja i umiranja. U njemu grme tri rečenice. Imamo srce. Srce je dobro. Stiglo je srce. To su tri najvažnije činjenice u četiri sata koliko je bilo vremena da srce iz tela donora pređe u Goranove grudi.

- Nisam se plašio, bio sam miran, zadovoljan i sa onim što sam proživeo za tadašanje 52 godine. Ako je odlučeno da onaj gore svira kraj, bio sam spreman. Nisam stigao ko čovek ni da se prekrstim pred operaciju, a bio sam sa one strane - seća se.

Nije zaboravio, i ne može, reči lekara da mu je novo srce stiglo u poslednji čas, jer sa "bivšim" ne bi živeo ni mesec.

- Što bi rekao Toma: "Dotak'o sam dno života". Srce mi je radilo sa samo trinaest odsto snage, iz mene su izvadili 60 litara vode, smršao sam 20 kilograma. Jedina šansa bila je transplantacija. Imao sam sreće, čekao sam manje od pola godine.

Kada se sve završilo, i novo srce se "primilo" u njemu, nije imao mira. Slučajno je čuo, jer to ne sme da se zna, da je dobio srce 20 godina mlađe od njega. Od nekog momka. I to ga je mučilo i radovalo. Neizmerno je želeo, iz sveg srca, novog, nečijeg, da nađe njegovu porodicu.

- Tako sam se prijavio za jednu TV emisiju. Znao sam da je gleda mnogo ljudi. Ispričao sam svoju priču, i poslao poruku kako se nadam da njegovi roditelji gledaju i da želim da znaju da u meni kuca srce njihovog sina.

Foto: N. Živanović

I desilo se baš to. Dan posle emisije, stigla mu je poruka na "Fejsbuku":

"Dobro veče, Gorane! Sedim večeras sa mamom, gledamo vašu životnu priču... Prošle godine, baš u martu izgubila sam brata. Imao je 32 godine i dali smo njegove organe za transplantacije, jer smo smatrali da bi i on sam dao život za nekog! ... Mali broj ljudi, nažalost, pristaje na to, pa je velika verovatnoća da ste možda vi čovek u kome kuca njegovo srce..."

Ovo je deo poruke sestre pokojnog mladića čiji je život zaustavljen rano, nenadano. Posle nje, Goran se raspao, pa sastavio i prodisao. Kaže, srce mu je bilo na mestu:

- Sve se poklopilo. Njegova smrt i moja transplantacija. To je to. Čuli smo se, zamolio sam ih da se vidimo, upoznamo. Sestra je oklevala, ali majka je prelomila. Taj susret, to je bilo za film. Najemotivniji, najpotresniji. Kada sam ušao u dvorište njihove kuće u Beogradu, sestra mi je potrčala u zagrljaj koji je trajao čitavu večnost. Plakali smo, a onda mi je stavila ruku na grudi i rekla: "Samo da pozdravim brata"... Kada smo svi ušli u kuću, nisam izustio, ali sam pomislio: anđele, druže moj, ponovo si u domu svom.

Bilo je to godinu i po posle transplantacije. Znao je, priča, da je darivan još jednom porodicom. Prihvatili su ga kao drugog sina, kao da su dobili olakšanje. I danas se posećuju, čuju telefonom, odlaze jedni kod drugih na važne datume.

- Roditelji pokojnog mladića samo žele da ostanu anonimni. Svima nama održali su lekciju života. Darivali su sve organe svog sina. Rekli su mi, da je mogao on da odluči, odlučio bi isto. Mogu ponosno da stanu na krov sveta i pokažu se, ali oni to ne žele, i ja poštujem - priča nam.

Za Gorana, slučajnosti ne postoje. Ni ovaj dar, po njemu, nije mu pripao tek tako, mimo reda i ravnoteže.

- Znate, kada se završila transplantacija, lekari su rekli da je "poklapanje" 100 odsto, kao da je srce pravljeno za mene. A, ima tu još detalja za razmišljanje... Moj otac se zvao kao njegov. Njihova unuka od kćerke rođena je kada i moja sestra, krštena je na datum kada sam pravio svadbu sinu, a svadba njegove sestre bila je na datum kada sam rođen. Kao da je neko izrežirao da sve more da bude baš kako je i bilo.

Rođen 23. jula, transplantiran 21. marta. Ti datumi su odrednice u Goranovom bitisanju na ovom svetu. Mada, ima još datuma koje slavi jer je mnogo toga u njegovom životu ravno filmskoj priči. I to da mu je ovo, kako računa, četvrti život. Kao sedamnaestogodišnjak imao je tešku infekciju zbog koje je padao u komu dva puta. Preživeo je. Kao radnik u jednoj smederevskoj fabrici preživeo je eksploziju jer je samo minut ranije napustio mesto gde će nastati pakao. Preživeo je "bivše" srce i dobio novo.

Sada živi punim srcem. Ipak, nema opuštanja. Pet godina je, govori, potrebno da se srce "primi". Iako je u invalidskoj penziji, vredno radi. Supruga mu je podrška, i sinovi. Ima ih dvojicu. Jedan je u Smederevu, drugi na drugom kontinentu, u Africi. Stariji je istih godina kao i mladić čije je srce nasledio.

Goran ne veruje u slučajnosti. Veruje u život. I veruje u ljude. Ne želi da postane poznat, njegova misija je da svojom pričom dotakne ljude, ulije im nadu i ukaže koliko je važna donacija organa. I svako pojavljivanje iskoristi da iskaže zahvalnost porodici čijom zaslugom živi, dok u njegovoj kući, na počasnom mestu, kao ikonu, drži sliku mladića kome duguje srce.

U bolnici je, posle operacije, priključen na aparate, izmolio olovku i papir od medicinske sestre, i napisao stihove posvećene sebi i svom donoru. Pesma se zove "Anđeo na zemlji", a završava rečima patrijarha Pavla: "Ako je Bog sa tobom, čega se bojiš, a ako nije, čemu se nadaš". A, ima li šta bliže Bogu nego spasti nekome život?

ROKER NAPISAO 110 PESAMA

GORAN je roker u duši. Imao je bend "Kemza" još u mladosti, koji se održao do danas. On je osnivač, kompozitor, gitarista, pevač. Povremeno nastupaju, jer je muzika njegova velika ljubav. Pesnik je u srcu. Napisao je 110 pesama. Mesec dana posle transplantcije snimio je i spot za pesmu posvećenu donoru. 

KNjIGA IZ FRANCUSKE - OVE JESENI

GORANOVA priča dirnula je Vranjanku, Tanju Milosavljević (37) koja živi u Francuskoj: - Tanja je jedna divna žena, doktor lingvističkih nauka, naučni istraživač, docent-profesor, publicista, regionalna prosvetna inspektorka za jug Francuske. Piše knjigu o mom životu, koja bi trebalo da bude završena u avgustu, a sav novac od prodaje planira da pokloni u humanitarne svrhe. 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije